I paor i ratnik 5 “Suludi rat... idem kući... dosta je”

            Trudim se da Specijala vozim što je moguće brže iako bez svetala ne vidim baš puno. Prozori su nam otvoreni da bi i pored rada motora što više čuli nadajući se da ćemo tako teže doživeti neki neprijatan susret sa “braćom” s druge strane linije. Uvek sam imao dobru orijentaciju a sada, u ovim uslovima, to se izoštrilo još više. Ubeđen sam da idem u dobrom smeru i da ćemo izbiti kod glavne zemunice na našoj liniji. Nisam pogrešio. Nazirem u mraku zemunicu ali i čoveka koji stoji ispred nje. “Eto... ipak ne spavaju svi”, kažem Bajiću... “Stoj”... “Stani pička ti materina”... čujem kroz otvoren prozor. U deliću sekunde sam stisnuo kočnicu i ukopao se u mestu. Nije vredelo. Samo sekundu kasnije video sam vatru iz cevi Apovke i zvuk rafala koji je pocepao gluvu tišinu noći i dopro do naših ušiju. Spuštamo glave i tela što niže ali u Specijalu baš nema mesta za neko „zaleganje“. Kao kroz san čujem poručnikov glas koji pita ko to puca i koji mu je kurac... šta radi... jel‘ normalan. Glas sa zemunice nije ništa nežniji i uzvraća istom merom... otprilike... A koji si ti kurac?... izlazi napolje i leži na zemlju ili ću vas izbušiti k’o rešeto... Izlazimo polako dok poručnik Bajić koji je prepoznao našeg stražara viče da mu jebe i oca i majku ćoravu i da je to on... poručnik... i ja sa njim. Iz zemunice su već svi izašli napolje sa puškama uperenim ka nama. Jedino... neko... ne znam ko... psuje i grmi i udara nečim o zemlju a zatim spustivši pušku sa ramena ispaljuje rafalnom paljbom bar desetak metaka u to nešto što leži na zemlji. Konfuzija je na vrhuncu. Pojavljuju se i dvojica ljudi iz kukuruza koji su bili ispred zemunice, ka neprijateljskoj liniji, i koji su očito tog trenutka bili na... osmatranju... straži... prvoj liniji ispred prve linije... ne znam ni sam. Sada su svi okrenuli puške ka čoveku koji je izašao iz zemunice i pucao u nešto na zemlji... „Šta me gledate, koju pičku materinu... jel‘ ne vidite da me pacov „načeo“. Gospode... pacov ga je „načeo“ u zemunici... gde su ostali bili pa nisu videli da je pacov u zemunici? Pale se baterijske lampe iako su svi svesni da time odajemo svaki naš pokret. Ali, i to je bolje dok se svi ne saberemo i ne shvatimo šta se događa. Onom jadniku je uvo krvavo... pacov ga je ujeo za uvo. Stresao sam se kao pas kada izađe iz vode. Većina ljudi u zemunici i uopšte u našoj jedinici je sa Čeneja. Većina je mlađa od mene. Tek što su došli iz vojske... Ali ovaj je baš momčina... Taj pacov je bio mrtav čim ga je zveknuo od zemlju, ali... morao je da ispali u njega još pola rafala... iz osvete, besa, mržnje... Tek onda pitam ovog što je bio na straži ispred zemunice zašto je pucao na nas dok baterijom osvetljavam izbušenu ciradu iznad kabine... “Ne znam brate... uhvatila me frka... neosvetljen kamion dolazi... ja sam sam”... Polako mi kreću trnci kroz noge i ruke. Moram da sednem na travu... prašinu... blato... jebem li ga ako znam šta je. Sa zakašnjenjem od par minuta strah kao da počinje da mi parališe celo telo dok u glavi čujem otkucaje sopstvenog srca. Majku ti jebem... gde sam ja ovo?

