Crtani u sedam i petnaj'st

            Pre nekoliko dana dobio sam interesantan mejl sa nazivom „Nostalgija“. Otvorim ga i vidim klasičan „pps“ format koji obično prave dokoni lelemudi ubacujući neke „jako lepe“ fotke sa fenomenalni tekstovima u kojima nam objašnjavaju koliko smo mi u životu srećni samo nam to još nisu javili. Ali... ’ajde da pregledamo i ovaj.... ko zna.... možda stvarno i otkrijem koliko sam srećan. Početak nije obećavao ništa posebno.... „Eurokrem blok“.... pa sad.... tu na žalost i nema neke nostalgije jer iste konzumiram i dan-danas što se vidno ocrtava na mojoj garderobi, lipidnom statusu i mrzovoljnom pogledu u ogledalo. E, već sledeća slika sa fragmentom iz maestralnog crtanog filma sa DuškomDugouškom, u kome je on pogrešno odneta beba tati i mami gorilama (što će tati gorilku posebno izaći na nos), me podsetila da odavno nisam nigde video ni jedan od crtanih koje smo gledali kao klinci.... dobro.... i kasnije. Već godinama ni na jednom programu nije pušten  ni jedan crtani koji bih prepoznao kao svoj i čak seo da ga gledam sa decom.... dobro.... verovatno i sam?! To me, priznajem zainteresovalo, pa sam pokušao da saznam zašto ih nema. Da li su toliko „aut“?! Da li je moguće da je ta forma crtanog filma toliko prevaziđena?! Počeo sam to da istražujem ozbiljnije nego mnogi poznati detektivi sa TV „Pinki“ (koji je video Tita). Kopajući po kantama došao sam do nekoliko opcija. Prva - da su svi crtani filmovi bili u jednoj prostoriji RTS i da su izgoreli dok je „milosrdni anđeo“ disciplinovao našu podivljalu naciju. Zamislite tu slučajnost i prokletstvo.... crtani filmovi koji su generacije klinaca „navlačili“ na „američku pitu“ su nestali u sekundi, sprženi od strane istog proizvođača. Tužno! Druga opcija je bila mnogo bolnija.... svi crtani, iz iste te prostorije, su izgoreli 5. oktobra 2000. kada je zapaljena zgrada RTS!? E, to je već nezgodno.... ako ni zbog čega drugog a ono bar zbog toga što sam i ja bio tada tamo. Da sam znao, ne bih se razmišljao da krenem da ih spašavam ne žaleći da u toj borbi dam i svoj život (završni deo zakletve u JNA)!

            Treća opcija je da jeste bilo štete na trakama ali da je dosta toga spašeno i da crtani filmovi našeg detinjstva, a i mladosti (ja sam neke gledao pre nego što bih krenuo u život negde.... ’85.) mogu da se nađu, ali da više zaista nisu interesantni. Sudeći po onome što ima na JuTjubu rekao bih da je praktično sve tu. Ne znam samo da li kvalitet snimka zadovoljava TV standard?! Ako zadovoljava.... kome više nisu interesantni i kako se zna da nisu interesantni?! Dobro.... priznajem da smo ih mi sve gledali više desetina puta, ali zar nije baš to dokaz njihovog kvaliteta. Da bih potvrdio tu teoriju, ja sam sa mlađom ćerkom, koja jedina u kući još gleda crtane, seo i gledao one crtane koji su sad u modi. „Anđela Anakonda“, „Lejzi taun“, „Superšpijunke“, „Poručnik žabac“, „Kirmin“.... i naravno „Barbika“ (šta bi bez nje). Moram da priznam da sam to jedva nekako preživeo, ali čovek zbog naučnog istraživanja mora malo i da istrpi.... pa ako treba.... i u operu.... i na balet.... čak i u biblioteku da ode.... Ako će se izvući neki zaključci iz toga.... valja se.... mada ne verujem da se na tim mestima može bilo šta zaključiti. No, gledajući ove Nju Dženerejšn crtane sav sam se pogubio k’o Beograđani u Novom Sadu. Svi ti crtani su mi bili skoro potpuno isti i, uz sve to se jasno videlo da ih nije radio crtač, koji utiskuje dušu crtanom liku, nego kompjuter. Ali tek to me zbunilo.... svi likovi su pravili mehaničke i dosta nezgrapne, skoro robotske pokrete, ili su bili k’o retuširani film. Verovatno zato što je sad to „in“.... Jer ako se sa onom starom tehnikom crtanja ogromnog broja crteža u crtanima našeg detinjstva mogao postići mnogo prirodniji izgled pokreta i radnji, šta bi tek sad ovi kompjuteri trebalo da rade.... Ja sam, i pored toga, imao utisak kao da gledam kompjutersku animaciju neke bitke na „Historiju“ sa gomilom tenkova, eksplozija i vojnih formacija  ili istu takvu animaciju pada avionskog leta broj.... 706.... na „Nacionalnoj geografiji“, a ne dečiji crtani film.

