Tamburaši sviraju Pink Flojd

            Nova godina je po običaju dosadna stvar. Mislim... ne cela godina... na doček sam mislio... Bar u ovim godinama. Kada sam imao 20, bila mi je mnogo, mnogo manje dosadna. Ali... tako je kako je. Nove godine dolaze i prolaze a mi?... Mi gledamo... Rekao bi Bajaga. Ali, ona će svakako doći, pa... onda... možda i da odeš negde na doček i bar glumiš da ti nije dosadno. I to je nešto. A, ko zna... možda i ne bude tako loše. Povedeni tom logikom, odazvali smo se pozivu naših prijatelja i otišli na svečani doček nove 2016. godine u jedan restoran u blizini Novog Sada. Vlasnici su naši dugogodišnji prijatelji kao i velika većina gostiju. U stvari, bio je to doček zatvorenog tipa... nas dvadesetčetvoro je došlo da istambura staru i doprati novu godinu. Konobari i kuvari su sve spremili i otišli da i oni slave za svoju dušu a na nama je bilo da sami sebi titramo jaja. Klopa sjajna, ali... koga interesuje klopa za doček? Ako je neko došao zbog klope, onda... taj baš ne zna da sebi dâ malo oduška. Okupljanje je nekako najkiseliji deo večeri. Treba da prođe taj period topljenja i slivanja u istu činiju, a kad to prođe... onda sve klizi. Sem ako nema neke budale da ti sjebe celo veče. Srećom, ovde nije bilo takvih. Nekih malo više otkačenih da, ali nekih kretena... to ne. Za zabavu je bila zadužena tamburaška banda iz Rumenke. Momci... pa... nisu klinci, ali... daleko ot toga da su prevejani i namazani. Bar mi se tako učinilo na prvi mah. A i bilo je tako. Počeli su dosta kasno sa svirkom... bilo je skoro 10 sati. Ali... iskreno... verovatno pre toga nije ni trebalo... dok ne prođe onaj period „topljenja“. Počeli su sa nekim svojim repertoarom... moglo bi se reći kao „ambijentalna muzika“.
             

            A onda je jadan drugar zakačio „crvenu“ na harmoniku, posle njega još jedna naša prijateljica i... krenulo je onako kako treba da krene kad su tamburaši u pitanju. Sad... veličina novčanice ne treba uvek da bude merilo pa je to i za nas važilo kao pravilo. Onaj ko zakači „crvenu“ ne mora da ih zarobi na pola sata, nego... ko kako hoće. Uostalom, oni su bili plaćeni za tu noć svakako... 300 evra... kao start. Ali... Nova godina je... Nismo hteli da gledamo na svaku sitnicu, jer... sve je lepo išlo... A onda... počelo je da mi se čini da uopšte nisam čuo pesmu sve do refrena... tek sam refren mogao da čujem. I tako jedna, pa druga, pa peta pesma... Dok su oni započinjali pesmu, pitao sam ortaka dal' on zna šta je to... mislim, koja pesma. Ni on nije znao ali... ako su u pitanju neki noviji narodnjaci, onda nije ni čudno što ne znamo. Gde mi to uopšte možemo da čujemo? Pod „noviji“ bih mogao ubaciti skoro sve što je izašlo posle 1990. a što je Rambo prvi nazvao „Turbo-folk“ jer je „novokomponovana narodna muzika“ koja je postojala u naše vreme, u međuvremenu postala čist rok. A onda... shvatio sam da refren znam a ono pre refrena ne znam ne zato što ne znam pesmu, nego zato što su je oni svirali neprepoznatljivo. Pošto me to malo zaintrigiralo, skoro „neopaženo“ sam im se približio s namerom da i ja naručim koju stvar. Tražim prvu... ne znaju tekst. Tražim drugu... ne znaju uopšte. Treću... znaju al' zvuči kao da ne znaju. I tako... Smenjivali smo se moj oratk i ja u „željama“ a oni... skoro nemi. 'Ajd razumem da me znaju „Jihav Kozak“ ili „Svadbarskim sokakom“, ali da ne znaju „O jesenske duge noći“, „Sonju“... i još gomilu drugih stvari koje bi za tamburaše trebale da budu bukvar... e to već ne ide. Batalili smo tamburaše i zabavljali se sami... kad je dobra ekipa ne može da ti bude loše. I bilo je odlično. Jedan lep doček Nove godine, bez obzira na manjkavost tamburaškog repertoara.
                  

