Kako zdravlje ovih dana?

            Celu prethodnu nedelju sam ležao u krevetu. Temperatura... šizofrenična... 37.2 - 37.3... Ako je šizofrenici imaju stalno, onda mi jasno zašto uopše imaju šizofreniju... to ubija, izluđuje, iscrpljuje, uništava, razdire. Posle dva dana počinju neki trnci da vam prolaze kroz telo i najradije bi skočili, obukli se i... gas... neka ide sve u pičku materinu. Eee, al' nije to tako lako... čim kreneš, počneš da zanosiš na jednu stranu... kao da si pijan. Glava ti je kao košnica Afričkih pčela koje te iznutra bodu. Sve kosti te bole kao da si preko studentskog sam  istovario pet šlepera cementa. Brzo shvatiš da si nejak i slabašan i pokunjeno se vratiš u krevet. Jaukao bi ponekada, ali... sramota te dece. A noću ne spavaš. Ne možeš. Kako i zašto, jebem li ga ako znam, ali celu noć sam vileneo do pola osam ujutru i tek onda odspavao par sati. Što meni i nije baš svojstveno... da odspavam svega par sati u toku 24 sata. Najgore je u gluvo doba noći... onda kada shvatiš da nećeš ni spavati a da nekako treba dočekati jutro. A ono... čini ti se... kao da je sve dalje i dalje. Tada sam malo ozbiljnije shvatio stihove stare narodne pesme;
Ti bi hteo pesmom da ti kažem
koliko te srce moje voli
kao bolan zoru
kao cveće rosu
kao oči svoje
toliko te voli srce moje... 

            Da, da... sve ovo možda izgleda kao zajebancija, ali nije... Čovek i ne zna koliko ima dok ne izgubi to što mu je najvažnije. I još ovo i nije neka bolest... grip... ili nešto tome slično. Šta misliš da je nešto ozbiljnije, ne daj Bože. Mada, ovaj moj drugar internista koji me „servisirao“ dok ne dođe moj lekar, koga takođe nisam birao po pravilima ovih naših drkavih ministarstava, nego čovek stanuje blizu a radio je u hitnoj pomoći preko 30 godina, mi je nabacio da je kod mene najverovatnije u pitanju neki oblik „svinjskog gripa“. Prvo sam mislio da se zeza, mada znam da on to nikada ne radi, a onda sam shvatio da on to stvarno misli. Kaže da se virus dosta promenio i oslabio ali da je u suštini to... svinjski grip. E, pa onda možda i nije zajebancija. Deluje mi kao i svi ovi raniji nesvinjski što sam imao ali oni ipak nisu bili svinjski. Možda mi je zbog toga rekao da izvadim krv i u nalazima tražio lipidni status... he, he, he... misli... sada će debelom holesterol da bude 14... kad ono... sve normalno... sem CRP koji je 12 puta veći od dozvoljenog, ali to znači da su sem virusa moje jadno telo napale i gomile bakterija. Ali, iskusni dr Malbašić je to znao i pre njega i rezultata pa je dan ranije nazvao drugara stomatologa da mi propiše antibiotike... i to neke konjske... mora stomatolog... ja još uvek nisam napravio svoj pečat... a ova bagra u apotekama ne da više ništa bez recepta. Sem drkave Afričke šljive. A ona deluje samo ako popiješ dve cele kutije a u isto vreme imaš pored sebe neki... aviJon za koji ti ne treba ništa.

