Hodočašće na Svetu Goru 2.deo

            Posle iskrcavanja u luci Jovanice na zapadnoj strani Svete Gore i ukrcavanja u minibus krećemo na suprotnu, istočnu stranu, neasfaltiranim, makadamskim putem dučačkim desetak kilometara. Na određenim deonicama vožnja ne deluje ni malo bezazleno posebno na mestima gde je mimoilaženje nemoguće, a put je prepun veoma oštrih krivina. Pa dobro... treba srce da prolupa malo jače pre nego što se dođe na takvo mesto. Posle nekih pola sata vožnje i uznemiravanja adrenalina pred vama odjednom, kao iz magle, izranja Hilandar. Prvi pogled na manastir pada sa visine i vidi se svaki deo manastira kao da je maketa. Ni sam ne znam kako, ali istog sekunda shvatate šta je šta u manastiru, koja prostorija gde stoji i čemu služi. Par minuta kasnije minibus staje blizu glavnog ulaza u Hilandar a gosti, pomalo zbunjeni, počinju da se vrte unaokolo ne znajući gde bi sada i šta im je činiti. Nedoumica traje veoma kratko jer se vrlo brzo pojavljuje otac Simeun koji vam uz reči dobrodošlice ukaže na neka od pravila ponašanja ali i na to da će nam neki od iskušenika pokazati gostinske sobe, reći nam raspored bogosluženja i opisati nam bližu okolnu kako bi i sami mogli da vidimo sve što je u blizini manastira. Konak za goste je odmah uz zidine manastira. To je potpuno novoizgrađena zgrada jer su gostinski konaci izgoreli u požaru 2003. godine, četiri godine pre naše posete. Zgrada je veoma lepa, čista i uredna ali se u isto vreme arhitektonski potpuno uklapa u okruženje. Uz nju je omanja zgrada koju nazivaju gostoprimnica, a koja služi da se po dolasku gosti malo odmore, popiju rakiju, opuste i jednostavno utope u manastir kao da su tu oduvek. Dok sam ispred  gostoprimnice skidao poveći ranac sa leđa zakačio sam sat na levoj ruci koji se otkačio, pao i razbio se. Pa... dobro. Dokaz da ovde vreme otkucava na jedan sasvim drugačiji način. Mobilni telefoni ne rade, sat više nemamo, nalazimo se na najsvetijem mestu za pravoslavne hrišćane... šta čoveku više treba od toga.

            Nakon što smo se smestili počinjemo da cunjamo po okolini manastira da bi malo kasnije izbili na istočnu stranu Svete Gore i Egejsko more. Na samoj obali je kula svetog Dimitrija u kojoj je tada sam boravio otac Danilo koji je izrađivao ikone. Od pripreme drveta do završnog lakiranja... sam, sopstvenim rukama. Pogled iz kule na Egejsko more je teško opisati. To se mora doživeti. Vrlo brzo nakon dolaska u manastir upoznajemo neke od monaha, pa i tadašnjeg epitrofa oca Metodija, koji je danas iguman... iako na Svetoj Gori nema pravog zvanja igumana jer to mesto pripada Majci Božijoj. Sem monaha upoznajemo i zaposlene u manastiru... ljude koji su došli da rade za platu na određeno vreme. Neki na šest meseci, neki na godinu a neki i na duže. To su sve ljudi čija zanimanja su neophodna za održavanje a sada posebno i za obnovu jednog takvog velikog zdanja. Bravari, tesari, vozači, zidari, traktoristi, varioci, poljoprivredni inžinjeri i tehničari... prosto se začudite koliko tu ljudi i profesija ima. Ali smo brzo zaključili da su veoma dobro organizovani i da sve rade veoma sinhronizovano, marljivo i pedatno. Naravno, svi su muškarci. Žena, kao što je poznato nema. Možda bi u nekim segmentima posla i života dobro došla i ženska ruka, ali... pravilo je pravilo i nikom ne pada na pamet da ga prekrši. Zna se smo za jedan izuzetak. Car Dušan je to pravilo prekršio dovodeći na Svetu Goru svoju ženu Jelenu nadajući se da će je na izolovanoj Svetoj Gori spasiti kuge koja je harala Evropom te 1348. godine. Na žalost dozvolio joj je i da bude ktitor kelije Svetog Save u Kareji, administartivnom centru Svete Gore i to ga je koštalo... ne para... svetiteljstva. Većina istoričara i teologa tvrdi da je to razlog zašto nikada nije hirotonisan u sveca. Iako je učinio sve da ona fizički ne dodirne tlo Svete Gore. Naime, po izvorima iz tog vremena od izlaska sa broda pa sve do povratka nošena je u ogromnoj nosiljci. Ali nije vredelo. Očigledno je da se takav greh ne oprašta.

