Leto jednog detinjstva.... ili mladosti

            Leto.... pre trideset i više godina, kada nam nije smetala ni vrućina, ni život bez klime, ni nedostatak mobilnih telefona o kojima nismo ništa mogli ni da naslutimo čak ni iz najluđih naučnofantastičnih stripova koje smo uz neke „klasike“ gutali kao fine ušminkane bečke kolače. Leto koje je nosilo neopisivu slobodu i disanje dubokim udisajima sa oba plućna krila.... Leto kada smo mogli leći na travu i naizgled veoma zainteresovano zuriti u nebo sa jednom travkom u ustima koju smo, kao stari Budistički monah šarenu brojanicu, vrteli u prstima do u beskonačnost. Samo su nam se mantre razlikovale. Leto.... da li beše osamdesete ili.... godinu kasnije.... I kada me pitaju deca šta je to što mi je tada napravilo beleg koji stoji sve ove godine.... ja ne znam da im objasnim. Ne znam da im opišem osećaj u..... glavi.... stomaku.... nogama..... grudima.... Ne znam da im opišem šta su sve gledale i videle te oči jednog klinca s periferije.... prave gradske periferije. I bojim se da oni nemaju to što sam ja imao, i da će zato propustiti taj nalepši i najvažniji osećaj beskrajne slobode bez trunke straha od bilo čega koji se pamti ceo život, pa im ga ja sada na neki trapav i neprirodan način na silu uguruvam u živote, nesvestan da na taj način krivim onu liniju koju povlači neko ko je daleko, daleko iznad nas. I mada negde duboko u sebi znam da i oni imaju neka svoja leta, ja jedva savladavam želju u sebi da im kroz priču, kroz pogled, kroz neki poseban osmeh ili grč na licu prenesem.... to neko svoje leto.

 

            Ono leto kada smo kao još uvek dečarci počeli da izbegavamo bazen kod Sajmišta uporno tražeći neke svoje lagune koje bi bile samo naše i u kojima nam neki stariji džiberi nebi diktirali neka od njih samih postavljena pravila. A kad imaš 16 ili 17.... pravila ne podnosiš ma ko da ih postavlja. Tako je odvajkada. A znali smo jedno mesto na Kanalu (DTD), na samoj prevodnici za brodove koje nije bilo baš nešto posebno tajno ali su se na njemu skupljali svi slični nama, pa niko nikome nije smetao u tom „strašno osetljivom životnom dobu“. Na to mesto sam još kao dete dolazio sa ocem. Bila je tu nekada davno prava mala plaža koju je čak nekoliko puta dnevno posećivao jedan za to vreme veoma preduzimljiv mladić koji je u svom satarom Spačeku donosio rashlađeno „Jelen“ pivo za starije a za nas decu.... da li je već tada bilo „Traubisode“ i „Jupi“ sokova.... ili je možda bilo nešto od starijiih produkata tadašnje velike domovine.... ni sam nisam siguran. Ono čega se odlično sećam jeste onaj stari oblik flaše „Jelen“ piva.... kao umanjena staklena flaša kisele vode.... Nisam je video.... pa.... blizu 40 godina. I baš na toj maloj plažici uz samu ogradu brodske prevodnice, u koju je naravno bio zabranjen ulaz, sam i naučio da plivam. Nisam imao više od 5 ili 6 godina.... Učilo se uz stare „ratničke“ metode po kojoj te na sred kanala, koji je na tom mestu  širok stotinak metara, otac baci sa dušeka u vodu i čeka da počneš da gutaš vodu pa te onda vadi na „hlađenje“, i to čini sve dotle dok se ne izboriš sa sopstvenim kočnicama i počneš da plivaš a da to i ne liči na plivanje, ali ti ipak plivaš. Tada su te prastare metode još bile važeće i nisu povlačile sa sobom privođenje roditelja u stanicu (Narodne) Milicije, a još manje neki razgovor sa psihologom.... ili tome slično. Cilj je bio važan, a metoda.... 

