Novi Sad, kad me podseti da je grad

Kad sam bio mlad, ali jako, bio sam srećan (odistinski) što sam rođen i odrastao u ovom gradu, i što u njemu uopšte živim. A da me neko tada pitao „Zašto?“ - ja bih mu rekao, kao iz topa, bar dvadeset razloga koji bi delovali klinački, ali su bili iz  „peta“ i vrlo čvrsto usađeni u meni. Ma bilo ih je i više od dvadeset! A da me danas pitate šta je to što me onda činilo srećnim - ne bih se setio mnogo stvari. Čak ne bih znao ni da objasnim zašto me bilo šta takvo činilo srećnim. Ili ipak bih? Mladost. Ona nosi onu količinu bezbrižnosti i sreće koja je u stanju da te u roku od pola sata prvo podigne tako da se sa prevelikom dozom drčnosti svađaš sa komšijom iz drugog ulaza jer mu smeta zvuk lopte koja se, „lizana“ našim patikama odbija od asvalt dok igramo tenis, a onda odmah posle toga, kada dođeš kući sručiš na krevet, pustiš recimo....PinkFlojd.... i zapadneš u čistu „nirvanu“ u kojoj ti je svaki mišić potpuno mrtav i u kome samo mozak delimično radi tako što prihvata zvuk koji stiže iz zvučnika tvoje, tada moćne, „Toske 20“. I ne bude ti ni dosadno! Iako si sam! Samo ležiš i slušaš muziku. Onda, kada se muzika slušala sama. Kada se nije još nešto drugo radilo uz nju. Ne! Samo se slušalo. Bar neko vreme. Dugo već nisam „osetio“ taj „osećaj“. Ni sam ne znam koliko.

I kada gledam svoju decu koliko ponekad budu ushićena od sreće zbog nečega nebitnog ali toliko srećna  da im se celo telo smeši i pokazuje neizrecivu radost, ja se samo setim kako nas je, nekada davno, moj tata, popodne kada dođe s posla, (mene i par drugara) kao klince vodio na „Oficirac“ na kupanje. Blaženo leto, vrućina, a mi na suncu sa koga se sklanjaju i mali gušteri koje smo hvatali, a oni bežali žrtvujući svoj rep koji nam je ostajao u rukama, na ulici virimo kada će se pojaviti prednji kraj naše „Škode“ tamo iza ćoška, jer to je prvi siguran znak da se kreće. Samo da tata završi ručak i....A mi smo ručali odmah posle doručka. Da ne dangubimo! A onda vožnja kolima do „Oficirske plaže“. Kliberimo se kao budale na zadnjem sedištu i srećni smo, a ustvari mi smo već tamo i kupamo se. Ma mi se kupamo još od kada smo ustali tog dana. Jer samo saznanje da ćemo ići taj dan na „Oficirac“ je bio skok u vodu za nas. Svo to vreme dok smo čekali mi smo se kupali. I osećali onaj kiselkasti miris Dunava koji volim još od onda, ili možda još i pre toga. Možda od onda od kada su moji dolazili na isti taj „Oficirac“ bez nekih konkretnih planova o meni! Miris vekova i minulog vremena. Unapred.... kao i sva deca.... uživali smo unapred! Sve dok nismo stigli. A onda bi uranjanjem u vodu sreća za trenutak „spala“, kao temperatura posle hladnih obloga, dok se valjda ne osvestimo da smo zaista tu. I onda opet najezda sreće, sa strane ipak po malo „gurana“ brigom: „Dobro, sad smo tu, ali kad’ ćemo opet doći“? I onda - stalno pitanje: „Koliko je sati?“ I stalni strah da će sve brzo proći, i nemoć da se zaustavi vreme pa da ostanemo ..... ko zna koliko? Jer treba dočekati sledeći dolazak. Eto, setim se ja svega i danas ali ne mogu više da osetim. Odrvenilo je to davno u meni. 

 A ni Dunav, čini mi se, više ne miriši kao pre. Čini mi se. Ali još uvek, kada na njegovim obalama - ma gde to bilo, sačekam sumrak da polako uđe u očne zenice, osetim taj miris i još uvek mi prođe više kroz grudi nego kroz nos. To je ona doza koja se daje pacijentu za oporavak. Kao kiseonik iz pumpice. Direktno! Ona oporavlja trenutno. Unosi bar malo one razdraganosti i sreće iz detinjstva pored velike reke. Ali uvek i po malo straha. Nepoznatog i na prvu pomisao bezrazložnog i nepotrebnog. Ali uvek prisutnog. Straha od .....valjda života. Straha kao jednog od normalnih osećaja koje čovek nosi stalno sa sobom. Samo je pitanje ko će prvi pokleknuti. Strah ili čovek.  