            U daljini čujemo da je i u Sarvašu frka... svi su na nogama... ovo su prvi rafali sa prve linije koji su se čuli u sred noći od kada smo ovde. Čujemo i da na protivničkoj strani vlada ludilo. Čuju se isprekidani glasovi, dozivanje, komande. Poručnik Bajić utrčava u zemunicu i nekim drkavim sistemom veze koji više liči na dečiju igračku pokušava da dobije vodnika u Sarvašu. Najzad se neko javlja... ali... jebiga... ne čuje se ništa... Posle par minuta dovikivanja preko telefona, koje se verovatno čulo i ovako... kroz vazduh... mislim... nisu im ni trebali telefoni... uspeva da objasni ljudima u Sarvašu da je sve u redu i da smo se samo malo „usrali“. Sada već mogu da čujem i psovke... jebu nam mater svi od reda... i naši i ovi od preko. Ja još uvek sedim. Ne mičem se. Drhtavim glasom pitam ovog krelca što je pucao na nas koji mu je kurac bio jer... još kada sam baterijom osvetlio ciradu shvatio sam da je on pucao u nas... u kabinu... ali je samo slučajno promašio i pogodio ciradu iznad kabine. Strah je jezivi neprijatelj. Najgori. Od njega se obnbevidi kao kada dugo ostaneš pod vodom i kada imaš utisak da će ti se pluća rasprsnuti. Čovek se izvinjava. Kaže da nije hteo... da nije mislio... da se uplašio... da je bio iznenađen. „Pa dobro... ko je mogao da dođe iz pravca Sarvaša... Zenge, pička mu materina... imaš li ti imalo mozga... mogao si nas pobiti“ govorim mu, više da bih sebe umirio. „Izvini prijatelju... jebiga“... A onda i ja pomislim... ma neka ide sve u pičku materinu... živi smo. To je najvažnije. Samo... do kada? Kada je kome određen taj sudnji čas? Ostali smo još oko pola sata. Dovikivanje je potrajalo još neko vreme a onda je opet zavladao onaj zlokobni muk. Neko je pokrenuo priču o mom razvoženju ljudi ujutro i da nije dobro to što idemo uz prugu... Idealna smo meta za „Maljutku“... rusku raketu koja iza sebe vuče tanku žicu preko koje se njom upravlja sa neke vrste džojstika. Kao u video igrici. Nisam puno obraćao pažnju, ali nije da mi nije ostalo u glavi. Ili... možda još više u grlu. Ono steže, grči se i pulsira kada strah za sopstveni život nadvlada svaki drugi osećaj. Da ne bih više slušao ono što ne bih da čujem, rekao sam Bajiću da završava sa „noćnom smotrom“ i da krećemo. „Gde žuriš”, pitao me je kada smo već bili u Specijalu... “Kući” rekao sam odsutno... „Valjda kući....“ Pri povratku sam vozio dosta brže... oči su mi se, kao da sam mačka, već navikle na mrak, a i hteo sam da se što pre opružim i bar malo odmorim telo koje je već neko vreme bilo u apsolutnom grču. Za samo par sati treba voziti smenu na isto mesto gde smo sada bili. U retrovizoru mi se u noćnoj tami ocrtavao magacin “Saponije” u daljini. U stvari, ja to i neznam... tako su mi rekli... ali ovde se skoro sve uzima zdravo za gotovo. Alkohol kao naš sluga i gospodar, koji se pije na hektolitre, određuje stepen naše razboritosti. A ona je... uglavnom jako niska. Prilazimo selu. Prva straža. Lozinka i odziv prolaze glatko. Druga, glavna straža, sa trojicom ljudi na pružnom prelazu... Bez lozinke i odziva pitaju kakvo smo to sranje napravili... “Da... ‘ajde i vi nas malo zajebavajte... odavno niko nije. Volim to... baš volim”, odgovaram im i, čini mi se, bršem ih istog trenutka iz memorije. Potpuno. Ali... ne za dugo... Ulazimo u selo. Deluje mi mračnije nego na otvorenom. Vozim od pruge ka centru sela. Nigde nisam video uličicu u koju skrećemo da bi stigli u „našu arenu“. Okrećem se i vraćam. Vozim polako. Jako je mračno. Opet sam promašio skretanje. Šta se ovo dešava, majku mu jebem... kao da je neko izmešao kuće kao Lego kockice pa me sad zajebava. Ponovo stižem do straže kod pruge. Okrećem se ponovo. I ponovo stižem do centra sela a da nisam video uličicu. Pa opet nazad do straže. Gospode... šta je ovo... da li sam od straha kod one zemunice poludeo... izgubio razum. Bajić se zajedno sa mnom nervira. Ni sam ne znam kako, ali po treći put dolazimo do straže kod pruge. Potpuno sam izgubljen. Kao da sam prvi put na ovom delu zemaljske kugle.