            Na tu malu plažicu smo došli i tog leta, s namerom da velike betonske dokove za brodove iskoristimo za skakanje u vodu.... na glavu, na noge, bombu.... sve je bilo dozvoljeno i sve se važilo. I onda odjednom.... setili smo se poziva nekog društva iz razreda koje je živelo u mestu 7 - 8 km od Novog Sada, da naiđemo do njih preko letnjeg raspusta. Uz kanal polako pešaka?! Pa šta ima veze?! Skineš papuče koje inače nosiš kao neobavezni deo garderobe u tim vrelim letnjim danima, i.... piči. Đura, Josip, Siniša.... Bože.... ko li je još bio s nama u toj velikoj avanturi. Avanturi jer, kao u onoj prelepoj Balaševićevoj pesmi, jedan čiča koji je samohodnim šlepom prepunim šljunka upravo kretao uzvodno kanalom sa prevodnice je uz smešak i simpatično odobravanje prihvatio naše „autostoperski“ nameštene prste, oduzeo gas, i dozvolio nam da se popnemo na šlep. Ko zna na čega je to njega podsetilo i prelomilo u njemu krute zakone plovidbe po kojima je to bio teški jeres. Primiti na šlep, pri plovidbi, 3 - 4 klinca, koji su se sami popeli na njega.... Zaista čudesno. Popeti se na šlep je bilo veoma lako jer je bio toliko  natovaren šljunkom da je iz vode virio svega tridesetak santimetara. Malo prekasno smo se setili papuča.... ostale su na „čuvanju“ svima onima koji su ostali na plaži. Setili smo ih se istog trenutka kada smo se popeli na usijani debeli lim šlepa koji je bio toliko vreo da smo prvih 2 ili tri kilometra vožnje proveli u stalnom skakanju i penjanju na šlep jer se na toj „plotni“ nije moglo stajati duže od 15 sekundi. Papuče bi mam baš dobro došle. Na kraju smo se skrasili tako što smo skočili u tovarni prostor.... šljunak je ipak bio podnošljiviji. A onda iz sveg glasa.... „majstore viči kad se približimo Rumenci.... ima dole“!

            Prodorna brodska sirena je najavila naš dolazak u Rumenku. Pozdravili smo se sa starim rečnim vukom i uz još jedno tipično klinačko salutiranje iskrcali se ne baš tako pompeznim skokom u vodu. Teško je opisati iznenađena lica naših školskih.... ko sve tu beše.... Trajković, Miloradov, Simić.... pa.... mnogo je godina prošlo.... a vreme bledi sve slike. Da.... svašta su mogli očekivati, ali da ćemo do Rumenke doći brodskim šlepom.... Šta ćeš.... nismo imali mobilni da se najavimo. A nije bilo teško pretpostaviti gde bi oni mogli biti tog vrelog julskog dana. Period privikavanja na ludačku ekipu u Rumenci je trajao dugih 4 ili 5 minuta i već smo se uključili u sve aktivnosti nove družine. Skakanje sa mosta?!.... Pa problem je samo prvi put, a posle.... kako hoćeš i koliko hoćeš. Našlo se tu i nekih sendviča sa šunkom.... pa to su (bili) dečaci iz domaćinskih kuća.... a ne makar kakvi. Koliko je dugo trajao taj dan.... do u beskonačnost.... kao da smo tamo bili pola raspusta.... sve dok se nije završio, jer tada smo shvatili da nam ni ceo raspust ne bi bio dovoljan. I trebalo je krenuti kući, a šlepovi baš ne voze po redu vožnje pa da sačekamo sledeći u suprotnom smeru. A čak i da je naišao ko zna da li bi na njemu bio onakav laf od kapetana koji nas je dovezao, onakav matori šmeker koji svet vidi pomalo i našim očima. Nije bilo puno izbora.... put pod noge.... uz kanal sve do prevodnice u Novom Sadu. Trajalo je to, nije da nije, ali.... ma bilo je tu toliko dobrog zezanja, dobacivanja pecarošima koji su nam uzvraćali psovkama, kliberenja dostojnog generacije kojoj pripadamo, izguljenih i izudaranih stupala.... sve dok nismo ugledali zgradu „Albusa“. Stigli smo.... do papuča.... A papuče.... Pa iako su bile daleko bolje nego ove što se sada kod Kineza kupuju za dva evra nisu mogle biti predmet razdora u kući kad je primećeno da ih nema! Nikada ovu priču nisam ispričao roditeljima. I pored svega, znao sam za njihov roditeljski strah koji sam u pravoj meri upoznao mnogo kasnije. Ko zna.... možda su i znali? Kako? Pa dugo se u školi posle raspusta pričalo o stoperima pored kanala.... A reči se ne mogu zaustaviti. 

