Nazdravite drugovi...

            „Bez slova poziva, društvo se sastalo, pod istom ikonom za starim švapskim astalom...“ Da... astal nije švapski... pravljen je po porudžbini za nas... ali liči. A i nekada je društvo bilo mnogo veće. Bilo je 45 ili 50 ljudi, tamburaši i ako još neko naleti... nije problem. Sada nas je dosta manje. Ubacili smo se u neku... drugu... ili čak prvu brzinu... a i vozimo sa malim gasom... baš lagano. Kao da prećutno, tradicionalno obeležavanje kućnog sveca zaštitnika - Svetog Jovana, prepuštamo deci. Ma nisu oni još zreli za to, ali... imaju nešto što nama pomalo nedostaje... onu mladalačku energiju i izgaranje... ako se neko toga uopšte seća. I svake godine dolazi sve više njihovih drugara a sve manje naših. Tiha i skoro nevidljiva smena generacija. Potrajaće to „smenjivanje“ još dugo, ali... počelo je... i tu više nema nazad. Neko bi se možda opirao... izmišljao nepostojeća pravila o „predavanju slave sinu“ ili neki drugi izvitopereni narodni običaj, a sve u nameri da što duže sedi na čelu tri metra dugačkog stola kao „glavni baja koji se za sve pita“. Pa... ne znam šta će budućnost doneti i ne volim da predviđam stvari „na sigurno“, ali nešto mislim da se ja baš i neću boriti za tu poziciju do poslednjeg daha. A i zašto bi? Svima je jasno da dolaze... pardon... da su došla neka druga vremena i da će biti sve „drugačija“ i „čudnija“. Nama. Ali... ko smo mi? Delić sekunde u vremenu. Ne stigneš ni da trepneš.

            Baš zbog tog jedva primetnog titraja vremena i mi smo se za slavu organizovali na „matore“ i „mlade“. Nekada, dok nismo bili „matori“, naš termin je bio udarni. Od TV Dnevnika pa do prvih petlova... aproksimativno... s obzirom da nema živine u okolini. E, sada je za nas rezervisan „starački termin“... od jedan popodne pa do crtanih... ili bolje rečeno do „Slagalice“... jebiga... izbačeni su crtani u sedam i petnaest. A onda... malo mleka i keksa... „Pti-ber“, naravno... i na spavanje. Dobro... ne može se baš na spavanje, jer ako bi njima prepustio kuću sasvim, ujutru bi verovatno osvanuli ili bez krovne konstrukcije ili svi zajedno u muriji... u Kraljevića Marka. Zato, kao i svi drugi roditelji, slavski prostor ustupamo mlađima a mi se posvećujemo skoro neprimetnom nadziranju događanja. Bar mislimo da je neprimetno. I... da vam kažem... nije to uopšte lak posao... Moraš da iznosiš jelo, vraćaš ušmuljane sudove, pereš sve što stigneš i praviš se da ti je strašno drago što je sve baš tako kako jeste. Hodajući plešeš uz sjajne taktove Cece, Ace Lukasa i još ponekih čija imena nikako ne mogu da zapamtim... verovatno zato što sam mator i glup. Onda malo sedneš da odmoriš i pregledaš jel' stig'o neki mejl na računaru... naravno, bez uključenih zvučnika... glupo je da se Vindovs 7 pali uz „Ja još spavam po navici, u tvojoj majici... tvojoj majici...“ što i nije tako loše... ima i gore... „Lešće, Lešće šareno, neka vidi jutra tog, ko je mene voleo...“ Glupo je, zar ne?

            Međutim... sve to i nije tako strašno... o ukusima, posebno muzičkim, se ne raspravlja... mada sam ja uvek bio raspoložen za raspravu, ali dobro sad... Strašnija je činjenica koju sam sasvim obradio tak kad se društvo razišlo... ako se to teturanje sa povremenim urlicima može nazvati rastanak... ili odlazak... ili... jebiga, fajront... ma šta to značilo. Tek kada se društvo razišlo, ja sam shvatio da su se moje crne slutnje koje su me morile još u „toku trajanja manifestacije“, sasvim obistinile. Tri puta smo žena i ja prebrojavali flaše. Staklene, plastične, limene. Jebote... ljudi!... pa oni piju k'o smukovi. Oni su popili duplo više pića nego moja stara garda dok smo mi bili „celovečernji“. Vino... crveno, belo... ne prave pitanje, votku, Keglevič votku... što je odurni liker od koga mi je muka čim vidim flašu, rakiju, konjak, pivo... ma sve. Sve što ima alkohola u sebi. Sa što većim procentom, ako je moguće. Ja sam, i pored toga što ne pijem, imao zalihe cuge na kojim su mi zavidele mnoge kafedžije, ali ovo... ovo je teško napojiti. Ima da obnavljam zalihe do sledeće slave... s obzirom na ekonomske prilike u dragoj nam otadžbini. Ali dobro... nije problem knjigovođstveno neslaganje zaliha sa stvarnim stanjem... namincaćemo... problem je u količini pića koje su oni propustili kroz sebe. Dobro... svi smo imali 17 - 18 godina... nismo ni mi bili cveće, ali ovo... ovo je neverovatno. Ne znam u čemu je fazon... Da li se takmiče ko će više popiti a da ga ne udari ili jednostavno piju dok ima bez obzira na stanje svesti i koordinaciju pokreta. Jebote?! Došao sam do toga da zvučim sam sebi kao moji roditelji pre trideset i kusur godina, ali... valjda je to normalno. Mislim... jeste usrano, ali ne znam da li je normalno? Zato i kažem da valjda jeste. A tek je počela kalendarska godina u kojoj svi iz ćerkine generacije slave osamnaesti rođendan koji je postao najgrđa moguća zamena za sve seljačke ispraćaje u vojsku u koju oni nikada neće ići. Pa, dobro... valjda će i to proći. Samo... ima još mnogo da se čeka. Ne znam... hoću li ja to izdržati?