            Odjednom, straža iskače ispred nas. Jedan od njih otvara moja vrata, stavlja mi Apovku pod bradu. Psuje mi mater ustašku i kaže da izađem napolje. Krajičkom desnog oka vidim da se isto događa i Bajiću. Opet ga čujem kako psuje i kako im kaže da će ih sutra streljati... da će im jebati mamu maminu... Ništa ne pomaže. Jedan od ljudi iz straže... ili KPSa... ili... šta li je to već... urla na mene. Ko sam? Odakle sam? Odakle mi uniforma? Jebaće mi majku ustašku ponovo... Vuče me za rever uniforme i ja ispadam iz kamiona... na asvalt... pokušavam da se dignem... ne dozvoljava mi... cev Apovke mi drži na grlu. Ponovo urla da mu kažem odakle sam, kako sam stigao do sela i kojoj jedinici hrvatskih Zengi pripadam. "Pričaj... pričaj, mamicu ti jebem ili ću ti jabučicu otkinuti"... urla i dalje. Ne mogu ni da progovorim. Pokreti su mi spori i ukočeni. Ne vidim Bajića. Kamion radi u mestu i izduvni gasovi mi još više zamućuju svest. Odjednom, prošla mi je kroz glavu rečenica onog oficira iz Majevice da dobro pazim na vojnu knjižicu. Hteo bih da kažem nešto ovom ludaku iz straže ali ne mogu... kao u snu. Viknuo bih ali mi nešto ne da. Polako mu pokazujem na levi gornji džep na bluzi uniforme... Uspevam da progovorim... da smo naši... da uzme vojnu knjižicu iz džepa... On je sav u grču... kao da ne shvata šta mu govorim... ili nije u stanju da razume. Shvatam da mu je puška otkočena i zapeta... samo mali dodir na okidač i... gotov sam. Odjednom... tip se smiruje i kaže mi da ustanem. Vadi vojnu knjižicu iz mog džepa... „Iz Novog Sada si?... pa koji ti je kurac?... šta se vozikate i kružite već 15 minuta?... da li ste vi normalni?“... Još uvek ne vidim Bajića. Ovaj moj je spustio pušku i okrenuo cev prema zemlji. Sada već polako počinjem da pričam ali mi je muka... povraća mi se... saginjem se i hvatam rukama za kolena. Pojavljuje se i Bajić kome onaj drugi tip još drži Apovku uperenu u gornji deo leđa. Shvataju da smo njihovi. Govore nam da sednemo. Ja ne mogu... ostajem onako držeći se rukama za kolena. Ali Bajić počinje paljbu... jebe im i oca i majku i sve živo i mrtvo... sagnuli su glave... okačili su Apovke o ramena, ali se vade iz govana; „Otkud vi sada... i što se vozikate... kao da ne znate gde ćete... kao da nikada niste bili u Sarvašu... otkud znamo... bila je neka pucnjava na liniji... a onda se pojavljujete vi sa Specijalom i idete napred-nazad... jebiga“... Bajić se držeći se za kosu na potiljku polako spušta dole... seda... ispruža noge... Dahćuću kao da je trčao govori; „Pa majku vam jebem idiotsku... pa sad smo prošli pored vas... pre sat smo izašli iz sela... ma jebaću vam majku za ovo... jebaću... vam majku“. Iz Šapca su. Tu su mesec dana. Ne snalaze se baš najbolje. „Bajiću... ‘ajmo odavde... ‘ajmo kući... ovo je brod ludaka“... izgovaram dok gledam u nebo. Sedamo u Specijala i krećemo. Uličicu sam sada našao bez problema. Ostavljam kamion, ulazim u kuću, ostavljam Apovku i ležem na krevet. „Bajiću... ja idem kući“ ponavljam glasno... ionako su svi budni od noćašnje ludnice pa nikoga ne uznemiravam. Polako već sklapam oči i čujem da me pita kako to mislim da izvedem... i ko će onda voziti Specijala. Kroz polusan odgovaram da ne znam i da me boli kurac, ali da jedno znam... ja ne ostajem ovde do kraja... idem kući... nije ovo sranje za mene... ipak u meni teče seljačka... paorska krv. Nisam ja stvoren za ratnika. Gotovo je sa ovim igranjem kauboja i indijanaca. Idem kući. Desetak dana nakon toga skinuo sam uniformu i vratio se kući. Nikada je više nisam obukao. Nikada.

