Nacionalna istorija geografije

            Od već davno imamo satelitsku a u poslednjih desetak ili više godina kablovsku TV. I nikada manje interesantnih programa nismo imali nego sada. Čini mi se da je i u vreme Beograda 1 i Beograda 2, dok TV Novi Sad nije bio ni u pretpostavkama tadašnjih pokrajinskuh fukcionera, bilo mnogo više interesantnih stvari. Ili smo postali toliko blazirani da više ne znamo šta bi od sebe pa nam je sve dosadno. Čak i ono što možda nije. A kad se samo setim one sprave veličine akumulatora za Fiću sa intrigantnim nazivom „stabilizator“ koji se morao imati da bi gledali Beograd 2 i uvek fenomenalnog, a sada već pokojnog, Miću Orlovića. To čudo tehnike je u stvari klasičan ispravljač koji je samo „peglao“ napon na uvek istu vrednost (samom sebi se divim kako sada poznajem tu davno prevaziđenu tehnologiju) a onda mi je bilo tehničko čudo skoro kao Apolo 11. Elem, gledajući još onu staru satelitsku TV, prvo što smo zavoleli da gledamo je „Nacionalna geografija“... dobro... na početku i MTV, ali brzo su nam muzički spotovi koji kao reklame idu non-stop izašli na nos. Ali „Nacionalna geografija“ je bila nešto što se uvek gledalo i bilo veoma interesantno. Onda su stigli i kanali kao što su „Diskaveri“, „Vajsat histori“ , „Eksplorer“ i tek na kraju „Histori“ i „Enimal planet“. Doduše, bilo je u međuvremenu skretanja pažnje na Diskaverijev „TLC“ kanal, ali je oduševljenje brzo splasnulo jer je repriziran više nego „Bolji život“ na RTS.

            Sam „Histori“ je zaista bio sjajan. Ne bih sada da ulazim u analizu toga koliko su podaci koji su pristizali sa tog (a i ostalih) kanala do naših ušiju bili tačni jer, kao što se može zaključiti s obzirom da reklama nema, a neko mora da plati taj program, da je sve po malo bilo „frizirano“ (kao Flojdov Fića u „Nacionalnoj klasi“), i služilo određenoj svrsi koju bi trebali da prihvatamo oberučke, ali.... drugi put o tome. I dosta dugo je to bio, uz „Nacionalnu geografiju“ kanal koji je držao moju pažnju. Istorija prvog i drugog svetskog rata sa mnogo snimaka za koje ne znam ni kako su mogli biti snimljeni i svedoka za koje sam bio ubeđen sa su davno „izumrli“, pa istorija 19. veka, istorija srednjeg veka, kao i istorija starog doba, a sve to uvek po malo prošarano emisijama drugačije, ali uvek zanimljive sadržine, bio je, po meni, veoma uspešan recept da se drži pažnja gledaocima mog profila. Ako je to uopšte referantno?! U isto vreme „Diskaveri“ me je malo gušio, ali je mojoj deci bio fenomenalan. Bilo je tu nekoliko emisija u kome su razni tipovi „preživljavali“ na razne načine po raznim vukojebinama, pa onda „Američki kazino“, „Medicinski detektivi“, „FBI dosije“ i još po nešto što je mene malo davilo ali nekada sam, zbog mira u kući, gledao. A čim bi deca malo „oladila“ ja sam se vraćao na „Histori“.