I sećam se dvorišta jedne škole na periferiji i jedne radne subote u kojoj smo u kasnu jesen čistili lišće i suvu travu. Nevoljni, ali ipak prisutni i telom i duhom. Neko od nastavnika je potpalio tu gomilu skupljenih viškova prirode kada je mrak već pomalo u daljini najavio svoj dolazak. Gledanje u tu vrstu logorske vatre, njen odsjaj na našim licima i u očima devojčica koje su (u nama) bile možda nešto više od drugarica. Kikotanje, ljutnje na „podbadanja“, neumesne šale za te godine, opominjanje nastavnika, nestrpljenje da se dobije „voljno“ pa da započnemo vikend koji se ustvari već završio jer sutra je nedelja a to više i nije vikend. Vikend je počeo još juče. I razmišljanja. I uvek blaga razočaranost jednog dečaka – „Zašto ne ide u školu i ne živi negde bliže centru grada, već tu na periferiji“. U predgrađu. To je za njega bilo kao da pomalo živi na periferiji života a ne tamo u centru gde je stvarni i svakako lepši život. Trebalo je da prođe više od 10.000 pospanih jutara da bi shvatio pravu lepotu onoga što je imao. Šteta što za sreću često saznamo kasno.

I sećam se početka jednog leta davne ’81. i društva sedamnaestogodišnjaka radosnog što su „preskočili“ još jednu prepreku u svom školovanju, kako sedi i ludira se kod „Mrce“! I starijih momaka koji su kulerski prilazili „klinkama“ iz naše ekipe i, tada sasvim uobičajeno, „prožvakali“: „ Veoma si lepa devojčice, imaš tako lepe oči“..... i još neka otrcana sranja za koje ni sam ne znam kako su uopšte prevalili preko usta, jer ja to kasnije nikada nisam mogao, a zatim sasvim direktno, ali za to vreme isto vrlo uobičajeno, pitali. „Da li bi htela da „furamo“ malo?“ Bila je tu gomila „korpi“ (odbij), ali i veliki broj onih koji su „prošli“. Ma i ovako je to „furanje“ (u vidu zabavljanja) trajalo kratko i svodilo se uglavnom na telefonske razgovore i dogovore da se sledeće veče nađu na istom mestu, ali da ovoga puta prođu kroz „špalir“ držeći se za ruke. Ali sada se znalo da „Furaju zajedno“. I tako je jednom jedan dve - tri godine stariji „šmeker“ prišao našoj drugarici sa sličnom „žvakom“ i istim pitanjem. A ona, lepa tamnoputa crnka sa kratkom kosom skoro kao dečak, imala je, čini mi se, simpatije svog mlađeg muškog sveta od Detelinare do Petrovaradina. Ali niko nije imao petlju. Do sada. A sada eto jedan stariji šmeker „startuje“ baš nju. Neprijatan muk i iščekivanje. „Rado“, reče ona,“ali, znaš ja imam jednu falinku“! „Ti? Kakvu ti možeš imati falinku, tako lepa i......“? „Paaa..... ja imam jednu kraću nogu“ reče „naša“ devojčica. „Kako to imaš jednu kraću nogu - baš mnogo?“ „Paaa... dosta, ali ako ti ne smeta.... ja bih volela da „furam“ s nekim“. „A jel možeš da prošetaš malo pa da vidim kako to izgleda?“ reče sada već pomalo zbunjeni „šmeker“. Ustala je i počela da zabacuje desnu nogu kao „Her Flik“ (za koga tada nismo ni znali). Zbunjen, „uhvaćen“ i sluđen „šmeker“ nije znao šta da radi. Da „oladi ribu“ i kaže joj da je „neupotrebljiva“, ili da piči kroz „masu“ sa „ribom“ koja liči na „Hromog Dabu“. Gadno! Treba se izvući iz govana, a ne ispasti seljak. Na kraju je ipak procedio: „Znaš....ovaaaaj. Možda je bolje da ne počinjemo nešto što...“ „Ma u redu je“ reče „navikla sam ja već - znaš, tako je uvek“. „Ne stvarno, nemoj da se ljutiš...“ „Ma ne ljutim se, navikla sam – rekla sam ti“. „Pa ništa onda.... ćao“ reče „šmeker“! „Ćao“ vrlo tugaljivo i jedva čujno izusti ona. Mi smo stajali, još sluđeniji od „šmekera“ koji se lagano iskradao jer je cela situacija privukla dosta posmatrača i komentatora. A ona?! Samo nam je namignula i napravila upitni izraz lica kao: „Kako seljak pliva - Aaa?“ Samo sat kasnije ’ladno smo prošli pored „šmekera“ i njegove ekipe. Svi su bili u čudu! „’Ej mala, a noga?“ upitao je zbunjeno. „Ma šibaj bre seljačino“ bio je njen kratak i  veseo odgovor, dok je brzo nestajala u masi. Mi smo još neko vreme stajali s njima i „kao“ nemoćno slegali ramenima. A osećali smo se kao da smo ih sve „razbili od batina“! Da stvarno - „Sedamnaest ti je godina tek“!!! (Pevušili smo još aktueli hit!) A ona je i dalje ostala naša!