Svima koji su na bilo koji način osetili prokletstvo rata.

I paor i ratnik 4 “Rat”

            Jaka eksplozija koja je protresla celu kuću u gluvo doba noći budi me iz sna. Uzbuna? Ma kakva uzbuna, nisam u vojsci... rat je. Rat? Otkud ja u ratu? Ovo je neka zajebancija? Nije...  U kući je mrkli mrak. Neko je upalio bateriju. Jedan od nas je ovde već skoro dva meseca i zna kako ide “protokol”. Smirenim glasom, ali vrlo jasno i dovoljno alarmantno izgovara... „Minobacači... 120 mm... svi u podrum...“. Smešten sam u kući komande naše jedinice. Nikada nisam voleo one bliske komandama, ali jebiga... ispalo je da je moje poznavanje raznih vrsta vozila bilo za sve njih dar sa neba i... ispadoh selotejp zalepljen za „komandni kadar“. Kadar koji se sastojao od rezervnog poručnika i rezervnog vodnika prve klase. Ali... ljudi su OK... ispalo je da ih i poznajem... sa Klise su. Novosadske Klise... ne ove ovde u blizini Osijeka. Ceo komandni kadar naše jedinice nas dočekuje u podrumu. Mislim... i poručnik i vodnik jer, to je naš ceo komandni kadar. Pada još jedna granata. Kuća drhti i stenje. Hteo sam da pitam ovu staru džombu koja robija ovde nešto duže od mesec dana, da li minobacačka granata može da prosvira krov i tri betonske ploče koje su iznad nas... Prozreo je moje pitanje i pre nego što sam ga izgovorio... “Ne brini, ne može nas zakačiti... samo se sagni ako neka slučajno padne tik uz kuću i podrumske prozore”. Svi smo šćućureni kao miševi. Mukla tišina vlada u pauzama između eksplozija. Ne čuju se ni ptice ni psi. Brojim granate još od prve. Do sada je palo petnaest... evo i šesnaeste... čuje se kako zviždi. Neverovatno kako jedna granata od 120 mm koja je pala... ne znam ni sam... pedesetak metara od kuće može tako da protrese kuću ove veličine. Ne znam ko je živeo u njoj dok ovo ludilo nije počelo. Nismo zatekli skoro ništa. “Soni brigade” iz Pančeva su prošle pre našeg dolaska i “očetkale” sve. Dobro je da je bar WC šolja ostala... da ne idemo usred noći negde na livadu... mada... kakva je... obično i idem. Počinje da tutnji naša artiljerija. Baterija se nalazi na južnom izlazu iz sela. Haubice od 152 mm stvaraju i nama ovde zaglušujuću buku... kako li je u Osijeku gde padaju, Gospode? Šta li im je cilj? Nečija kuća... opština... policijska stanica...? Ili neka njihova komanda? Ako je kao naša... Ma sve komande su iste, svaka vojska jednako suluda, svaki rat jednako besciljan. Jer... šta radim od kada sam došao u ovu nedođiju? Svako jutro i veče vozim vojsku, svoje drugare i sapatnike, na smenu onih predhodnih sapatnika. Svako odvali po 12 ili 24 sata, u zavisnosti od rasporeda, u rovovima i zemunicama na liniji razgraničenja. Jedino ja i „komandni kadar“ ne idemo u rovove i zemunice koje su prva linija i „tačka dodira“ a koje su oko kilometar ili nešto više zapadno od sela... ka Nemetinu i Osijeku. Na otprilike kilometar od naših linija su njihove, mada ima mesta gde je razmak svega 300 metara. Imaju i jednu stratešku prednost. Rekli su mi da je to magacin „Saponije“... zgrada visoka oko petnaest metara na koji su postavili snajperiste. Razne priče kruže o snajperima... da su korejski... ili izraelski... ili “zastavini”... Vojska, odnosno rezervisti, uvek imaju sto kombinacija. Zna se da su do sada pogodili samo jednog čoveka. Mnogo toga se i zna i ne zna, ali jedno sam sigurno utvrdio... ovde nigde nema “teritorijalaca”... odnosno ljudi iz Istočne Slavonije. Sve jedinice su iz Novosadskog korpusa. Zato nam, od kada smo stigli, “Zenge” preko radio Osijeka šalju “pozdrave”, “čestitke” i “najleše želje”.... uz razne prigodne pesme. Šta ćeš... to je jedina radio stanica koju hvatamo a oni su, izgleda, veoma dobro obavešteni. Veselo, veselo! 

