Građevinske dizalice u zastoju

           Nekada su ovim gradom dominirale dizalice. Ili, stručnije rečeno, kranovi. Građevinski kranovi. Nije to bilo davno. Prošlo je od tada vremena koliko je potrebno dobrom studentu da završi fakultet. Bez obnavljanja godina. Možda čak i manje. Čuveni pogled sa Petrovaradinske tvrđave koji puca preko našeg voljenog grada prosutog po bačkoj ravnici kao bundevara po tepsiji ometali su samo kranovi koji su sakrivali neke poznatije građevine u Novom Sadu. Imali su još jednu negativnu osobinu. Stalno su se okretali, dizali neke gomile cigala ili betona i pomerali se levo-desno ne dozvoljavajući nekome da fokusira pogled na neku tačku. Taman se usredsrediš na nešto... kad odnekuda iskoči neki kran dižući neke građevinske andrmolje koje su se blago njihale na sajlama kao klatno na zidnom satu. Period ultra-građevinske ere sa stanovišta istorije ili kosmosa verovatno je trajao svega mili sekundu... Ali za nas... bilo je to dugih deset godina užubanog razvoja. Možda i više. Grad se širio nenormalnim tempom. Skoro k'o Dubai. Ili se to samo činilo. Dobro, možda se manje širio nego što se, recimo... zgušnjavao i rastao u visinu. Čitavi kvartovi koji su se sastojali samo od kuća su postali nebrojeni blokovi zgrada. „Gde god nađeš solidan plac ti zgradu posadi“... je bila parola koja je važila više od deset godina. Skoro da je nestala Grbavica, Stara Detelinara, Podbara i još neki delovi grada. U stvari, nisu nestali... samo su narasli u visinu od pet ili šest nivoa. Bilo je tu dosta loših stvari i cene koju smo morali da platimo... neplanske gradnje, preskupih stanova, neizgrađene infrastrukture, arhitektonskih i estetskih promašaja... bilo je... nije da nije. Ali, ko radi, taj i greši. A to znači ono osnovno... radilo se.

            Radilo se na sve načine. Radio je, na žalost, i Kurta i Murta i njihovi kumovi i pašenozi i obični poznanici. Radio je kako je ko stigao. Većinom korektno... Ali bila je i gomila fušeranata, mrsomuda i prevaranata. Valjda je svaki četvrti čovek koji je upisan u birački spisak grada i prigradskih naselja na odgovor „čime se sada baviš?“, odgovarao... „zidam zgradu... tu... blizu sajma“... recimo. A na to treba dodati i gomilu „padobranaca“ iz cele Srbije, a i šire, koji su kao svoj građevinski i životni Eldorado markirali baš Novi Sad. Ništa čudno. Uvek je bio privlačan ljudima sa svih strana... kao magnet. To mu i daje poseban šmek i lepotu i povlači tu magičnu crtu između grada i palanke. Mada... ja baš i nisam siguran gde je tačno ta crta, ali... neka bude tako. I sve je išlo kao po loju, čak i pored nekoliko prevaranata koji su dobro zagorčali život nekim ljudima. Čim bi se prva zgrada ugovorila, tras – gazda sebi Mercedes... obično ML... to je bio simbol „jakih investitora“, a ženi Tojotu... obično Rav4... uz boju tašne... pretežno metelik sivu. To za početak... posle je toga bilo ohoho! Stanovi od 200 kvadrata, kuće na moru, jahtice od dvadesetak metara, letovanja i zimovanja na najegzotičnijim mestima planete... Bilo je. Bilo, sve dok nije, kao mačem presečeno, sve iznenada stalo. I to u roku od mesec ili dva. Svi oni silni kranovi su stali, sajle prestale da šušte, prestali su tupi zvuci pobijanja šipova, režanje građevinskih mašina i graja radnika koja je stizala iz svih pravaca kao da su ptice a ne ljudi. Počela je ona neprijatna, da Bog oprosti, pogrebna tišina.

            A onda je počeo sunovrat. Neplaćena dugovanja na sve strane, lizing koji se nije mogao isplatiti ni za narednih 100 godina, banke koje su kao barakude bukvalno kidale sve ispred sebe, povratak zelenaša u visokom maniru, uterivači dugova koji pokušavaju da izvuku ono što se ne može izvući i prodaja svih onih luksuznih stvari na koje se neko tako brzo navikao. Sve u svemu, previše gorčine i nervnih slomova po glavi stanovnika u nenormalno kratkom vremenu da bi ih naš čovek tek tako podneo. Neki su odlučili, sagledavajući beznađe iz svog ugla, da sebi prekrate muke... štrikom oko vrata. Hrabrost ili kukavičluk? Ne znam... i ja sam se uvek to pitao kada su samoubistva u pitanju. A niko se još nije vratio da nam kaže šta je od to dvoje bliže istini. Mislim na one koji su to stvarno hteli i uradili, a ne na one koji su kao mala deca na taj način pokušali da se operu pa su izabrali tanak štrik koji lako pukne ili plitko izrezali vene... Ne mo'š jače... boli, jebiga. Pa su onda rekli da su eto pokušali i da se ubiju, ali ne vredi... ni to im ne ide. U isto vreme, Novim Sadom zvrlje betonski kosturi započetih zgrada ili prazni ograđeni placevi sa tablom na kojoj su kiša i mraz izbrisali ime investitora, izvođača i 3D crtež buduće velelepne i naravno uvek jedinstvene zgrade u koju se bezbroj ljudi nikada neće useliti. Džaba tužbe, džaba advokati i sudije. Džaba pretnje pa čak i bombe ispod kola. Majstori „najsigurnijih investicija“ su pare potrošili. Nemaju više ni za bakaluk, a kamoli za vraćanje uzetog. Svi su prdnuli u čabar. A i mi sa njima.