                                     

I sećam se sada još mnogih stvari kojih se inače ne sećam, ali kako samo jednu mladost u ovom gradu „istrgnuti“ od ostalih. Svačija je verovatna kao moja. Zato je se i sećamo sa nostalgijom, melanholijom, i sve češće kao „Doboš tortu“: tuga pa radost, pa opet tuga pa radost, pa opet....  neke pesme Mike Antića....pa radost, pa... 

Miroslav Antić - Besmrtna pesma

Melanholija. Naša, domaća, prepoznatljiva, i tako novosadska. Prepisuje nam se na recept još u Betaniji (porodilištu) ili pri prvom dolasku u Novi Sad zbog čega se u njemu ostaje. Često je koristimo kao „lek“ protiv depresije. Klin se klinom izbija! Verovatno je i volimo. Ne bi je tako često i pomalo mazohistički koristili da je ne volimo. Ona je poseban deo ovog grada. Kao kvart. Kvart u koji se često ode, bude neko vreme, pa se vrati. Posebno u neke novembarske dane, mutne kao pijana i besana noć za koju ne znaš ni kada je počela ni kada se završila. Dane kratke kao, čini ti se, nekoliko treptaja okom. Tek što je počeo, a svetla na banderama se već pale i polako ti izoštravaju sliku. I tek ponegde osetiš miris dima iz odžaka sad već veoma retkih kuća koje još uvek lože vatru - taj prvobitni način grejanja koji se zadržao sve do mog detinjstva i baš onda je nestao. Ti mirisi....Mirisi ovog grada čiji smo dobrovoljni a doživotni zarobljenici osećaće će se uvek. I svako će imati svoje. Ja pamtim i jedan poseban iz vremena kada sam, čini mi se, tek prohodao. Iz jednog dvorišta sa iskrzanim betonskim stazama, malom šupom i kućicom prekrivenom nekom puzavicom. Da li je to bila Akebija, Bršljan ili Ladolež  nikada neću saznati jer davno je nestala u temeljima neke zgrade kao i mnogi drugi mirisi i slike ovog grada koje nosimo samo još u glavi, a koje nekada izblede do neprepoznatljivosti, pa se uz čašu lepog crvenog vina opet izbistre do visoke rezolucije. Samo treba naći dobrog vina, muzike i društva iz tog vremena. I vratiš se kao vremeplovom.

Povučen pričom na Radiju "021" - "Šta je novosadski?". 

    

Puna Srbija Ide(J)a

            Činjenica je da su nam uvek falile ideje. I kao narodu, i kao državi, a najviše pojedinačno. Ideje pokreću ljude, vojske, naučnike, istraživače, manijake, ubice... Eto, baš sam sinoć na „Histori“ kanalu gledao dokumentarni film o mladiću koji je 1966. sa kule osmatračnice u Ostinu u Teksasu snajperskom puškom ubio 16 a ranio 23-oje ljudi. Ko god je naišao! „Izvučen“ si iz bubnja, šetaš Ostinom, „beng“ i gotovo. Ne stigneš ni da čuješ pucanj. A mladić (25 god) koji je pucao bio je uzoran član zajednice Sjedinjenih im Država. Bio u marincima (to je navedeno kao prvi simbol „uzornosti jednog građanina“), išao na koledž i bio uzoran suprug (da ne kažem „muž“), ma šta se pod tom „uzoran“ u bračnom životu mislilo. E sad, taj uzorni mladić (a nije Saša Habić) je par meseci pre toga bio kod čika psihijatra, žalio se na jake glavobolje i onako usput „nabacio“ doktoru da ima ideju da se popne na neku visoku zgradu i snajperom ubija ljude. „Zašto?“ – „Nema pojma!“ I doktor pređe preko toga kao da je čuo na pijaci razgovor dve piljarice, jer ko zna kakve su njemu sve ideje ljudi iznosili, a u nekima možda čak predlagali i neku vrstu ortakluka. Svakakve budalaštine nama ljudima padaju na pamet. Srećom, doktor nije odgovarao za mladićev zločin, a i što bi? Ko će policiji prijavljivati sve „ideje“ koje je slušao! Da jeste, već bi ga smatrali luđim od onih koje je slušao (u čemu ne bi puno ni pogrešili).