            Još jedna stvar je (ne)interesantna. Nema gegova, nema simulacija urnebesne komedije, nema  burleske ni razloga za smeh. Radnja je sasvim ozbiljna i ima sve karakteristike akcionog trilera.... ili, još gore, čistog akcionog filma sa Švarcenegerom, Staloneom ili čak onim Van Damom Žanom i Klodom....  ili se meni tako čini. Samo se „rokaju“.... zato me i podsetilo na animaciju sa „Historija“.... pa sve očekujem da se neki lik zove Paton, Žukov, Romel ili Montgomeri, a pošto je dosta crtanih iz kosooke produkcije očekivao sam i nekog Jamamota. To onda ne bi bilo ni tako loše.... naučili bi bar taj delić istorije, a sa ovim izmišljenim likovima i radnjom u nekom neodređenom budućem vremenu je kao da stalno gledaš Pobesnelog Maksa i one manijake oko njega ali svi kao da su montirani na času tehničkog od onih rupičastih lajsni i ploča „Mehanotehnike“.... sećate ih se?! Kupovale su se dok smo bili klinci i dok su nastavnici tehničkog pokušavali da nas nateraju da napravimo nešto konstruktivno. Samo.... u ovim crtanim ništa nije konstruktivno. Naprotiv, od silnog „rokanja“ sve leti na sve strane, sve pršti toliko da su zvučnici na televizoru u poslednjem ropcu pa tako i zvuče, vibracije se od njih šire po sobi i imaš utisak da će malter početi da otpada. Srećom da ne držimo na TV-u one kevine miljee.... oni bi davno spali negde iza televizora pa bi se ona jadna živa iskidala tražeći ih. Da.... definitivno, sve je otišlo u..... Ili se ostarilo.... Ma šta god da je, dobro je da sam zbog ovoga našao ono brdo crtanih na JuTjubu i odoh da ih gledam. Smesta.

Zbog Preljubnika bez Trenutka istine

Kada sam pre dve- tri nedelje pisao o generalima - humanitarcima koji su vodili one humanitarne akcije spasavanja podivljalog srpskog življa a zvale su se „Oluja“ i „Bljesak“, što su sasvim prikladna imena.... mada lično mislim da su i za to bili nesposobni i nikada ih ne bi ni pokrenuli da nije bilo potpune humanitarno-vojno-logističke podrške „Velikog brata s one strane bare“, sasvim slučajno spomenuo sam i nekolko TV emisija na „Pinkiju“ koje najviše obožavam gledajući ih. „Preljubnici“! Sjajna emisija. Duboko sam ubeđen da to nije kupljeno negde na trulom zapadu već da je to u potpunosti i celosti naša idejna umotvorina proistekla isključivo iz genijalnog srpskog mozga uvek sklonog šali i pošal’ci i da drug’čije ne može biti. Ako saznam da nisam u pravu neću to nikada priznati kao što nikada ništa nisam ni priznao kad su drugi mislili da sam pogrešio jer nikada i nisam pogrešio. U to sam siguran.... A i dokazao sam to više puta! Ali nije važno.... Nego da se vratimo „Pinkiju“. U epizodi koju sam ovlaš dotakao u postu sa vojskovođama je bio strašno napet zaplet radnje. Sve se događa u Velikom Gradištu.... tu dole, kod Srebrnog jezera. Jedna divna ženica, koja je doduše dosta pokrupna.... jača od mene bar 50%, sa pupkom među sisama i guzovima duplo većim od nekada popularne Rozen.... ali izuzetno sipatične vanjštine, je posumnjala da joj se muž viđa sa jednom dosta zgodnom devojkom.... zamislite, uz to još i neudaNom. Pošto nije shvatala šta je uopšte našao na dotičnoj, jer ona je imala četiri puta više svega od te zmije, odlučila se na hrabar i smeo potez. Zvala je iskusne detektive.... ma to je slaba i nejaka reč.... u svakom je objedinjena ličnost Šerloka Holmsa, Poaroa, inspektora Kolumba, svih Si-Es-Ajova razbacanih po Americi, a zbog izgleda i čuvenog Kodžaka (bez lilihipa) u jednog čoveka, pa ih još ima.... bar pet ili šest. I svi oni rade za agenciju koja posluje u sklopu „Pinkija“.... mada nikada nisam shvatio zašto na svojim futuristčkim formacijskim uniformama nose oznake „BN“.... kao ona televizija iz Bijeljine?!

