Korupcija je lako rešiv problem

            Svaki put kada počnem od praznog belog papira u Vordu zapitam se dokle li ću sada stići i da li će to uopšte ličiti na nešto što je ljudskom mozgu iole prihvatljivo. Pa onda, kada počnem, nikako da sa uvoda pređem na pravu stvar, udarim zmiju u glavu, odsečem je i bacim mačkama. Dok ne krene. A posle mi fali listova da uguram sve što sam smislio apropo aktuelne tematike. Eto, nedavno sam čitao post jedne koleginice blogerke o korupciji (ako se za mene uopšte može reći da imam kolege), i da li je i kako moguće utući je do korena.... ili bar do panja. Napisao sam joj da znam štošta, ali da kad bi’ se raspis’o pretvorio bih njen blog u svoj a to nije kolegijalno. I vodi ka monopolizaciji. Naravno u toj monopolizaciji ja bih pisao sve blogove. Ili bi mi bar svi slali svoje postove na pregled pre objavljivanja na blogu pa bih ja morao bar neki red reči da izmenim samo da ne ostane onako kao je bilo. Mada nisam posesivan. Uopšte. Ako i jesam to je potpuno neprimetno. 

            Nego da se vratim na onu korupciju kod nas (ne na blogu nego u državi). Kako je zatreti do korena, odnosno do malo iznad zemlje (jedva vidljivo). Lako. Legalizovati je. Doneti zakon u skupštini, objaviti ga u Službenom glasniku i krenuti u implementaciju, reč koja je verovatno starosrpskog porekla i značila je „uneti nešto u pleme i učiniti sve, milom ili silom, da pleme to nešto prihvati“. Ovaj zakon bi naše pleme vrlo lako i rado prihvatilo i verovatno nikada kraja radosti ne bi bilo. Svi bi vrlo brzo javno stavili cenovnike mita za koji rade. Na početku bi to bili lekari, policajci, sudije, profesori, nastavnici, opštinski i drugi upravni službenici, urbanisti, humanisti, mizantropi.... dosta njih. I to bi bio jedan dosta težak period za nas koji bi taj mito davali. Međutim, to ne bi dugo trajalo. Zašto?! Pa posle nekog vremena cene mita bi počele da opadaju jer bi rulja išla tamo gde je jeftinije ili bi računala odnos cene i kvaliteta i to bi podmićene nateralo da razmišljaju drugačije. Ispočetka bi pravili sniženja (to se sada zove „akcija“), a posle bi ta cena sa sniženja ostala za stalno ili čak išla na dole jer bi svi pravili sve veća i veća sniženja. Konkurencija bi bila ogromna, a za nas izbor skoro beskonačan.

            To svakako ne bi bio kraj akcije „Ruka ruci - otvoreno“. Naprotiv. Tada počinje druga faza koju bi smislili naši političari koje smo na ovim poslednjim izborima, svojom slobodnom voljom (kao ženu) izabrali, a u čemu bih im ja svojski pripomogao, pa očekujem da bih bio bar prvi savetnik Ministra finansija.... Samo da vidimo ko bi to mogao da bude, jer treba nam čvrsta, ali zaista čvrsta ruka.... Dobro, pošto već evo pola sata ne mogu da se setim nikoga, taj deo bi ostavili narodu da se na plebiscitu izjasni u nekoliko krugova glasanja, tako što bi kao u „Prvom glasu Srbije“ u svakom krugu ispao po jedan kandidat sve dok ih ne ostane petnaestak, pa bi onda pozvali narod da opet masovno izađe i od njih, u još dva ili najviše tri kruga, izabere pobednika. Taj bi bio moja desna ruka. Ili ja njemu leva. Mislim.... to je svejedno jer pitanje je kako se na početku uhvatimo za ruke a i nije toliko važno.... Bar meni nije. Posle toga, kada političari koje smo izabrali smisle ovo što sam ja smislio, krećemo snažno kao pesnica (FIST) u najvažniji deo. Naime, tada zakonski dozvoljavamo i svima drugima da traže mito. Konobarima, kuvarima, vaspitačicama, kafe-kuvaricama, recepcionerima, zidarima, obućarima, portirima, strugarima, poslastičarima, trgovcima, variocima, tesarima, pekarima, mehaničarima, kurv.... prositutkama, prodavcima.... uopšte gledano - svima. Svi za sve traže mito.