            Dobro, ovakvih ideja nam baš i ne bi zafalilo. Dovoljan nam je broj ludaka koje imamo, još im samo „ideje“ fale. Nedostaju nam neke kreativnije ideje. Recimo - kako smunuti neku paricu dok si na mestu direktora nekog javnog preduzeća, jer od bedne „apanaže“ koja sleduje za to „radno mesto“ (ovaj termin sam zamrzeo još od III godine srednje škole gde smo na marksizmu i socijalističkom samoupravljanju  radili temelje istog) ne može normalno da živi jedna obična srpska kabadahijska i malo „slobodnija“ porodica. I onda isti taj „rukovodilac“ (a tek to što sam mrzeo - i u školi i posle!!) shvati da on bukvalno „džabe“ radi. Satire se, a ne može da zaradi dovoljno ni za sopstveni džeparac a kamoli za porodicu koja samo viče „daj, daj, daj“! I tu treba biti kreativan pa smisliti kako da zaradiš i neki dinar honorarno, kada nemaš obaveza kojih inače imaš preko glave (mada u ovom trenutku ne mogu da se setim ni jedne osim obaveznog i užasno dosadnog prelistavanja novina koje ti sve redom idu na živce i pokvare ionako lošu kafu koju ti je traljava, mada zgodna, kafe kuvarica donela).

            I onda se misliš: „Puuu, kud ne živim u Hrvatskoj, pa da sam tamo na ovom mestu, i da lepo onda prodam neki gradski plac nekoj srpskoj firmi koje su bukvalno preplavile celu Hrvatsku, a ne k’o ovi naši – uveli nepisano pravilo - ništa ne izdavati i prodavati hrvatskim firmama. Jebem ti Srbe i njihov princip. Gde su našli baš tu da se inate. Sve što je hrvatsko im smeta. Nemo’š više kupiti ni jednu usranu sardinu iz Hrvatske u samoposluzi. Ne znam gde ih ovi naši ’vataju i proizvode kad nemamo more?! Ma uvoze iz šugavog Japana, pa prepakuju - garantovano. Kakav smo to narod bre ljudi moji!? Sve nam smeta! Kako njima ne smeta?! Ne smeta im ni riba iz Srbije, ni meso iz Srbije, ni obuća iz Srbije, ni garderoba iz Srbije, ni lekovi iz Srbije, ni tehnika im čak naša ne smeta. Naprotiv! Svaka druga hrvatska kuća (dom) ima, ako ne šporet, ono bar usisivač proizveden u srpskim („Sloboda“) fabrikama. Ni mi ih ne kupujemo a oni kupuju ko ludi. Da nema njih ja ne znam kome bi mi uvaljali sve ovo što proizvedemo. Poslednji put kada sam bio u Zagrebu, da nije bilo plavih tramvaja ja bih mislio da sam u Beogradu. Ne možeš više razlikovati ni Bana od Knez Mihajla. Obojica na konju, a sad ti znaj koji gde gleda. ’El na jug, ’el na istok...srećom imam kompas na telefonu pa sam provalio. A u radnjama sve srpska roba, gde god se okreneš. A što vole Beograđane - neviđeno! Novosađane...onako, ali Beograđane! A i njihov Bane sve više liči na Mihajla i oni ne kriju da je to upravo zbog uspostavljanja novih, sada još jačih veza nego pre onog usranog rata koji su pokrenuli Finci (jer su uvek bili ljubomorni na naše odnose, pa je verovatno i završetak tih ratova 1999. verifikovao jedan Finac (Ahtisari) mamicu im pokvarenu)!

