8.mart u našoj skromnoj porodici

            Jedva ga dočekah. Svake godine, još od malih nogu, treperim pred ovaj možda najznačajniji praznik u istoriji Srba, Hrvata, Mađara i posebno Roma. Mislim... kod Cigana je najizraženiji. Oni se za 8. mart u potpunosti posvete svojim ženama, majkama, tetkama i strinama... mislim seksualno posvete. Jebu šta stignu. Pa kud ćeš lepšeg poklona za taj internacionalno-međunarodno-oslobodilački praznik lepšeg dela čovečanstva. Mada... od kada su se pojavili ovi trans-muškarci-žene čovek ne zna šta bi rekao da je lepše. Ne znaš ko je u pitanju dok ne opipaš. Iskreno, moram da priznam da je nivo proslave 8.marta u stalnom padu. I to me veoma brine. Eto... baš sam prošao pored nekoliko pijaca juče i vidim toliko neprodatog cveća... strašno. Sad... ne znam jel' su ovi što prodaju mnogo nabrali ili se to ipak manje kupuje nego pre? Ako se manje kupuje nego pre onda je to krajnje alarmantno. Iskvario se svet totalno. Ni taj jedan jedini dan u godini ne može da posveti svojoj ženi, majci, tetki. Baš tužno. A kako se to nekada slavilo dok smo mi bili mladi. Ni sada ne mogu da shvatim odakle mi pare za svo cveće i iscrtane tanjire koji su se tradicionalno kačili na zidove kao večita uspomena na taj dan. Svake godine. Moja keva je skupila bar dva cela servisa za 12 osoba tokom tih starih dobrih vremena koja su netragom nestala. Doduše i njeni tanjiri su nestali. Valjda u toku bračnih okršaja koji su nastajali već sledećeg dana. Da se izravnaju računi. Ali ostalo je još par komada da me podsećaju na mladost i unutrašnju histeriju koju sam doživljavao dan pre, odnosno 7.marta. Šta kome kupiti? Kako zapakovati? Kada i kako odneti? Šta obući za tu priliku? Braon pantalone na peglu sa košuljom i džemperom koji mi je mama isštrikala. Onako starinski. A ne k'o sad ove ženine štrikerke. Sve skidaju sa interneta. E, pa lako je tako. Samo malo naučiš engleski i... eto ti međunarodno priznate štrikerke.

            Od kada smo u braku... ako smo uopšte u braku... ja redovno ženi za 8.mart kupujem poklon. Nije uvek po njenom ukusu, ali ko će njoj ugoditi. Dva ili čak tri puta sam joj kupio kola. Ona je posle govorila da joj se ne sviđaju i da su joj velika pa sam morao ja da ih vozim ali... bar sam probao. Još pre više od 10 godina sam joj kupio belog Pasata karavan sa svom opremom. Nije bila ni malo fascinirana pa sam morao ja da ga vozim tri godine. Onda sam joj kupio novijeg Pasata karavan, dijamantno-zelene boje... i opet joj se nije svideo i opet sam ja trpeo jer sam morao ja da ga vozim. Ona je vozila Juga. Navodno... lakše joj je sa Jugom. Doduše, moram da priznam da joj je lepo stajao. Išao joj je uz neke drečavo-žute cipele. Vrlo smela kombinacija moram priznati, ali ona je uvek volela luksuz i ekstravaganciju. A i tog Juga sam joj kupio u martu... samo nije bio osmi... i bilo je to1992. godine. Ali tačan datum je nevažan. Mart je mart. Osmi ili devetnaesti... kao da je to važno. Ako smo mogli rođendane da promašimo za po dva meseca što ne bi mogli i 8.mart za desetak-petnaest dana. Sve u svemu, retko su joj se svideli osmomartovski pokloni pa sam ih uvek koristio ja. Mada ne uvek. Sećam se kada sam joj kupio sve četiri nove letnje gume za isti taj Jugo. Ja sam bio oduševljen idejom, a ona... ni malo. A njoj sam kupio... nisam sebi. I ona ih je nosila... ili vozila... svejedno, nisam ja. Jebiga... kupim ono što znam... a i korisno je. Cveće uvene za pet dana a gume se voze i po deset godina. Mada, iskreno, znam da nikada nije volela crnu boju, ali... još nisam našao gume za kola jarko-žute boje.

            Tako je i ove godine. Danima razmišljam šta da joj poklonim. Da je Dragan Stojnić živ pa da odemo na koncert, a ovako... Neispavan sam od probdelih noći razbijajući glavu tim problemom. A znam da željno isčekuje osmomartovski poklon. Pa i ja ga isčekujem. Samo još ne znam šta je to što toliko isčekujem. Možda je to zato što ona već ima sve? Na šta god da pomislim ona već ima. Kuhinja joj je puna k'o oko. Nema više mesta ni za jedan jedini tanjir. Iscrtan ili neiscrtan... svejedno. Čaše, isto tako. Posebno one od Koka Kole... Toga sam joj nakupovao... ni sam ne znam tačno koliko. Bar 24. Minimum. I to joj se nije posebno svidelo pa samo sin i ja pijemo Koka Kolu iz njih. Ona neće. Kaže da joj Koka Kola stvar kiselinu? Svašta. Naravno da stvara. Pa ona je i izmišljena zbog toga. Nije lek, jebote. I ceo dan juče, osmog marta, razmišljam li razmišljam i ničega nisam mogao da se setim. Ali danas jesam. A jedan dan zakašnjenja i nije nešto, zar ne? Osmi - deveti... mo'š misliti. Kupiću joj svinjski vrat u Limanskom dragstoru, malo deblje isečen, da ga peče u rerni sa krompirom u čakširama. I lep i koristan poklon. I svi ćemo mu se radovati. Cela porodica. Ako joj se i to ne svidi, onda... nemam rešenje. Prestaću da joj kupujem poklone za Dan žena. Jeste značajan datum ali nemam više živaca. Svake godine u martu su mi sve tanji i tanji. Živci, mislim.