            Ali... posle par dana, kao da mi je čitao misli, ortak mi reče da se uželeo neke dobre tamburaške bande koja zna da prži... onako... baš dobro, i da bi trebali da odemo na neko takvo mesto. Skoro da smo u isti glas rekli... „Još ovu noć“... Ili... „Zorule“. E, sad... „Zorule“ nema stalno mesto gde svira... ili bar mi ne znamo za njega, a „Još ovu noć“ ima svoj tamburaški podrum i znamo gde ih možemo naći. Jedno vreme smo često visili tamo pa su nas članovi orkestra, tada nešto većeg nego danas, prozvali Lolek i Bolek... Kažu... ličili smo im na njih. Pa... dobro... Možda je i bilo sličnosti. Ali, sa njima, provod je bio zagarantovan. Znaju sve. Bukvalno. Svirali su nam čak i „Ciglu“ od Flojda... doduše sa tekstom koji je bio prilagođen tadašnjim prilikama u... recimo... privredi. Posebno građevinarstvu. I zato sam morao da odem tamo i razgalim dušu što pre. Povod?... Ma ne moraš uvek da imaš povod. Nekada je bolje kad baneš onako... spontano. Naravno, nije prošlo ni dve nedelje a ja sam zaglavio u njihovom podrumu. I... šta da vam kažem... skoro cela banda na okupu... Sviraju... šta god smisliš. I to sviraju da sve zvoni. Milina za uši. Svaka pesma liči samo na sebe samu i ni na šta drugo. Dovoljno je da čujem prve zvuke bas-prima ili tamburice i već znam šta je. Ako se pitate kako neko ko sluša rok muziku voli tamburaše? Pa,... zar to nije isto? 
                       

          

Pola veka Srbadija čeka

            Dok sam bio klinac... imao sam 11 ili 12 godina, slušao sam diskusiju „matoraca“ o završetku pruge Beograd - Bar, o tome koliko se dugo čekalo na takvu saobraćajnicu kao i priču da su tadašnji popularni narodnjaci braća Bajić zaglavili u zatvoru zbog neke pesme vezane za prugu Beograd - Bar. Pesma se zvala, kako sam ja tada razumeo, „Pola veka Srbadija čeka“, ali s obzirom da je to bio narodnjak, mene kao tek začetog rokera to nije interesovalo ni malo, pa sam celu tu priču gurnuo u neki periferni folder u glavi. Ali, oni su polemisali o tome kako ni kralj Aleksandar a do tada ni Tito nisu uspeli da povežu Beograd sa Crnom Gorom železničkom prugom... i to elektrificiranom. Ipak... Tito je uspeo. Doduše, započeta je za vreme kralja, a posle II svetskog rata gradila se punih 25 godina, da bi posle svih tih godina 28. maja 1976., Titov „Plavi voz“ prvi prošao tih 476 kilometara od Beograda do Bara. Sećam se toga kao da je juče bilo... „Jugoslovenski neimari natčovečanskim naporima spojili glavni grad SFRJ sa lukom Bar na Jadranskom moru.“ A onda... svečanosti, manifestacije, slavlja... Pijane budale koje se teturaju po lokalnim železničkim stanicama... Gradac, Uzići, Stapari, Gostun, Kolašin, Bratonožići... Ko zna koliko malih mesta je „izašlo u svet“ zahvaljujući gvozdenim šinama koje su vijugale kroz planine i doline. Ja se nisam provozao njome sve do 1992. kada se na more moralo ići bez kola jer se gorivo prodavalo skuplje nego voda u sred Sahare. I tada sam prošao samo u jednom smeru. Nazad smo ipak išli avionom... put vozom od Novog Sada do Bara je bio takvo mrcvarenje da smo se radije odlučili da malo letimo nego da puzimo... na putu nazad. Ali ipak... 476 kilometara pruge nije šala... 
              