             

Korupcija je lako rešiv problem

            Svaki put kada počnem od praznog belog papira u Vordu zapitam se dokle li ću sada stići i da li će to uopšte ličiti na nešto što je ljudskom mozgu iole prihvatljivo. Pa onda, kada počnem, nikako da sa uvoda pređem na pravu stvar, udarim zmiju u glavu, odsečem je i bacim mačkama. Dok ne krene. A posle mi fali listova da uguram sve što sam smislio apropo aktuelne tematike. Eto, nedavno sam čitao post jedne koleginice blogerke o korupciji (ako se za mene uopšte može reći da imam kolege), i da li je i kako moguće utući je do korena.... ili bar do panja. Napisao sam joj da znam štošta, ali da kad bi’ se raspis’o pretvorio bih njen blog u svoj a to nije kolegijalno. I vodi ka monopolizaciji. Naravno u toj monopolizaciji ja bih pisao sve blogove. Ili bi mi bar svi slali svoje postove na pregled pre objavljivanja na blogu pa bih ja morao bar neki red reči da izmenim samo da ne ostane onako kao je bilo. Mada nisam posesivan. Uopšte. Ako i jesam to je potpuno neprimetno. 

            Nego da se vratim na onu korupciju kod nas (ne na blogu nego u državi). Kako je zatreti do korena, odnosno do malo iznad zemlje (jedva vidljivo). Lako. Legalizovati je. Doneti zakon u skupštini, objaviti ga u Službenom glasniku i krenuti u implementaciju, reč koja je verovatno starosrpskog porekla i značila je „uneti nešto u pleme i učiniti sve, milom ili silom, da pleme to nešto prihvati“. Ovaj zakon bi naše pleme vrlo lako i rado prihvatilo i verovatno nikada kraja radosti ne bi bilo. Svi bi vrlo brzo javno stavili cenovnike mita za koji rade. Na početku bi to bili lekari, policajci, sudije, profesori, nastavnici, opštinski i drugi upravni službenici, urbanisti, humanisti, mizantropi.... dosta njih. I to bi bio jedan dosta težak period za nas koji bi taj mito davali. Međutim, to ne bi dugo trajalo. Zašto?! Pa posle nekog vremena cene mita bi počele da opadaju jer bi rulja išla tamo gde je jeftinije ili bi računala odnos cene i kvaliteta i to bi podmićene nateralo da razmišljaju drugačije. Ispočetka bi pravili sniženja (to se sada zove „akcija“), a posle bi ta cena sa sniženja ostala za stalno ili čak išla na dole jer bi svi pravili sve veća i veća sniženja. Konkurencija bi bila ogromna, a za nas izbor skoro beskonačan.

            To svakako ne bi bio kraj akcije „Ruka ruci - otvoreno“. Naprotiv. Tada počinje druga faza koju bi smislili naši političari koje smo na ovim poslednjim izborima, svojom slobodnom voljom (kao ženu) izabrali, a u čemu bih im ja svojski pripomogao, pa očekujem da bih bio bar prvi savetnik Ministra finansija.... Samo da vidimo ko bi to mogao da bude, jer treba nam čvrsta, ali zaista čvrsta ruka.... Dobro, pošto već evo pola sata ne mogu da se setim nikoga, taj deo bi ostavili narodu da se na plebiscitu izjasni u nekoliko krugova glasanja, tako što bi kao u „Prvom glasu Srbije“ u svakom krugu ispao po jedan kandidat sve dok ih ne ostane petnaestak, pa bi onda pozvali narod da opet masovno izađe i od njih, u još dva ili najviše tri kruga, izabere pobednika. Taj bi bio moja desna ruka. Ili ja njemu leva. Mislim.... to je svejedno jer pitanje je kako se na početku uhvatimo za ruke a i nije toliko važno.... Bar meni nije. Posle toga, kada političari koje smo izabrali smisle ovo što sam ja smislio, krećemo snažno kao pesnica (FIST) u najvažniji deo. Naime, tada zakonski dozvoljavamo i svima drugima da traže mito. Konobarima, kuvarima, vaspitačicama, kafe-kuvaricama, recepcionerima, zidarima, obućarima, portirima, strugarima, poslastičarima, trgovcima, variocima, tesarima, pekarima, mehaničarima, kurv.... prositutkama, prodavcima.... uopšte gledano - svima. Svi za sve traže mito.