            Mislili smo da ćemo na spavanje rano jer se ustaje u tri ujutro i ide na službu koja svako jutro počinje u pola četiri. Ali pošto smo se brzo zgotivili sa zaposlenima malo smo se... recimo „zarakijali“... bar moje društvo, a ja... ja ne pijem, ali volim da sedim sa ovim „zarakijanim“. Tako raspoloženi ostali smo do kasno u noć. To kasno je negde oko ponoći što je za ove vanmanastirske uslove u Novom Sadu tek vreme za zagrevanje, ali kada treba da ustanete u tri... pa tako nekoliko dana zaredom... nije vam svejedno. I nije ni bilo. Kada je iskušenik došao da nas probudi nešto pre tri mislio sam da sam zaspao pre pet minuta. Nekako smo ustali, umili se... i po mrklom mraku otišli u manastirski krug a zatim u crkvu gde je sužba upravo počinjala. Tu mi se desio jedan od većih pehova na tom pokloničkom putovanju. Crkva je iznutra osvetljena samo svetlošću sveća što daje izuzetnu lepotu i uzvišenost celoj službi. Ali ima i nedostataka. Vidljivost je veoma mala. Tražeći mesto uz zid gde bih se naslonio na jednu od klupica koje su postavljene skoro celim obimom crkve, seo sam u krilo monahu... ocu Teodoru koji je tada radio u maloj prodavnici ikona koja postoji na Hilandaru. Zbog njegove crne mantije oupšte ga nisam video. Pet munuta sam se izvinjavao čoveku iako je on reagovao veoma blagonaklono. Moja dva drugara s kojima sam došao kao i cela jedna grupa hodočasnika iz Uba me je prosto pojela sledećih dana... da sam još uvek spavao i da sam hodao u snu i da sam se stropoštao čoveku u krilo kao avion koji pada. Dobro... neke stvari morate da istrpite... to je zajedničko putovanje a na njemu se sve deli. U toku službe, popeli smo se na takozvani „treći nivo“ gde je stajala poznata ikona Majke Božije – Trojeručica i imali priliku da je dotaknemo i poklonimo joj se. Služba je trajala do 7 sati ujutro. Bio je kraj oktobra i već je svanulo. Na izlasku iz crkve monasi su nas, uz duboko klanjanje, odveli do obedovaonice. O ukrasima u obedovaonici (trpezariji) i ispred nje ne vredi ni pričati. Posebno ako se uzme u obzir da je sve rađeno pre hiljadu godina. Još jedan dokaz da naraštaji pre nas nisu bile neznalice i ni malo primitivni. Pre će biti da naš savremeni odnos prema građevini i tehnici nije ni malo u skladu sa prirodom i prirodnim materijalima. Ono što mi danas pravimo jedva da dobaci do stogodišnjice... a hiljadu godina?!... mislim da je danas nemoguće napraviti nešto što bi toliko trajalo. Tolika su naša naučno-tehnička dostignuća. Kakva vera, takva i zaostavština.