            I zašto tako tvrdoglavo, magareći, sumanuto ne dozvoljavamo i mi njihovim firmama da posluju u Srbiji pa da se može nešto smuntati u toj „razmeni“. Eto, baš juče gledam jednu tužnu scenu. Jedva su jadnici otvorili (još) jednu veću samoposlugu u Novom Sadu, i to zahvaljujući Slovencima, koji su im dali parče „Merkura“. Da nije bilo Slovenaca nikada ne bi u tome uspeli. Mislim da se radnja zove „Ideja, Idea, Ide ja“...ma ko da je važno. I znate šta je još žalosnije. Otvaraju oni, vise baloni na sve strane, svetla, reklame, vatromet, muzika svira (tamburaši - „Još ovu noć“), tambure zvone, a u pozadini čujete ono „tiiit“, „tiiit“, „tiiit“ sa kasa koje čitaju bar kodove, prodavačice nasmejane i vedre i govore srpski.... kulturno, nekako...svetski! Kako to Hrvati znaju da urade. I džabe. Ne vredi! Neće niko ni da priviri unutra sem par slučajnih prolaznika! Bio i ja sa žen(ic)om, pa kad sam vid’o - e pa neću ni ja. Da me vidi neko od  Novosađana pa da kaže - e tako se to ne radi! Mi ne ulazimo u radnje (i ostale objekte) koje nisu iz Srbije (i nešto malo iz EU). To nije u našem duhu. Ne volimo i ne kupujemo ništa hrvatsko, slovenačko, mađarsko, kinesko.... A to što oni kupuju naše...Šta nas se tiče! Budale! Ne znaju da cene svoje! Ko im je kriv! Nacionalno je na prvom mestu. A bilo mi pomalo krivo, jer baš je bilo svečano!   

        

I sad ti na mestu nekog nazovi rukovodioca u gradskim strukturama uradi nešto sa strane! Kako?! Ne smeš! Poješće te ovi iz unutrašnje kontrole, a o prijateljima i poznanicima da i ne govorim. Kada bi čuli da je preko tebe plac u gradu dobila neka hrvatska firma - pa ti si osuđen na trajnu izolaciju, a verovatno bi te zvali i telefonom noću i napadali da si izdajnik, da si proneverio sve ideje poslednjeg otadžbinskog rata u kome smo se jedva odvojili od Hrvata. Jedva! Da nije bilo Rusije - ko zna na čega bi to izašlo. Gadan smo narod, pa to ti je. Tačno nam fali Kralj Ibi da poviče: „Oooo Naaaaroooodeee moj“! „Šta to činiš prvim komšijama koji će sutra za tebe ako treba ući i u Evropsku Uniju. Žrtvuju se umesto tebe i uđu oni. Ti ostaneš na bezbednom“! „O Naaaarooodeeee moj“! „Kakav si to postao naaaarooodeeee moj“!?

            I ne možeš da se ne setiš ono nekako jesenas u rujnu (koji mi je? U septembru), neka jadna firma iz Hrvatske htela da izveze sadnice lavande u Srbiju. Kad’ su to čuli ovi naši!! Ajaoj mila majko, kad se samo setim! Nema TV stanice, radija, novina, tviteraša, fejsbukovaca, udruženja boraca NOR, udruženja penzionera, udruženja pletilja i tkalja i raznih drugih društveno-političko-privrednih subjekata i predikata koja nisu protestvovala. Sad, ono mora se priznati, u pitanju je bilo 300.000 sadnica i vrednost od čak 200.000 Evra koju su oni hteli da nam uvale, ali jebiga pa mora se nešto i istrpeti. Ljudi smo! Komšije smo! Jok, ne vredi! Težak ti je naš čovek na tako nečemu. Čitao sam da se i Hrast sve ređe koristi u srpskim kućama samo zato što prva dva slova tog drveta asociraju na Hrvatsku! E što je mnogo mnogo je! 

            I tu se vratimo na početak priče (ne onaj sa snajperistom, nego onaj o IdEama!) Fali nam IdEa! Dobrih IdEa! IdEa u kojima bi i mi malo popustili kajase pa ostavili prostora za te ljude i njihove IdEe, a samim tim bi i neki siromašak u nekom javnom preduzeću mogao da uzme neki dinar (dobro ako ne daju dinare uzeo bi Evre pa ih zamenio u dinare - da ne razmišlja) i prehrani bar užu porodicu (do III kolena - zna se red u Srba)! Ali ne može. Ne da se sirotinji iz državnih i gradskih organa uzeti ni pare pa to ti je. Ne daju ti i tačka.