            I upravo je tu ključ cele operacije. Svi koji su na početku uzimali mito sada moraju da ga daju i za druge, svakodnevne stvari. Tako recimo jedan ginekolog iz porodilišta dođe u restoran na ručak, pa prvo da mito onom bizgovu na vratima da ga pusti, pa onda i konobaru i kuvaru za jelo i piće koje inače plaća po redovnoj ceni iz jelopićovnika. A načelnik SUP dođe u samoposlugu i da bi bio uslužen prvo potplati mesara da mu iseče 200 grama Alpske, pa onda da onoj devojčici koja po vasc(ij)eli dan trči k’o navijena po celoj radnji 100 dinara da mu odseče pola hleba (načelnici najviše vole pola’leba i Alpsku prelivenu majonezom u njemu, a sredinu bace), i na kraju mora kasirki da tutne 100 dinara da mu sve to otkuca i naplati jer ako ne plati, oni odmah zovu policiju, a policija kad dođe neće imati razumevanja za načelnika jer i oni su sve to morali da plate pa što ne bi i on!? Pa onda.... poštaru daješ bar 100 dinara mita po svakom donetom računu.... Točiocu na benzinskoj pumpi 100 dinara da bi ti dozvolio da sam sebi sipaš gorivo....  U banci.... ma njima ne treba, oni već uzimaju i to legalno....  I tako bi to išlo svugde i na svakom mestu. Gde god da dođeš i šta god da ti treba. Hoćeš kafu? Daj 100 dinara mita kafe-kuvarici da je skuva.

Na kraju ide završni udarac koji stavlja tačku na stvar. Pravo da uzimaju mito dobijaju svi manji i srednji preduzetnici (privatnici). Odnosno; Ako hoćeš pendžetiranje cipela kod obućara moraš da mu daš mito da bi uopšte uzeo da ih radi .... Mehaničaru moraš da daš 1.000 dinara mita da ti vrati auto posle servisa.... Pekaru 100 dinara da ti iseče burek.... Električaru 500 dinara mita samo da dođe da zameni prekidač za svetlo, a ruke i materijal plaćaš posebno.... Kod privatnog zubara platiš „ulaznicu“ u ordinaciju 2.000 dinara, pa tek onda ide kamenac, pregled, anestezija, bušenje, krpljenje.... i na kraju za poliranje još dodatnih 200 dinara po zubu.... Krojaču daš 500 dinara samo da ti uzme meru, a sve ostalo plaćaš posebno.... Rodbini 3.000 dinara da te lepo, razdragano i sa radošću dočekaju kada dolaziš, kao nekad pre 30 godina, a ne da prevrću očima kao sada....  

    

To bi, po mojoj teoriji koju sam već isprobavao na manjim uzorcima, dovelo do takozvane negacije negacije. Ako se sećate iz škole „Ne-Te“ i „Ne-Te“ daju „Te“ (ne znam drugačije da napišem na ovom usranom kompjuteru.... sem možda.... ovako... ┴ + ┴ = ┬ .... ko razume shvatio je). I to bi se i ovde desilo. I ne bi to bilo nikakvo čudo već čista interakcija slobodnog tržišta, kvantne fizike, parapsihologije, matematike i nešto malo farmacije (na početku bi trebala malo veća doza jačih sedativa i antidepresiva, ali bi se to već za godinu ili dve samo stabilizovalo i svi bi se vratili dobroj rakiji kao leku za sve). Ljudi bi brzo shvatili da se ta korupcija međusobno potire i na kraju bi svi prestali da uzimaju mito. Ja sam u ispravnost ove metode radikalnog i potpunog iskorenjivanja korupcije potpuno siguran i speman sam da ga iznesem na prvoj sednici nove Vlade Srbije. Ako tu oupšte bude nešto novo?! Pa dobro.... možda Predsednik vlade.... čini mi se da je malo viši od onog prethodnog. I lepši. Za nijansu.