            Najdublji deo noći je. Oko 2 ili 3 sata. Nikada ne znam koliko je sati jer ne nosim sat... valjda tako mislim da će mi brže proći ova robija. Brojim samo dane. Trgao sam se iz sna koji ovde inače i nije pravi san... svi kao da smo u nekom polusnu. I noću i danju. I polupijani. Skoro svi. Učinilo mi se da je neko ušao o sobu. I jeste. Ne padam u frku da su Zenge stigle do nas... znam da je neko naš, ali ipak opipavam pušku sa svoje desne strane. Nas petorica spavamo u sobi veličine dvadesetak kvadrata na nečemu što bi se moglo nazvati „bračni krevet preko cele sobe“. Na blokove za zidanje smo stavili palete a na njih neke dušeke.. sunđere... ćebad... ko je šta stigao, i dobili smo ogroman krevet. Ima dovoljno mesta za svakoga ali je neudobno, tvrdo i neravno. Ujutro ustajemo kao prebijeni. Pa, jebiga... to su sve dragocena iskustva koje treba poneti kući kao učesnik rata između dva ili više pobesnelih naroda na prostoru malo većem od jednog vojvođanskog salaša. Senka koja je ušla u sobu ide pravo ka meni... A prema kome bi drugo?... Gde li su sada smislili da vozim nekoga? Poručnik pokušava da me probudi što tiše... „Budan sam prijatelju, šta je sad“? Zove me napolje. Uzimam pušku i ustajem uz uzdah koji bi trebao da znači sve najgore svakome ko mi je tog trenutka pao na pamet. Automatsku pušku M-70, u narodu poznatu kao „Kalašnjikov“ sam prvi put uzeo u ruke pre dvadesetak dana kada smo stigli na „prvu liniju vatre“ kako se to zvalo. Nikada pre toga je u životu nisam držao u rukama. Nismo imali nikakvu obuku, nismo dobili ni one famozne pločice na lančiću... samo su nam podelili Apovke, kako smo tada zvali Kalašnjikove, i rekli da se malo pozabavimo njima. Jednom sam je rasklopio i sklopio i kada sam počeo drugi put pomislio sam... “ma neka idu u pičku materinu i oni i puška” i odustao od daljeg samoobučavanja. Uzeo sam 4 okvira metaka koji su već bili u paru zalepljeni izolir trakom jedan za drugi i... pomislio... to bi bilo to. Dogovorili smo se da niko ne drži metak u cevi i da svako oružje bude zakočeno jer, u suprotnom ćemo se potamaniti međusobno kao vaške, što je manje-više i poštovano. Izlazim u hodnik kuće. Poručnik me zove kod sebe u sobu. “Šta je sad... da ne krećemo u opsadu Osijeka po nekom tajnom planu naše genijalne glavne komande”? pitao sam. “Sindžo, ne zajebavaj... treba da uradimo nešto noćas” rekao je kao odgovor. “Šta ti i ja možemo da uradimo, majke ti... da uhvatimo živog Branimira Glavaša i dovedemo ga ovde pa da mu se svi popišaju u šlem”?, razmišljao sam na glas. “Ne zajebavaj se, majke ti... jel’ možeš ti da provedeš jedan dan a da se ne zajebavaš... Kako ti ne dosadi”? rekao je dosta ozbilnim glasom. “Da mi dosadi?... pa to me jedino održava u koliko-toliko normalnom stanju... ako takvih ovde uopšte ima. Nego... pričaj više šta treba da radimo, pa da te ja na brzinu, kao i uvek do sada, odgovorim i da se vratimo u ono stanje polumeditacije koje ovde zovemo spavanje” produžio sam sad već malo nervoznijim tonom. “Ovoga puta me nećeš odgovoriti... i onako me u komandi svi zajebavaju da u našoj jedinici svi komanduju sem mene”... rekao je uz ton koji mi je ličio kao da me na nešto priprema, pa sam brže-bolje nastavio ne bi li ga što pre sasekao; “Pa... nisi se valjda upalio na gurku nekih bolida iz komande od kojih su samo dvojica možda jednom u životu videli zgradu vojne akademije... ko ih jebe...” 

