Poplava jurnula na preCednikovo prasence

            Voda se povlači sa poplavljenih područja, premijer se vratio kući, istuširao, oprao ruke od blata i seo u fotelju. Snimanje je završeno. Smrad blata od bujica ne dopire do Beograda. Oseća se samo tamo gde je bio pravi mali cunami i par kilometara gore ili dole. Vedrana Rudan je „opevala“ sve svoje želudačne kiseline i gorčine koje su je akutno spopale zbog poplava, ljudi se u komentarima posle njenog dubokomisaonog teksta svađaju ili ljube... kako ko i s kim... Hrvat sa Muslimanom, Musliman sa Srbinom, pa tako u krug. Kod nas pripeklo i živa dogurala već do 30. stepena. Uskočismo u bermude i majice a samo pre nedelju dana gore pomenuti premijer je na jedva 12 stepeni i poslednjim krajičkom snage delio hleb i vodu... ne u amperima... u „pet“ pakovanjima. Ove vode za ampere, da ne kažem akove, je bilo i previše. Prođoše i dani žalosti kada na početku nismo mogli da gledamo ni ove strane programe... jebem li ga ako znam zašto... obično na tim kanalima nema Užičkog kola u toku programa... a ni himne na kraju. Mada... ne znam ko bi se mogao radovati tome što su hiljade ljudi ostale bez kuća, što se još uvek ne zna koliko je ljudi glavom platilo hir prirode i države i što vrlo dobro znamo da nas najgore čeka. Neko će morati da se izuje i poplaća sve što nas je snašlo. U svakom slučaju, sve se stišava. Čak ni TV Pink nema više 24-časovnu šemu „dok je nama poplava biće nama i našeg jedinog, dragog i milog Vučića“. Svi počinju polako da se hlade. Odnele im vodene bujice zanos i povećani nivo adrenalina pa su splasnuli. I... idemo dalje. Uz samo trenutak predaha... da malo prikupimo snagu. Za nove radne pobede.

            Trebalo bi u narednom periodu da kao posle drugog sveCkog rata organizujemo radne akcije, i da uz pesmu... ako je moguće... planiramo petogodišnje planove u narodu poznate kao „petolJetke“ i napravimo javne radove pri čemu bi svi stariji od 18 godina bili dužni da dobrovoljno rade 30 dana. Ako neko neće baš dobrovoljno, može da se desi da ga u 4 ujutro probude neki likovi u crnim odelima i sa previše kratkim frizurama pa naprasno promeni svoj tvrdokorni stav. Tako su i moji ujaci 1949. revidirali svoje stavove... u ranim jutarnjim satima su naglo ustali, stresli glavom što jače da se brže osveste... a zatim poletno, uz pesmu naravno, odlepršali na radnu akciju „Šamac - Sarajevo“. Nije moglo drugačije. Mada... danas... nisam siguran da bi i pored takvih mera odziv bio veliki. Ne znam ni da li bi ga uopšte i bilo. Niko se više nikoga ne plaši. A i zašto bi. Bivši preCednik nam je razjebao vojsku... totalno. Sveo je na nulu. A i šta će nam vojska kad Srbija više nema neprijatelja? Zato su nam sve tenkove, bojna vozila, inženjerijske mašine, teška vozila, raketne bacače, amfibije, topove pa čak i pešadijsko naoružanje istopili u smederevskoj železari i odneli... ovi... drugovi iz NATO pakta. I onda su nam je prodali za jedan evro. Železaru, mislim. Velikodušno, zar ne? Kupili je za 200 miliona a prodali za jedan evro. Kakvi majmuni?! Ja sam mislio da su ti mrsomudi sa zapada malo pametniji. A ono... rasipnici i kabadahije. Ne znam odakle im više pare za sva ta dobra dela i promašene investicije? Valjda štampaju, ili... dobijaju s neke druge strane. U svakom slučaju taj preCednik je tu napravio sjajan trgovačko-taktički potez. Možda bi nam ipak sada poneka od tih mašina u ovim poplavljenim mestima nešto i pomogla, ali... ma ko zna... to su samo nagađanja nekih zlonamernih govnara. Jer, kome je ikada u istoriji vojska pomogla oko bilo čega?! To su samo laprdanja i ništa više.

