Istorija, ti i ja

           Pre nekoliko dana odem na „Tarzaniju“ na kojoj tekstove objavljuju najeminentniji blog spisatelji u zemlji Srbiji a i šire... pa čak i duže. Naleteo sam na tekst „Drleta“ koji je, kako vidim, poznat širokoj publici koja tumara po blog „sekciji“ ali i ostalim mračnim svetovima tamne strane interneta. Ako svetla uopšte i postoji. „Drle“ u dosta povelikom tekstu pod nazivom „Odbrana Šimunića Džoa“ dosta „afirmativno“ iznosi svoja razmišljanja koja neodoljivo podsećaju na Petra Lukovića i njegovu stalnu želju da podigne što veću prašinu ne bi li se što više čitalo, raspredalo, prdelo u prašinu, pljuvalo i hvalisalo i što treba i što ne treba. U njegovom tekstu, a i kasnije u komentarima mahom ogorčenih Srbendi (poznatih po pišanju po haustorima, krađi struje, bacanju smeća kroz prozor, mumlanju Očenaša koji nikada nisu naučili, neplaćanju računa državi za koju „vojuju“, nevraćanju dugova drugim malim ili velikim Srbima i raznim drugim patriotskim gestovima), se stalno spominje istorija i istorijski podaci o kojima, naravno, onaj drugi sagovornik, inače„kreten“, pojma nema. Barata se brojkama ljudi, pušaka, stoke, noževa, topova, četa, država, reka, gradova i svega za šta svako od njih ima neoboriv dokument... pisan i potpisan, naravno. I svako stoji iza tog svog, ničim dovedenog u sumnju izvora. Načitao sam se stvari za koje nikada nisam ni čuo, saznao za kretanja četničkih, partizanskih i ustaških jedinica za vreme drugog svetskog rata kao da su ih učesnici te rasprave lično snimali dok su se probijali kroz bosanske, srbijanske i hrvatske gudure, pa onda za datume i godine kao da su oni lično tada vodili dnevnik istih tih vojnih jedinica (ako se bilo koja od navedenih uopšte može nazvati vojskom) i još bezbroj „istorijskih podataka“ za koje svi imaju potvrdu u gornjem levom džepu sakoa jer se odatle najlakše izvadi i njome lupi od sto. Taj deo pokućstva je u Vojvodini poznat i kao „astal“... što je inače čist mađarizam, ali... šta je tu je. Ionako je u toku borba za Mađarske pasoše... čak ih i Srbende rado uzimaju... ako se može.

            Onda sam, naravno sa jednog laičko-naučnog aspekta, pokušao da izanaliziram šta je istorija. Kao nauka, ne kao proces. Kao proces je jasno... ono što se desilo to se desilo i to je neizmenjiva stvar. Dok se ne umeša istorija kao nauka. A ona može da prepravi, dopiše, promeni ili sasvim izbriše sve iz istorije kao procesa. Ko joj brani? Može od prilike do prilike da je menja i podešava po zemlji i narodu koji je čita. Mada je obično uče a sve manje čitaju. Nikada nije ni bila neko obožavano štivo za veliku većinu ljudi. Ono što im je trebalo već su im rekle babe i dede ili je doprlo do njih „po čuvenju“... kafanskom, uličnom, prijateljskom ili onom što je mestimično stiglo do njihovih ušiju na časovima istorije. Iz knjige koju je napisao „naš poznati istoričar“ a onda obradio i uredio nastavnik istorije. Od škole do škole, od vlade do vlade, od države do države. Recimo... da li je Gavrilo Princip bio atentator-reformator ili terorista? ? Da li je Srbija direktno izazvala prvi svetski rat ili je iz cele Evrope barut curio na sve strane pa je bilo svejedno ko će baciti šibicu? Ko je stvarno bio Dragutin Dimitrijević Apis i za koga je radio? Da li je Bačka od 1941. do 1945. bila okupirana teritorija od strane Hortijeve Mađarske ili legitimni sastavni deo te države Koja vojska je za vreme drugog svetskog rata bila oslobodilačka a koja okupatorska u delovima Kraljevine Jugoslavije? Ili čak cele Evrope? Poslednjih godina neki novi istorijski liberalizam je doneo i nove struje i nova mišljenja koja sve više zamenjuju ona stara, sada već konzervativna. A šta je sa istorijom kao procesom? On traje i nagomilava se i ostaje nepromenjiv i pored različitih viđenja. Ali kako saznati kako je stvarno izgledao taj proces... to jest, šta je istina?

            Bojim se, nikako. Kada se nešto desi, desilo se tog trenutka, dana, meseca... i onaj ko je tu bio on je mislio da je video istorijski proces ali nije. Video je ono što je sam hteo da vidi bez obzira na to šta se stvarno dogodilo. I zato nam prava istina, kao proces, nikada neće biti dostupna. Čak i ako smo mi u njoj učestvovali. Za Hrvate i Muslimane početkom devedesetih je vođen oBrambeni rat od agresora koji je napao Hrvatsku, a malo kasnije i Bosnu. Za Srbe je to bila odbrana države na koju ih je obavezivao ustav SFRJ ali i reči zakletve koju smo svi u vojsci izgovorili, ma kako one patetično i otrcano nekome zvučale i onda i sada. Za jedne napravljen je zločin ili čak genocid, a za druge samo osveta koja je bila blaža nego što je stvarno trebalo da bude. Eto... prošlo je tek dvadesetak godina, akteri su većinom još živi a mi i dalje ne znamo pravu istinu. Znamo samo svoju. Onu koju smo mi videli. Postoje i ljudi koji tvrde da su videli isto što i protivnička strana ali su malobrojni. A i kako da znamo da i oni govore istinu? U pitanju je istorija od pre tek dvadesetak godina pa smo je već „adaptirali“ po sopstvenim potrebama, a šta li je tek sa „istorijskim“ podacima iz antičkog doba? Ko se i kako na njih oslanja i kavi su to uopšte podaci? Ko ih je ostavio, ko ih je našao, a ko rastumačio i shvatio njihovo pravo značenje? Ko kreira ono što će narodi učiti, misliti i raditi. Ispada svakako da istorija nije i ne može biti učiteljica života jer ne može te učiti neko ko je prevrtljiv i sklon laži. Pa šta je onda istorija? Čini mi se ništa. Tabula raza. Istorija, to smo ti, vi, oni, mi i ja. I to je dosta.