Upravo ti detektivi, uz pomoć najsofisticiranije opreme koju njihova agencija (poznatija od Pinkertonove) ima, su i uspeli u izvršenju zadatka. Uhvatili su ih! Njenog muža i krampaču koja izgleda kao Bo Derek pre 30 godina. Zatečeni su kako se trte u šatorčiću veličine uličnog kontejnera za smeće koga su demonstranti za vreme „gej parade“ prevrnuli naglavačke. Uz sve to treba napomenuti da je okolina Srebrnog jezera mesto sa najviše zmija po kvadratnom kilometru, pa su i detektivi a i trtadžije u šatoru, pokazali zadivljujuću hrabrost. Ja na primer, u taj šator ne bih ušao ni sa Suzanom Mančić (ne sada, nego dok je izvlačila loto.... ’87. otprilike).... mada.... po novijoj filmografiji sa interneta bi se reklo da je i dalje vrlo aktivna, ali dobro sad.... U svakom slučaju trtadžije su se, shvativši da su uhvaćeni, dale u beg suludom vožnjom u pedalini po Srebrnom jezeru koja je ličila na završne scene u „Brzini 2“ sa dražesno-ljupkom oskarovkom (serem im se u žiri) Sandrom Bulok. Doduše ni ova „krampača“ iz „Preljubnika“ nije ništa lošije izgledala od Sandrice.... mislim, što se tiče  spoljašnosti. Ali suluda vožnja je kratko trajala.... Iskusni detektivi, koji su na obuci savladali upravljanje svim vrstama vozila, letilica i plovila, su ih brzo saterali u ćošak iz kojeg nije bilo izlaza.... takozvani ćorsokak. Tu su preljubnike, koji su se praktično kereći trtili u šatorčetu od pola kvadrata i time zadobili sve moje simpatije koje sam otvoreno pokazivao proklinjući i detektive i njihovu agenciju i Željka Mitrovića, uhvatili i doveli ih pred sve manje  simpatičnu ženicu ovog uhvaćenog jadnika-preljubnika. Ona je napućenih usana i mrko-streljajućeg pogleda kao indijanski poglavica procedila jedno „uff“, pa je onda počela da plače. A kroz plač pomalo i da kune.... i to sve redom.... što je kod mene izazvalo krajnje nesimpatije i čak otvorenu sumnju u njeno poreklo.... mislim.... ipak je to istočna Srbija brale! A on.... skupio se k’o srbijanski duvan-čvarak i zamislite.... moli je da mu oprosti?! Moja žena je sve to izgleda teško podnela, a da ja to nisam ni primetio, i na kraju nije izdržala.... ustala je i pljunula ka televizoru! „Puu skote muški!!“- zavrištala je skoro kao mama od Keri iz filma „Keri“. „Ko je bre skot“?! upitao sam zabezeknuto. „Pa šta je trebalo da radi.... da kreše onog međeda od žene a sve zbog očuvanja bračne zajednice i ostalih malograđanskih kvaziprincipa?!“- rekao sam potpuno rezignirano.

Onda je ona nastavila da pljuje po njemu, a ja da ga branim, pa je onda počela da pljuje po muškarcima, a ja da ih branim.... i na kraju je počela da pljuje po meni a ja da se branim i....  vratio sam se kod mame i tate na kraju večeri. Mama me isto napičila da sam muški šoviLista i dala mi da spavam na kariranoj sofi iz ’78. u kuhinji. Prevrćući se po sofi koja je imala tri izbočenja zbog kojih nisam oka sklopio pa sam zato sutradan i ja kao i onaj jadnik molio ženu da mi oprosti i da me pusti da se vratim kući, celu tu noć sam skoro naglas kleo: „ E Mitroviću kurvo stara.... zašto praviš tako dobar i zapaljujući zabavni program pa se od njega i srećni brakovi zapale i skoro u prah pretvore, prokletinjo jedna!?“.... Šta je bilo posle? Moja žena je odjednom postala „nobles“ pa joj je „Pinki“ postao „komifo“.... iako smo nekada zajedno gledali sve one sjajne emisije.... „Trenutak istine“, „Šopingholičarke“, „Bračni sudija“, „Srpska posla“, „Ami G Šou“, „Vitezovi blata“.... pa „Akademija debelih“.... ej.... video sam da nisam ja jedini.... ima i gorih.... pa „Kursadžije“, „Grand – u raznim oblicima“, „Nedeljno popodne sa Leom“.... i sve to je odjednom nestalo iz mog života. Mitroviću, Mitroviću.... prvo si me naučio da letim a onda mi krila sasekao. I pao sam Mitroviću.... pao! Sad nemam više šta da gledam. Gledam one lažovčine na Diskaveriju što se repriziraju pet puta češće od Tijanića i to po ceo dan k’o budala. Pa šta da gledam?!.... kažite i sami?!