            Sve to je shvatio novi preCednik pa se prvih dana ove prirodne i državne katastrofe nije ni pojavljivao. A onda je odlučio da sa kumom ispeče prasence pa da na miru, uz koju čašicu, razmisle... kum i on... šta dalje. Kako organizovati sve odbrane i nasipe oko napadnutih gradova. Zadnji desni but su, kao što običaji i nalažu, ostavili za izgladneli narod. Da se i narod malo omrsi u tim danima odricanja i patnji. Zato su oni i pekli prase. To je bio pravi povod. Oni su se samo žrtvovali, jer svi dobronamerni građani znaju da preCednik ima visok holesterol i da ne bi smeo da jede prasetinu, ali... svako je morao nečim da doprinese u tim teškim i sudbonosnim trenucima. Nisam video druga Ivicu s njim, što znači da je to bilo navrat-nanos organizovano... verovatno od strane kriznog štaba... ili samog preCednikovog kuma, pa Ivica nije stigao na vreme. To je zato što je poznato da je on jedan od retkih ljudi u Srbiji koji tačno zna kada treba skinuti prase s vatre. Da ne bude ni rano ni kasno. Ali... on se zajebavao tamo oko Obrenovca, punio džakove i gulio poluprazne sendviče. Pa dobro... ni to nije tako loše. I to je neki doprinos. Jer šta bi drugo šef diplomatije mogao da radi? Pa neće valjda tada da ide kod engleske kraljice na čaj i kolače s puterom od kikirikija i ispilićari neku kintu za nas? Ne bi bilo smisla. Možda je, jedino, neko od njih, dok su se međusobno sudarali spasavajući nejač tamo oko Obrenovca, mogao da nazove one kabadahije u Niš pa im kažu da specijalce iz Rusije smeste makar u neku uređeniju štalu a ne da skoro celu prvu noć provedu vozajući se po Nišu jer su ih svakom hotelu 'ladno otkačivali. Ma... navikli su oni na sve... jesu li specijalci ili starački dom iz moskovskog predgrađa u obilasku Niške banje? Specijalci, nego šta! Mada... ne znam ni zašto su dolazili. Vladin kabinet ima više članova nego što oni imaju ljudi u toj svojoj jedinici. A članovi naše vlade znaju sve... pa i da spašavaju bolje od drugih. A tek preCednik vlade?! Da nam nije njega, ko zna dokle bi voda došla. Verovatno do Beča. Ili još dalje. Nego... sad kad se sve malo smiri... ako čujete da su počele te dobrovoljne radne akcije, javite mi... nešto me već duže drži u leđima... pa da skoknem kod strica u Pasau. Dunav i In se spajaju u jedno a u sredini centar grada. Divno. Ostao bih par meseci. O strčevom trošku, nadam se. Znate kako je to lep mali grad u Nemačkoj? Kad nema poplava, naravno.

Televizija našeg podneblja

            Kiša pada nemilosrdno a na raznim televizijama gledamo kako to izgleda na licu mesta. Čim smisle ozbiljnu 3D televiziju moći ćemo da „uživamo“ i u svim blagodetima koje nose poplave i višak podzemnih voda. Do tada moramo se zadovoljiti i sa ovom običnom – pljosnatom televizijom. LCD, Smart, LED ili obični stari sa katodnom cevi TV – ne menja bitno na stvari. Doduše, ima malo razlike u reprodukciji. Neke stanice su prešle na sliku 16:9 pa novi televizori mogu da daju pun efekat, ali velika većina ili uopšte nije prešla na novi odnos ili malo uključi 16:9, pa se malo vrati na 4:3 i tako do besvesti. Srpska i Hrvatska državna TV polako prelaze na novi odnos koji je usklađen sa novom tehnologijom, ali nikako da im to postane standard pa da više ne razmišljaš o tome dal' se to neko od voditelja naglo ugojio ili se, ako imaš stari TV, odjednom izdužio k'o štica. Tvrdu liniju starog 4:3 odnosa uporno zastupa Radio-televizija Vojvodine, ili kako je mi zovemo TV Novi Sad. Oni ne menjaju ništa. Čak ni u programu ne menjaju ništa. „Državni posao“ je otkriće veka na TV Novi Sad... a i šire... a sve ostalo je staro i poderano. Bora Otić i „Petkazanje“ su promenili termin, i to uglavnom zbog Borine sujete da „Državni posao“ ima udarniji termin, ali nešto posebno novo nisu doneli. Doduše, Bori se mora priznati da ima uglavnom interesantne priloge. Naravno tu su i gluposti tipa „Tabloid“ koju vodi meni lično skroz antipatični drug Aca, a koja je i po definiciji glupost. Bar meni. Zoveš u goste neke „zvezde“ od kojih ja lično ne znam ni trećinu a od ostalih se prenerazim... što njihovim izgledom, što rečitošću, što inteligencijom i obrazovanjem. I drviš sa dva drveta, da ne kažem trupca, sat vremena o najglupljim mogućim baljezgarijama na svetu. I to je valjda „tok šou“? Kažu na TV Novi Sad da jeste.

