Seks... kad sam bio mlad

            Pre  jedno nedelju dana uhvati me ova moja da gledamo neki film sa Kejt Vinslet i Melani Linskej i to na prvom programu RTS. Nagovestila ga je kao dobru dramu. „Nebeska stvorenja“. Piter Džekson režirao. Divno, pomislim. Od njega nisam voleo ni one „Prstenove“ a još manje „Hobite“, al' reko'... možda u ovom filmu ima nešto zajedničko sa onom njegovom ludom zemljakinjom Džejn Kempion. Mislim... njeni filmovi su prilično jestivi. Gledao sam prvih sat vremena i rekao; „E do kurca i ti i tvoji filmovi... nije to za seljake ove fele kao što sam ja! Ovde ima više živih glinenih figura u prirodnoj veličini nego pravih glumaca. Jebote Piter Džekson“! I besno odoh posle toga do kompjutera da vidim da li je na „Red Tjubu“ izašao neki novi švedski-akcioni sa novim MILF damama. Samo... da se razumemo... u MILF spadaju one od 30 do 40, a ne i ove starije. Te već ulaze u kategoriju „Greni“. Znaju ljudi  sa Red Tjubeta šta su „zrele“ a šta „bake“. E sad... kome se ne sviđa njihova podela... ko mu je kriv. I dok sam krstario po gore navedenom sajtu pade mi na pamet inteligencije sećanja kako je to bilo kad smo mi bili mladi. U stvari lažem. Pomisao na to mi je odvukla scena iz tog kretenskog filma koji smo gledali u kome se klinka od 14 godina kreše sa nekim tipično englesko-novozelandskim providnim tipom par godina starijim od nje. Ne zna se kome je gore, njoj ili njemu. Ona drhti od straha k'o da treba Osmi putnik da joj uđe a ne onaj... relativno tvrd muški deo tela, a on se iz sve snage upinje da pos'o nekako privede kraju kao da istovara šleper cementa preko student servisa. Tako sam se i setio tih prvih seksualnih iskustava iz svoje mladosti. Dodouše, nismo počinjali sa 14 kao u ovom filmu koji, uzgred budi rečeno, obrađuje temu iz pedesetih godina pa bi više odgovarao kao podsećanje na mladost našim roditeljima a ne nama. Ali dobro... taman toliko i zaostajemo za ovima sa zapada. Mada... jebem li ga ako znam gde spada Novi Zeland... na zapad ili na istok? Ma... još od Galileja... na isto mu ga dođe. Okruglo je.

            Nego, da se vratimo tim prvim iskustvima iz naše mladosti. Ne mogu se otet dojmu, što bi rek’o Jurica Pađen, da je i kod nas bilo bitno drugačije nego u tom kretenskom filmu. Ali, kao što sam rekao, ipak koju godinu kasnije... četrnaest je, brate mili, baš prerano. Mada... ko zna... možda je meni bilo rano, a drugima... Ali sve u svemu bilo je to više mrljanje nego seks. Ona se trese k’o prut, žmuri nadljudskom snagom i već vidi šepuriku sa dosta zaostalih zrna kukuruza po njoj, kako ulazi u nju i cepa je k’o nemilosrdna babica na porođaju, a ja u grču razmišljam; sad kad krenem, ‘oću li izdržati bar do Požege, ako već ne mogu do Bara, a da ne “istresem putnike” iz mog vozića već u Resniku na prvoj stanici posle dva minuta vožnje. Eh, da je onda bilo ovih multikomponentnih stvrdnjivača proizvedenih od čisto prirodnih produkata farmaceutske industrije, pri čemu je prirodna samo kartonska kutijica, poput Vijagre, Kamagre, Cijalisa ili Levitre, bilo bi mi sto puta lakše. Čak i ako u prvoj turi istreseš putnike odmah u Resniku bar bih drugu turu doterao, ne do Bara, nego bih preskočio i Jadransko i Sredozemno more i sve ih nagurao negde u Tunis. Znam da to tadašnjoj “partnerki” ne bi puno pomoglo. Šta više, njoj bi time onaj kukurzni klip izgledao još veći i hrapaviji, ali jebiga... ne mogu ja da mislim i na sebe i na nju. Uostalom... džaba cela ova zamišljena priča kada tada nije postojalo ništa od toga. Oni tadašnji zaista prirodni preparati su se pokazali kao vrlo nepouzdani. I onda me sada ubeđuju da moramo da se vratimo pririodi. Pa... dobro... ali ima i u ovoj hemiji nekih komparativnih prednosti. Kao u reklami... “Sipaš i voziš... i ništa ne brineš”.

            Najboli deo je išao nakon tog međusobnog “mrljanja“. Treba ustati i otići a da ne ispadneš seljačina koja je samo došla da “skine mrak” i sebi i njoj. Neki pametniji su za tu priliku birali iskusnije partnere... bude mnogo manje mrljanja i drljanja a više akcije, ali je za onoga kome je prvi put svakako veoma napeto. E sad... u pričama posle toga smo svi bili žigolo tipovi ma kako da je to u stvarnosti izgledalo. Bar mi muški. Za žene znam da su to krile skoro kao zmija noge i to što se duže može. Sem retkih izuzetaka. Do venčanja, ako je moguće. A i onda su pričale da je to bilo “nešto bez veze na moru... ma pusti... klinci... znaš već... -  Znam, znam... samo pitam... onako bez veze... ma nije ni bitno”. Kakvo foliranje. Šta nije bitno?! Kad bih mogao da saznam kada, gde, s kim i koliko puta dao bih solidnu sumu para. Ali čuvaju to u sebi k’o dobro skockano bure za džibru. Pre bi im krajnike izvadio nego da ti kažu nešto o nekom pre tebe. Ono... čisto da napraviš neki uporedni test... trajanje, brzina, izdržljivost, tvrdoća materijala, elastičnost, dužina izbačaja... ima dosta parametara koje bi mi obradili iz najbolje namere... da poboljšamo svoj već afirmisani stil. Ali šta vredi... ćute k’o zalivene. U nekim ruralnijim krajevima je postojao stari dobri običaj da se muškarci prvo navežbaju na raspuštenici koja je živela obično na ivici sela. Pametno. Znao je stari svet šta valja i kao se u životu preskaču prepreke, samo nema više ko da ih sluša. Nismo ni mi. Šteta. Možda bi sada ova moja priča bila manje gorka. Ako je gorka? Meni deluje kao da jeste. Ili je to samo sredNJovečni čiča upao u nostalgično-negativan trenutak? Ko zna? Verovatno jeste. Zato više i neću da gledam filmove onog seratora Pitera Džeksona. Ovi sa “Red Tjuba” su životniji. A ima i akcije. Nešto se događa.