            Sve u svemu, gadno je kada si bolestan pa makar to bio i grip. Bilo kakav. Još ako i neki drugi ukućani pokleknu pred istom pošasti... onda ste ga zavezali. Niko nikome ništa ne može da pomogne. Mada... baš mi nešto nije ni trebalo. Ili mi se to samo čini sada kada je malo popustilo. A u domove zdravlja? Pa tamo nisam išao ni pod pretnjom oružane sile. Tamo možeš samo da se zabetoniraš do grla. Tamo virusi i bakterije trepere tako da se vide kada prolaziš kolima pored ambulante. Kao plankton, jebote. Oblak... veliki. Čitav roj... I samo tebe čekaju. Da se trajno nasele na tebi. Ima posle antibiotike da piješ do pozne starosti... uredno, tri puta po jedan pre jela svaki dan. Mene jedino muči to što ne jedem tri puta dnevno, pa ne znam kako mogu da ih pijem tri puta dnevno pre jela? A i sa ovim se mučim... uz antibiotike su mi uvalili gomilu vitamina koji su koštali kao solidan smart telefon pa ima materijala za pijenje, merenje, brojanje kapi i sati kao da sam Doktor Haus. Najteže mi padaju „Propolis kapi“. Ne znam zašto. Gadne su mi. Zbog njih ova moja štrikerka mora da me vija po dvorištu s rakijskom čašicom u rukama. E, to me podsetilo... kada sam bio jako mali... 6 ili 7 godina... užasno sam se bojao injekcije. A zbog problema s krajnicima su mi ih propisivali bar dva puta godišnje. Klasika... penicilin 1.600.000... Par puta su me oko zgrade Rumenačke ambulante vijale sve raspoložive medicinske sestre i moja keva koja je koordinisala akciju. Stigle bi me... ali jedva. Kad je ćale išao... nije bilo potrebe za bilo kakvom fizičkom aktivnošću tog tipa. Gaće su same spadale. Kasnije sam se navikao pa sam na prve znake gnojne angine sam tražio injekcije... da brže prođe. Ne znam... da li se danas još uvek daju penicilini tog tipa za iste bolesti? Ili je sve prebačeno na tabletomaniju? Nije ni važno. Nego... čuvajte se... nezgodan je taj virus. Ili bakterije? Ma, šta god da je... gadno je. Pripazite se. Nije ovo još prošlo.  

Lažu baš svi, mamicu im pokvarenu

            Ovaj svet je sav sjeban i to 100%. Ne možeš zaista nikome ništa i nigde da veruješ. O ljudima neću da pričam... možda je ostao negde još po neki redak primerak, pa da ne grešim dušu. Ali sve ostalo je čisti „fejk“, što bi rekli ovi moji klinci. Na TV... katastrofa. O dnevno-političkom emisijama neću ni da pričam. To je izvor zla od Lisabona, pa u krug na desno, do Bermuda. U stvari opet do Lisabona. Da ne ispadne da se negde u Atlantiku nalazi Atlantida... zemlja obećana i željena već vekovima. Možda u njoj ne bi bilo ovako otužno kao kod nas. E sad... zašto je baš sve otužno na TV? Zato što sam mislio da postoje neki programi koji nemaju potrebu da turiraju bilo šta. Prosto... takvi su programi. A onda... opet mislim... koliko na njima ima malo reklama, nisu komercijalni sigurno. Što znači da ih neko dotira. A zašto bih, recimo ja, dotirao neki kanal ako nemam ništa od toga? Nije logično, zar ne? A sa druge strane, šta se turira na Investigejšn Diskaveriju? Broj ubica, lopova i siledžija? Pa... zašto da ne. Možda to nekome nešto znači. Vadi neke bolje proseke, minca neku samo njemu znanu statistiku... otkud znam... nešto mora da postoji. Dobro, to je za ubistva, silovanja, pljačke i ostale fine radnje čovekovog bića... Ali šta je sa „24 sata u kuhinji“? Sem Džejmi Olivera, jer kod njega i kad običnu cepanicu sitnije iseckaš i na kraju sve prekriješ listom zelene salate sve bude... hmmm... fenomenalno. Nisam na njega mislio. Mislio sam na one Holanđane u kuhinji, Portugalce, pa... i našeg „lepog brku“... što da ne. Čovek je „svetski, a naš“. Znači, mislio sam da možda nekada malo preteruju sa ukusom, ali ne lažu sa načinom pripreme baš toliko da te žešće zajebu. Ali... nije tako. 