            Nije uspelo ubeđivanje. Poručnik je dobio naređenje od iste te drkave glavne komande da noćas izvrši „kontrolu gotovosti na položajima“... Dokon pop i jariće krsti, mamicu im jebem govnarsku... gde baš nas nađoste... Džabe sam mu objašnjavao da je noću kamion te veličine idealna meta ako zaista imaju puške sa IC nišanom, kao što se priča... „Ma vozićeš samo sa ratnim svetlima“ ubeđivao me je.... „Voziću ja bez ikakvih svetala, nisam lud da upalim ni šibicu, ali detektovaće nas po motoru“... Ne vredi... Slepom i gluvom je džaba pričati. Ubacio sam pušku kao da je cepanica iza sedišta Specijala, kresnuo motor i krenuo dosta oštro i pored poručnikovog negodovanja tipa... „Ako me Zenge nisu ubile, ne moraš ni ti u ovom čudu“.... „Bajiću, ne seri, majke ti... ko koga vodi u zagrljaj smrti... ja tebe ili ti mene“? odbrusio sam i nastavio... „Ako misliš da te odvezem do linije onda ćuti i prepusti sve meni... ja nisam išao u školu rezervnih oficira, što mi je izuzetno drago, ali ako nešto znam, znam kako da s ovim čudom stignemo tamo gde su one budale iz glavne komande zamislile... i zato ćuti i trpi“. Na južnom izlazu iz sela uredno, uz ispravnu lozinku za taj dan prolazimo sve straže. Odlučio sam da ne idem uz prugu koja od Sarvaša pravo kao strela ide ka Osijeku, kao što inače radim, nego da napravim manji polukrug spuštajući se na jug da bi malo kasnije lagano skrenuo u desno ka zapadu i sa malo južnije strane nego inače došao do centralne zemunice. Krećući se uz prugu bili bi mnogo lakša meta. Vozim bez svetala. Smeta mi čak i što u kabini sijaju satovi na armatur tabli. Rado bih oduzeo kontakt da ni oni ne sijaju ali znam da onda alternator neće puniti akumulator, a samo mi još fali da negde nesvesno ugasim kamion pa da onda ne mogu da ga upalim... bilo bi veselo. Eh... da bar ratujemo u Sremu pa da ima nekog brda iza kojeg bi se bar malo sakrili ili bar ostavili Specijala na nekoj nizbrdici, pa ako se upuva akumulator, samo ga spustim niz breg, kresnem i... gas. Brže i od kuršuma... čini mi se. Ali... nismo u Sremu nego u ovoj tepsiji od Slavonije i sve je tako ravno da mi se čini da mogu da me vide i iz Zagreba ako se samo malo podignu na prste. Lepo je živeti u ravnici... bar smo mi na to navikli... samo je malo zajebano za ratovanje... posebno ako to nismo imali ni u pedesetogodišnjem planu. Muči me još jedna stvar koju i ne spominjem poručniku Bajiću. Šta ako promašim zemunicu... bilo koju... i nesvesno između njih presečem liniju razdvajanja i produžim pravo ka Osijeku. Između njih i nas je minsko polje. Teško da bi se Specijalom provukao a da ne zakačim ni jednu minu. A čak kada bi se i to desilo... šta onda... Da se stavim na raspolaganje Zboru Narodne Garde Hrvatske? Banem u centar Osijeka i kažem... „Jebiga... do sada sam vozio za Srbo-JNA-četnike, ali... to je bilo samo privremeno... ja sam, braćo Zenge-ustaše, u stvari vaš“. Gospode, kada će doći kraj svom ovom sranju, da se, bar jednom, naspavam kao čovek u svom krevetu i zaboravim sve ovo što me snašlo još od kada sam primio onaj jebeni poziv.