Kakvo pitanje, hmm?
Koliko puta smo ga postavljali sebi. A i drugima. Još da možeš da zadržiš ovu
pamet i iskustvo... ihaaa... A toliko sam to puta slušao od starijih dok sam
bio klinac da mi nije bilo dobro i od njih i od njihovih
hipotetičko-filozofskih opservacija. Slušao, ali ne i čuo, jer to nije isto.
Sluša se na „boli me uvo“, a kad se nešto čuje onda se i nauči. Samo... ja uvek
učim na svojim greškama a ne na tuđim, kao tipični balkanski kreten. I sad
mnogo toga znam, ali... imam izlizan JMBG i to ne može da se isparavi. Ali može
da se zamišlja... naveče kad legneš a san ne pada na oči ti onda malo pustiš
mašti na volju. I naravno, prvo ti dođe ona Balaševićeva „morao sam da se odselim kad mi je bilo 23“.
Stvarno... zašto nisam? Iskreno govoreći, ne znam. Ili... još iskrenije...
nisam imao muda. Trebalo se ipak izvući ispod toplog maminog jorgana i otisnuti
se u nešto što je tražilo odricanja i obaveze... za nas. Ona Juga, kakva god da
je bila, lepo nas je uljuljkivala i šaputala nam da ne idemo nikuda, jer...
nigde nije bolje. I mi svaki put kad to čujemo od nje, potvrdno klimnemo glavom,
i pravac neki kafić da sa nekim istomišljenikom mrsomudimo satima o blisko-istočnoj
krizi i kako je rešiti, iako je nisu rešili već oko dve hiljade godina. Mladost
nosi sve pred sobom kao bujica i ne možeš da je zaustaviš. Diše se punim
plućima i ne plaši se ničega i nikoga. Sem možda pomalo one spodobe iz
„Leptirice“... jebiga, nije da nije. Ali i to samo na kratke momente. Sad se
samo na kratke momente osećam kao da se ne plašim ničega i nikoga. Inače se
stalno nečega plašim. Mada deklerativno... to niko ne priznaje. Dok ne prsne k'o lubenica kad ispadne iz
ciganskih kola na put, ali onda je već kasno jer... niko je više ne može sastaviti.
„Da sam otišao preko
bare danas bih...“ Ma otkud znam šta bih bio i gde bih bio... ali mogu da
probam da zamišljam. Ali ne vredi. Nešto mi mašta nije bujna kada je to u
pitanju. Na koju god stranu misao u mašti krene naiđe na reket koji je mlatne
žestokim forhendom i vrati je preko okeana nazad i to tako da sve odskakuje po
Atlantiku. Ne mogu da se smestim na severno-američki kontinent u glavi nikako.
Jedino mi poneka pustinjska zvečarka protrči ispred očiju na trenutak. A to baš
i nije tako primamljiva misao. Bez obzira što uglavnom beže od mene kada ih
zamišljam. Eto... čak i u mislima i zvečarke beže od mene. Kako bi tek ljudi? Ili
se to ja već unapred predajem i dižem ruke u vis? Kao... nisam ja za tu anglo-saksonsku družinu i pitanje je da
li bi se ikada navikao na nju.. A to je samo zvono u glavi koje me ohrabruje i
potvrđuje moje odluke kao jedino ispravne mada tamo nisam kročio ni malim
prstom. Povlađivati samome sebu u glavi je isto što i dati otvorenu podršku
Aci-Dramoseru-Vučiću. Sramota te već posle pet minuta. Jedino što za ovo u
glavi niko ne zna, ako nisi budala pa se izlaješ, a ovo za Vučića... jebiga...
tu nema popravnog. Ali, sve u svemu, koliko god da probam da maštam o tome da
sam trebao da preplivam Atlantik, nekako me, čim zaplivam, uhvate grčevi i eto
ti spasilaca u onim narandžastim prslucima da me vade k'o dete još na plaži u
Normandiji. Možda to znači da i ne treba sebe da vidim u kaubojskim čizmama i
„Stetson“ šeširu bilo u Njujorku bilo u Las Vegasu. Valjda. Ili sam i to samom
sebi nametnuo kao ispravnu odluku?
Evropa? E, tu bih već mogao debelo da se zapitam zašto neke 1984.
kada sam skinuo SMB uniformu i nakon odrobijane kazne državi obukao civilno
odelo nisam zbrisao negde u Evropu. Jer, pazite, ona Evropa i ova sada su kao
dupe i oko. Sedamdesetih i osamdesetih godina Evropa je zaista bila tvrđava
građanskih sloboda, posla je bilo gde god da proturiš nos i niko nije imao
predrasude prema Srbima, Bosancima, Hrvatima i ostalima jer smo za sve bili
samo Jugovići. I delili su nas na normalne ljude i lopove... sve po zasluzi. I tada si još uvek mogao da nakon nekog
vremena, ako si dovoljno pametan, vredan i inventivan, pokreneš neki posao koji
ti je mogao doneti ozbiljnu lovu. A čak i da nisi. Neka šljaka za tri soma
maraka je bila uobičajena stvar. Možda malo monotona, ali ti je donosila sve
što ti je trebalo. Još da koju godinu kasnije dođeš po neku snašu odavde i
odvedeš je „da vidi sveta“ i posle toga ostane s tobm da ti blago masira i pere
noge u lavoru pred spavanje... kud ćeš više. Da sam onda dolazio po neko
devojče ovde valjda ne bi naleteo na ovu moju štrikerku. Uostalom, ona je bila
emancipovana 123,8%... profesor nemačkog jezika... Mislim, šta će neko ko
predaje nemački u Nemačkoj? Oni znaju nemački dovoljno dobro i bez nekih naši
mrsomuda koji bi da im sole pamet o Geteu a jedino što su videli od Getea je
njegova rodna kuća U Frankfurtu. Na Majni, naravno. Mada... i kod nas gomila
bizgova meša Vuka Karadžića ili sa Vukom Draškovićem ili sa Radovanom
Karadžićem, pa bi verovatno i tamo bilo par desetina miliona Nemaca koje bi
trebalo podučiti istom samo na njihov način. Ali... u međuvremenu Evropa je
postala jazbina mrmota i teško da se sada može nešto napraviti. Iako, ja i ne
pišem o Evropi sada... ja pišem o onom nekada i tome šta sam sve mogao a nisam.
Mada, sve su to misli koje vrludaju bez ikakvog smisla i više liče dečačke
snove, samo su sada tipa „šta bi bilo da je bilo“ i tu ispravke nema. Ali,
dobro... još uvek mogu pomalo da maštam kad san neće da pogura kapke. Treba to
korisiti, jer... ko zna... možda će nam to uskoro odlukom vlade biti
zabranjeno. Ako maštaš, maštaj i zamišljaj Vučića. Ako su „svi pristupni
maštalački linkovi“ zauzeti, pređi na Vulina.... tamo sigurno ima slobodnog
mesta. A to... baš i nije neki doživljaj. Bolje popiti neki „Tavor“ za spavanje...
i zaspati u sekundi snom pravednika. Ako je malo jedan... uzmeš dva-tri. Šta
fali? Samo da ne zamišljam njih.
Нема коментара:
Постави коментар