            Gledao sam nekoga od tih čudotvornih kuvara misleći... možda i vidim nešto pametno što se može primeniti u mojim nedeljnim „ispadima“ kulinarstva dok štrikerka odmara svoje umorne zglobove od neprekidnog stvaranja novih jedinstveno-unikatnih umetničkih dela u tehnici pletenje i štrikanje u vazduhu. Mislim... nije na platnu, nije ulje, nije akvarel, nije vajarstvo... jebiga, nešto mora da jeste. I pokušavajući da vidim nešto novo kao... kulinarski doskok na prste a ne k'o konj na pete... a opet zbog malopre pomenute gospođe, kojoj je, po sopstvenim rečima, sve toliko dosadilo da joj se ne jede ništa. Ama baš ništa. Mada... ne izgleda kao da ne jede „baš ništa“ ali to sada nije predmet naše istrage... u stvari teksta... (vidi se da sam oduvek želeo da budem istražni sudija). Dakle, u želji da proširim naš meni-jelovnik nedeljnih ručkova, blenuo sam očekujući da ću naići na nešto što može da se napravi kod nas, bez korišćenja začina koje ne mogu ni da izgovorim i po koje treba putovati ili do Indije ili bar na Madagaskar. I, onda... kao grom iz vedra neba, jedna sasvim obična stvar... juneće šnicle... onako... podebele... imaju bar 3 santimetra debljine. E,... da vidim kako sprema tako debele šnicle a da ne budu kao đon od kanađanki kada se vruće stave na sto. I, eureka... ! Najzad nešto korisno. Neka žena na toj, non-stop kuhinji, je šnicle uvaljala u sodu bikarbonu i to baš, baš uvaljala... zatrpala ih sodom. Rekla je da ih treba ostaviti oko 4 sata u sodi bikarboni, nakon toga ih oprati mlakom vodom i dalja priprema ide kao i obično... a soda će učiniti da šnicle budu mekane i sočne kao babini uštipci 1975. Čiča je odmah seo u kola i pravac... „Limanski dragstor“. A tamo, na svežem mesu, ne radi moja omiljena mesarka nego neka klinka koja nožem barata k'o ja štrikaćim iglama... više se plaši da ne zajebe nokte nego da nešto odfikari k'o svet. Sve sam joj potanko objašnjavao i... džabe... nije bilo onako kako sam ja hteo... Ali dobro, ja sam poznat kao perfekcionista. Patološki. U svakom slučaju, nekako je ona nasekla junećih šnicli koje su od 4 cm išle ka nuli, na drugom kraju, i obrnuto, i to malo više od 2 kile. Tačnije, 2 kile i 400 grama. Ma... izgled nije bitan... tešio sam se... ukus je kralj svih čula... to je najvažnije. 

 

            Čim sam stigao kući uvaljao sam šnicle u sodu bikarbonu... pozamašan sloj... i ostavio ih u frižider. Mislio sam... šta 4 sata?... ostaviću ja njih 24 sata... ima da budu k'o puter. I, sutradan, otprilike u isto vreme, izvadio sam šnicle i oprao ih mlakom vodom. Mirisale su na sveže juneće meso kao ni jedne do tada. Fenomenalno. Samo da ih nasolim... vegetu ne stavljamo jer nam je sin skrenuo pažnju da je prepuna pojačivača ukusa... to sad rade u školi... i ostavim ih da čekaju nedelju. Što je bilo sutra. A u nedelju... odnosno sutradan... izvadim veliku šerpu koja u prečniku ima 39 cm i nabavljena je baš za naše nedeljne ručkove jer nas na stanju nedeljom ima sedmoro... što priznaćete nije malo ako mislite da eksperimentišete a ne da ubacite dva pileta u rernu i... ćao... vidimo se oko dva popodne... i na čistu vrelu mast počnem da ređam juneće šnicle. Samo da malo porumene pa ću onda da dodam vode, belog luka i vina i sledi lagano dinstanje. Već pri sipanju vina, učinilo mi se da se meso malo čudno raspada. Sad... ja jesam težio tome da se šnicle „same tope“, ali ne baš posle jedva 15 minuta pripreme. Ali, dobro... ne treba odmah paničiti, nego nastaviti mirno i dostojanstveno do kraja. Međutim... posle pola sata, veliki do mesa je bio u fronclama... milim, svaka nit mišića na mesu se razdvojila... Počelo je sve da liči na male rezance. A i miris koji se širio nije baš izazivao želju za jedenjem tih... šta god da su već postale. Onda sam izvadio malo parče i probao. Auu majku ti... Kao da sam istresao kašikicu sode bikarbone direktno do mesta gde želudac prelazi u dvanaestopalačno crevo. Katastrofa. Pola sata kasnije dobio sam neku amorfnu, potpuno nejestivu masu sive boje. Nema druge... nazvao sam kafanu „Žar Mance“ i naručio dve kile mešanog roštilja pomalo u nadi da, kao, neće biti primećeno. Malo morgen. Junetina je završila u smeću... prepustio sam taj deo posla štrikerki... i hteo da nađem broj telefona od te 24 časovne kuhinje pa da im se najebem mame mamine. Ali... kontakt je bio nemoguć. Zaštitila se bagra. Mamicu im pokvarenu... Pa vi sad slušajte šta vam oni predlažu za kuvanje ako ste ludi. Ja od tada preskačem taj kanal. Gori su Pinkovih „minut-dva sa Vučićem“. A roštilj?... roštilj je bio odličan, kao i obično.