            Juče, 23. januara, u Novom Sadu  je puštena u upotrebu poslednja, četvrta deonica Bulevara Evrope koja spaja kružni tok „Sever“ sa autoputem E-75. Ova poslednja deonica dugačka je 3.100 metara od ukupno 7.068 metara koliko je dugačak ceo Bulevar Evrope od kružnog toka „Jug“ na Limanu IV do autoputa. Izgradnja je počela 2006. godine?!? Ako znamo samo malo da računamo shvatićemo da je za 7 kilometara bulevara ovom jadnom gradu trebalo 10 godina da ga napravi. 10 godina!?! Što opet znači da su prosečno gradili 700 metara godišnje?!? Da su meni poverili taj „projekat“, ja bih ga, bez lažne skromnosti, uradio za najviše 3 godine. Građevinski, i 3 godine su nenormalno dugačak rok za 7 km bulevara, ali dobro... treba uračunati i „laktanje“ za kojekakve „trice i kučine“. Ali 10 godina?!? U isto vreme, proširenje autoputa kod Novog Sada, koje neki kompleksaši nazivaju „obilaznica“ radi se i duže od toga. A ta "obilaznica" je, u stvari, dodavanje po jedne kolovozne trake sa svake strane autoputa sa kojih se onda na tri mesta isključujete za Novi Sad?!! Šta se, i ko se tu obilazi... nemam pojma. A... koliko sve to košta?!? To ne zna ni BIA zvana DB. To sve zajedno je pojelo toliko para da smo, verovatno, mogli da napravimo autoput od Novog Sada do Temišvara i da ostane i nešto kusura. E moji Bajići... braćo... Srbadija čeka, ali Srbadija i krade toliko da svaki metar košta kao u Nemačkoj 10 metara. Bulevara, pruge, autoputa... nije važno. Ko će sve „Srbadijske“ lopove zadovoljiti. Teško je to. Sve nam na nos izađe.
     

 

            Sada će se pokrenuti i priča o famoznoj drugoj „obilaznici“ koja bi trebalo u produžetku Bulevara Evrope na Limanu IV da premosti Dunav, produži se do Paragova i kroz tunele izađe sa druge, sremske strane Fruške Gore odakle bi se uključila na autoput Beograd - Zagreb. Da, da... Beograd - Zagreb, a ne Beograd - Batrovci. Ako Hrvati svoj deo nazivaju Zagreb - Lipovac, ne moramo i mi biti toliko iskompleksirani da ne smemo da spomenemo ime glavnog grada susedne nam države. To je uvek bio autoput Beograd - Zagreb i tako treba i da ostane... bar za nas s ove strane grane... a oni neka na znakovima obaveštenja pišu šta hoće. Mi ionako kada prolazimo kroz „Lijepu njihovu“ znamo put. Znakovi nam ne trebaju. Ako vidiš sunce na zalasku u retrovizoru svojih kola... samo gas... ne možeš da promašiš. E... ako do tog autoputa „obilaznica“ prolazi kroz sred sredine našeg grada... ja onda ne znam šta ona obilazi?! Grad ne obilazi sigurno. Ali... možda treba da prođe preko nečije zemlje pa da se ona otkupljuje za debele pare, ili... možda je neko naumio da otvori neku benzinsku pumpu na mestu gde je on zamislio... Šta god da je u pitanju, sigurno je jedino to da je to najveća glupost iznjedrena u poslednjih 40 godina. Prava obilaznica bi morala da obiđe ceo Novi Sad, Veternik i Futog pa da se onda preko Dunava „zabode“ u Frušku Goru i sa druge strane pripoji na autoput Beograd - Zagreb i to negde između sadašnje petlje za Mitrovicu i petlje za Rumu. To bi se moglo zvati obilaznica i to bi moglo da reši prilazne puteve gradu za narednih 50 godina. Ali... izgleda da neće moći tako. Biće opet neka pesma, samo malo drugačija... recimo...  „Pola veka Novi Sad čeka...“ Samo... teško da ćemo mi to dočekati. A braća Bajić... pa oni su jedva doživeli završetak ovog Bulevara što Novi Sad vodi u Evropu.Valjda?! Ili ćemo, izgleda, kao u jednoj drugoj njihovoj "satiričnoj pesmi"... svi u Nemačku da bi "napali" Švabice i preživeli. Izgleda da je ova druga opcija realnija.