            I upravo je tu ključ cele operacije. Svi koji su na početku uzimali mito sada moraju da ga daju i za druge, svakodnevne stvari. Tako recimo jedan ginekolog iz porodilišta dođe u restoran na ručak, pa prvo da mito onom bizgovu na vratima da ga pusti, pa onda i konobaru i kuvaru za jelo i piće koje inače plaća po redovnoj ceni iz jelopićovnika. A načelnik SUP dođe u samoposlugu i da bi bio uslužen prvo potplati mesara da mu iseče 200 grama Alpske, pa onda da onoj devojčici koja po vasc(ij)eli dan trči k’o navijena po celoj radnji 100 dinara da mu odseče pola hleba (načelnici najviše vole pola’leba i Alpsku prelivenu majonezom u njemu, a sredinu bace), i na kraju mora kasirki da tutne 100 dinara da mu sve to otkuca i naplati jer ako ne plati, oni odmah zovu policiju, a policija kad dođe neće imati razumevanja za načelnika jer i oni su sve to morali da plate pa što ne bi i on!? Pa onda.... poštaru daješ bar 100 dinara mita po svakom donetom računu.... Točiocu na benzinskoj pumpi 100 dinara da bi ti dozvolio da sam sebi sipaš gorivo....  U banci.... ma njima ne treba, oni već uzimaju i to legalno....  I tako bi to išlo svugde i na svakom mestu. Gde god da dođeš i šta god da ti treba. Hoćeš kafu? Daj 100 dinara mita kafe-kuvarici da je skuva.

Na kraju ide završni udarac koji stavlja tačku na stvar. Pravo da uzimaju mito dobijaju svi manji i srednji preduzetnici (privatnici). Odnosno; Ako hoćeš pendžetiranje cipela kod obućara moraš da mu daš mito da bi uopšte uzeo da ih radi .... Mehaničaru moraš da daš 1.000 dinara mita da ti vrati auto posle servisa.... Pekaru 100 dinara da ti iseče burek.... Električaru 500 dinara mita samo da dođe da zameni prekidač za svetlo, a ruke i materijal plaćaš posebno.... Kod privatnog zubara platiš „ulaznicu“ u ordinaciju 2.000 dinara, pa tek onda ide kamenac, pregled, anestezija, bušenje, krpljenje.... i na kraju za poliranje još dodatnih 200 dinara po zubu.... Krojaču daš 500 dinara samo da ti uzme meru, a sve ostalo plaćaš posebno.... Rodbini 3.000 dinara da te lepo, razdragano i sa radošću dočekaju kada dolaziš, kao nekad pre 30 godina, a ne da prevrću očima kao sada....  

    

To bi, po mojoj teoriji koju sam već isprobavao na manjim uzorcima, dovelo do takozvane negacije negacije. Ako se sećate iz škole „Ne-Te“ i „Ne-Te“ daju „Te“ (ne znam drugačije da napišem na ovom usranom kompjuteru.... sem možda.... ovako... ┴ + ┴ = ┬ .... ko razume shvatio je). I to bi se i ovde desilo. I ne bi to bilo nikakvo čudo već čista interakcija slobodnog tržišta, kvantne fizike, parapsihologije, matematike i nešto malo farmacije (na početku bi trebala malo veća doza jačih sedativa i antidepresiva, ali bi se to već za godinu ili dve samo stabilizovalo i svi bi se vratili dobroj rakiji kao leku za sve). Ljudi bi brzo shvatili da se ta korupcija međusobno potire i na kraju bi svi prestali da uzimaju mito. Ja sam u ispravnost ove metode radikalnog i potpunog iskorenjivanja korupcije potpuno siguran i speman sam da ga iznesem na prvoj sednici nove Vlade Srbije. Ako tu oupšte bude nešto novo?! Pa dobro.... možda Predsednik vlade.... čini mi se da je malo viši od onog prethodnog. I lepši. Za nijansu.