Pre skoro godinu dana (januar 2011.) sa porodicom sam bio Italiji nekih 8 – 9 dana. Akcenat smo bacili na Rim, ali smo obišli i Bolonju, Modenu (naš bratski grad), Firencu i Pizu. Ovo nije prvi put da boravim u Italiji (naprotiv – bio sam dosta puta) i nikada nisam bio fasciniran turističkom „uslugom“ kod njih. Pri tome mislim na lošu organizaciju (skoro svega), uređenost hotela, rezervaciju hotela (svaki put su me nešto „zavrnuli“), cenama i drugim „nevažnim“ stvarima. Doduše nas petoro (troje dece, žen(ic)a i ja) smo retko kome „dragi“ gosti, prvenstveno zbog brojnosti koja je nezgodna za smeštanja u hotele, ali verovatno i zbog nekih naših navika (previše „manira“ nekada davi). Ali nije tu Italija jedini primer. Manje - više je to slučaj u skoro svim zemljama, osim (naravno) Nemačke, Švajcarske i....???...ne znam!
Nije to ni tema ovog mog „mrsomuđenja“. Tema je nešto drugo što je vezano za tekst jednog „blog drugara“ (eee... nemam ja samo „blog drugarice“ - imam i „blog drugare“), odnosno više na komentare koji su usledili posle osnovnog teksta, a koji su se odnosili na „otrcanost“ i „odrpanost“ celog sveta. Kao da ništa više ne sija onim sjajem kojim je sijalo. Ne znam zašto imam utisak da sve metropole u kojima sam bio nisu ono što sam ja mislio da jesu. Nisam siguran da ću to baš moći da objasnim sasvim (od tolikih reči zafaliće mi neka?!) ali ni sam ne znam da li su one (metropole) nekada sijale sjajnije pa je sjaj izbledeo u toku prethodnih 20 ili 30 godina kao odraz opšte „rasprodaje“ svega što se može unovčiti, ili je to moje (naše) subjektivno mišljenje. Možda je to „ožiljak“ koji mi nosimo zbog svih „posekotina“ i „uboda“ od 1990. do danas pa na stvari sada gledamo drugačije od ostalih - podozrivo, sumnjičavo, nesigurno, zavidno, nezainteresovano i „belo“?! Možda?! A možda su sva ta mesta, svi ti gradovi, sve te zemlje sami sebi prigušili svetla koja su ih obasjavala, i „ne poliraju“ više redovno „srebrne pehare“ koji su izloženi svud po njihovim „vitrinama“, a koje smo toliko želeli da vidimo. A srebro gubi sjaj! Ili smo možda svi postali toliko blazirani da taj sjaj niti vidimo niti nas interesuje?!
Mislim da ipak ima od svačega po malo (ili malo više). Eto, recimo Rim koji sam pomenuo. Zamišljao sam ga mnogo većeg i blistavijeg, ili kao grad koji toliko pleni da te prosto „usisa“ kao neka ogromna hobotnica iz mornarskih priča. Ništa od svega toga nisam osetio. Naravno da neću reći da nije lep i da je recimo.... Jagodina lepša! Bilo bi to lažno i čisto vulgarno podcenjivanje. Jagodina nije. Ali Marselj, Đenova, Bordo, Barselona? U čemu je razlika?! U čemu je to Pariz grad svetlosti? Ako je i bio, ja je (tu zaslepljujuću svetlost) nisam video! Možda je prigušio Sarkozi i gomila njemu sličnih pajaca koji uopšte nisu smešni. Na putu od Barselone do Tuluza (pre dve godine) prolazio sam kroz Andoru. I baš taj dan (od svih u godini) drug Sarkozi je mor’o da dođe u Andoru jer je Francuska baš od tog dana „preuzimala“ Andoru za koju sam tek tamo saznao da ima „ograničenu“ nezavisnost (a mi je kao imamo „celu“) i da je praktično pod protektoratom koji dele Francuska i Španija (svake druge godine). I u tom gradiću, gde god da si se okrenuo, video bi „maskirne“ sa „lakim naoružanjem“, otprilike onakvim kakve Švarceneger koristi u većini filmova (da ih ne nabrajam).
A Andora koja je u mojim mislima bila mala bajkovita zemlja na ivici Pirineja je u stvari jedan manji grad u kome je (čini mi se) „Mekdonalds“ najstarija građevina. Ili sam stvari opet posmatrao kroz preveliku lupu. Svemu nađem manu! Picajzla pa to ti je. Čak ni u Sikstinskoj Kapeli ili crkvi Svetog Petra i Pavla u Vatikanu nisam „zatreperio“. Moja žena jeste. Možda je ipak „domene“!? Možda je do mene, ali nisam očekivao da u Vatikanu nailazim na klasične kafiće u kojima „svaki slobodoumni turista“ može da sedne (na plastične stolice od 10 Evra) i „okrepi“ se pa nastavi dalje. Ali može i da ne nastavi nego ostane, pa se malko „zarakija“ i postane naporan k’o i svaki drugi p’janac! I onda ga treba izbacivati kao da je u pitanju „salun“ a ne središte najveće Hrišćanske crkve na svetu. I ko „drži“ te kafee – pomislio sam. Da se nije i tu ugur’o onaj mangup Berluskoni?! Vatikan je od najsvetijeg mesta za hrišćane Katoličke vere postao dobro opremljena suvenirnica.