            Ono što je najinteresantnije na Televiziji Vojvodine, koja ima čak dva kanala, jeste da li su oni državna TV ili nisu. Ne bih da ulazim u političku sferu stvari i nadmudrivanja da li Vojvodina može da ima državnu TV kada nije država ili ne može. Nema ni glavni grad. Samo administartivni centar. Ali, nije to sad važno... Postavlja se jedno sasvim drugo pitanje. Kako funkcioniše RTV, odakle im novac za sve te silne ljude i opremu, i ko je odgovoran za to što se pušta na te dve frekvencije? Ako plaćamo ionako neustavnu pretplatu, kome je plaćamo? Televiziji Srbije ili Televiziji Vojvodine? I koliko je plaćamo? I za čega je plaćamo? Iz proverenog izvora znam da gospođa Danica Vučinić ima platicu od 5 somića evrića i iznajmljen studio u Beogradu da ne bi dolazila u Novi Sad i ovde dovodila svoje goste. Doduše... to možda ima svoje ekonomsko opravdanje jer kad bi gospođa naračunala putne troškove i sebi i gostima svaki dan, mogli bi da platimo Konana O'Brajena lično i to da govori na tečnom srpskom jeziku. Svakako tečnijem od onog koji govori naš još nekrunisani kralj. Verujem da bi on o istom trošku doveo i Čelzi Hendler. Pitanje je samo o čemu bi oni ovde pričali a da to što budu pričali bude interesantno uz to da ne budu goli... pod tušem? Ali pitanje je i da li Dana zvana „Jedan na jedan“ vredi toliko koliko se plaća? Ja jesam malo otupeo na politiku i sve što ima veze s njom pa priznajem da možda baš i nisam objektivan u ocenjivanju, ali ja tu ne vidim ništa interesantno. Draže mi je da gledam „Brazde“ i prisećam se Zaharija Trnavčevića i emisije „Znanje - imanje“. Bar je nostalgično.

            Tako razmišljajući dolazim do zaključka da Televiziji Vojvodine treba jedan kanal i to isključivo zbog višejezične sredine koji bi bio emitovan od 8 ujutro do ponoći. Posle toga sve nacionalne manjine i onako spavaju. Uostalom, svako mesto u Vojvodini veće od 30 hiljada stanovnika ima svoju TV stanicu i to na raznim jezicima. I treba. Priznajem da sam uvek bio pobornik emisija na jezicima svih nacionalnih manjina, nekada davno znanih i pod imenom „narodnosti“. Naravno, pod uslovom da te emisije nisu obično ispunjavanje forme nego da ljudi zaista čuju sve ono što je važno za njih na svom maternjem... ili bolje rečeno očinskom jeziku. Mislim... kod nas se uvek gledalo šta ti je tata pa si to bio i ti... mame su imale daleko manji uticaj u običajnom pravu. E sad... neki bi se možda mogli i izbaciti iz programske šeme TV Vojvodina. Recimo ovi što imaju točak kao znak. Oni i onako ne znaju ni gramatiku ni pravila svog jezika pa im je sasvim svejedno... Dobro... ako mora... ne pravim pitanje. Mada bi onaj voditelj baš i mogao da skine koju kilu. Da... i ja imam viška, ali ne toliko... a i nisam se utrpao da vodim emisiju na televiziji, nego sedim kod kuće i mrsomudim po tastaturi, onako, više za sebe... a ako još neko pročita - dobro je. Mene bar niko ne mora da gleda. Srećom. Srećom i za mene i za druge. Sve u svemu, nisam za to da se ugasi TV Vojvodine. Treba samo malo da se „protrese“ i „izluftira“. Ima drugih TV stanica u Srbiji koje su za gašenje. Totalno. Ne samo za gašenje nego i za rušenje. I to onom velikom čeličnom kuglom... do temelja. Recimo... TV Pink. Da li bi možda nekome falila?