Kataklizma komunizma (i socijalizma) - rekao bi Rambo pre 15-tak godina. A ovo sada?! Kataklizma „čojstva“ gde god da zaviriš! A ja mislio da je to naša bolest (ono, mora se priznati da smo mi u stadijumu koji je više poodmakao nego kod drugih, al’ dobro sad....). „Skotrljalo“ se sve niz blagu padinu, ali je inercija učinila svoje i od male grudve napravila lavinu. I prosto mi dođe žao što se nisam rodio ranije pa da sve te „gradove svetlosti“ vidim u, čini mi se, pravom izdanju. Što nisam imao sreću da „kupim“ prve otiske tih „grafika“, nego uvek ovaj 100 i ko zna koji otisak, koji je već izbledeo, veštački obnavljan i ponovo urezivan, ali bez uspeha. I pored svega ne može se utegnuti. A u Rimu smo imali „vodiča“ koji se samo poželeti može (jedna od mojih „blog drugarica“) koja poznaje Rim bolje nego ja Novi Sad i koja nas je odvela na mesta o kojima većina turista može samo da sanja, (Hvala K....... !) a ja opet nisam video ono zbog čega sam imao želju da dođem iako ni sam ne znam baš tačno šta je to.
U Parizu nismo imali posebnog vodiča, ali prvi dan kada sam stigao otišao sam do „Trijumfalne kapije“, da napravim par krugova kolima oko nje. Napravio sam dva i shvatio da taj čuveni kružni tok nije ništa veći od „Slavije“. Raspršiše se dečački snovi! „Luvr“ - najznačajniji muzej sveta (ili je to ipak njegov takmac „Jermitaž“?) ne sija onako - raskošno. Miteranova staklena piramida (nećemo sad o Masonima - već se zna sve što oni hoće da mi znamo) na ulazu iz parka „Tiljeri“ u kojoj je i stanica metroa, pomalo izgleda kao da je već nagrižena zubom vremena. “Luvr“ iznutra - duga i diskutabilna priča. „Ajfelov Toranj“, sagrađen 1889. za svetsku izložbu, s namerom da se posle nje demontira, postao je i ostao simbol Pariza.
Jedna devojčica od 13 godina je bila fascinirana njime (ja opet nisam) i zbog nje sam morao da se pentram do samog vrha. Popeo sam se da vidim ceo grad svetlosti. „Jelisejska polja“ - od trga „Konkord“ do „Trijumfalne kapije“ - jedan običan (malo uži) bulevar sa nedovršenim i iskrzanim trotoarom. Najlepše mesto – „Trg Trokadero“! „Monmartr“ - ne znam ni sam! Valjda nisam dovoljno umetnik u sebi da bih ga mogao razlikovati od .....recimo....Budima(Pešte). „Pigal“ (sa „Mulen Ružom“) - ništa „seksipilniji“ od „Red Lajt Distrihta“ u Amsterdamu (a on baš i nije neka „popala“ koja bi mogla da mi „zagolica“ maštu). Još jedno razočarenje za dečaka (jer mi u glavi nikada ni ne odrastemo).
Prag. „Vaclavske Namesci“, „Narodni muzej“, Most preko Vltave na kome „umetnici“ slikaju vaš lik za 20,30... Evra. Tvrđava. Lepa. Lep je i grad. Ali da li onako lep kakav je bio i za vreme „okupacije“ od strane SSSR, ili je to onda baš zbog tih nekih „okupacionih“zabrana bilo lepše? Zašto bi bilo lepše za vreme „okupacije“? Pa tada na kraju „Vaclavskih Namesci“ (suprotno od Narodnog muzeja) nije bila staklena zgrada „Njujorkera“ zbog koje je srušena jedna druga zgrada! Male uske uličice, mali trgovi. Pivo ne pijem. Lepe Čehinje su se izgleda negde „iselile“! Opet nekako nezadovoljan onim što vidim! Ili što sam želeo da vidim.
Berlin - najlepši i najsvetskiji grad u kom sam bio. Možda zato što ništa nisam očekivao. Uz njega i Drezden i bezbroj malih gradova po Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj. Sa lepim malim hotelčićima, ne preskupim, ali dovoljno dobrim da se u njima osećate „baš kao u hotelu“. Nema frke na recepciji, nema „robotskog“ obraćanja osoblja sa urezanim osmehom koji izgleda kao da je posledica neke neurološke bolesti, ne teraju te da ustaneš u 8, pojedeš svoje pahuljice i nestaneš...I sve mi to još više podstiče ubeđenje da su „gradovi svetlosti“ (p)ostali legenda. O tome se priča kao o starim dobrim vremenima, kada se „znao red“. Kada se nedeljom nosilo odelo sa kravatom (ili se bar lepo oblačilo), kada se u grad nije išlo a da se ne presvuče, kada se nisu nosile trenerke, kada je odlazak u restoran bio događaj i ceremonija, kad se radovalo druženjima.... Sve je to pomalo palo u senku.
Ta senka je sa ljudi pala i na „gradove svetlosti“, pomutila ih i zamutila, podosta pomračila ili promenila boju svetla. Prenela na njih svoje brige, tugu, rutinu, uskogrudost, lakomost, namrštenost.... A gradovi nisu trgovi, zgrade, ulice, mostovi. Gradovi su ljudi.
NAPOMENA: Sve fotografije su u originalnoj veličini. Da bi dobili pravu veličinu potrebno je kliknuti na željenu fotografiju da bi se otvorila, a zatim je "sejvovati" negde na hard disk.
Ipak je dotebe mene i nas .
ОдговориИзбриши