            Možda sam ga zato i urekao. Umesto istorije počeli su njime da tutnje kamiondžije sa Aljaske, koji nisu tako loši, ali kada vidiš dve ili tri emisije sve ostalo je isto, pa drvoseče iz raznih delova Amerike, „Ljudi iz močvare“ koji ’fataju aligatore.... I tako, mic po mic, došli smo do toga da na „Historiju“ ima istorije koliko i u poznatoj i uvek voljenoj knjizi „1001 recept“. Sada su glavne stvari „Zvezde zalagaonica“ sa nekim američkim Topalovićima, „Američki sakupljači“ koji obilaze razne dede i babe i nalaze stare reklame i odrtavele limene kutije, pa „Američka restauracija“ koja kao da se nadovezuje na to pa od tih starih drešina pravi nov-novcate stvari iz neke.... 1925. godine. A u poslednje vreme su se pojavili i novi „Južnjački zalagaoničari“. Ne znam da li zbog toga ili opšte besparice, ali i u Novom Sadu sada ima zalagaonica  skoro kao u Njujorku. Videla žaba da se... ili nasušna potreba i osećaj za biznis... ne znam. Možda samo moda.... ko zna. U svakom slučaju, sada kada se dočepam daljinskog koga smo gratis-besplatno-na poklon dobili od moćne kompanije SBB ja se na „Historiju“ obično ne zadržavam dugo. Nekad malo bacim oko na „Zalagaonicu“ (u vlasništvu američkih Topalovića) i to ako neko donese baš veoma, veoma interesantnu stvar u njihovu radnju a sve ostalo, priznajem, preskačem. Vratio sam se svojim starim i odanim prijateljima - „Nacionalnoj Geografiji“ i „Vajsat Historiju“. Izgleda da već po malo iskačem iz koloseka i da me vreme dobrano gazi. Pa.... možda je to i normalno. I mene je ćale smarao sa starim vesternima iz pedesetih.... znate već.... „Rio Bravo“, „Crvena Reka“, „Rio Grande“, „Tačno u podne“ i svi ti sa Džon Vejnom, Gari Kuperom, Kirkom Daglasom i ostalim kaubojima krivih nogu koje nisam mogao da gledam duže od 15 minuta. Ko zna.... možda ja mojoj deci izgledam kao nama otac naših kuma koji je „Kursku bitku“, po sopstvenom priznanju, pročitao više od dvadeset puta. On čit’o, a ja gled’o. To je tu negde. Razlika je samo u ediciji. Pisana ili digitalna. Veće razlike nema.

Scena 147. "Rambuje" - 8. put

            Ovih dana, ili mi se čini, događa se novi Rambuje. Mislim na onaj dvorac u blizini Pariza a što nije Versaj. Nešto nam se, izgleda, cela novija istorija mota oko ta dva dvorca. U onom u Versaju su napravili bivšu nam veliku, ponosnu i jedinu ozbiljnu državu, a u ovom u Rambujeu su je definitivno rasturili. Mislim na one njene poslednje ostatke. I sada ponovo, ne znam ni po koji put u poslednjih 20 godina, na redu je još jedna sudbonosna odluka koja će, kao i uvek do sada, biti prekretnica u istoriji našeg naroda. Ponovo je u pitanju „Bolje rat nego pakt“, „Trst je naš“, ili „Ne - Staljinu“, u nekoj malo savremenijoj varijanti. Ako tu vreme uopšte može imati uticaj pa nešto može biti savremeno ili ne. Sada je u pitanju, potpisati ili ne potpisati. Šta? Malo to ko zna. Nisam siguran da i ovi što treba da potpišu oupšte znaju na šta pristaju ili šta odbijaju i šta će biti ako potpišu ili ako ne potpišu. U pitanju je neki papirić, napisan valjda u Briselu (ali se ne zna pouzdano) na kome piše nešto oko samostalnosti nekih opština na severu Kosova a da niko, bojim se, ne zna tačno šta. Ja lično, ne verujem da je to napisano u Briselu, pa ni bilo gde u Evropi, ali kao da je to važno. Ništa u stvari od toga nije važno. Čini mi se da je jedino važno smišljati nove papire oko kojih se stvara velika buka, tresu se sve planine a jedino što je važno jeste da mi pristanemo na to što je na njemu i da to isto potpišemo. Ako ne potpišemo, onda.... valjda smo najebali? Ili tako nekako, ako sam dobro razumeo. U čemu smo najebali? U čemu još više možemo da najebemo nego što smo već do sada najebali? Bombardovaće nas ponovo? To je gotovo zauvek. Nećemo dobiti datum za početak pregovora o ulasku u EU? Da li iko zna šta to znači? Šta znači „datum za početak pregovora o ulasku u EU“? Šta će tada stvarno „početi“? Koliko će trajati? Kada će se završiti? I šta će biti kada se završi?

            Da li će ikada svemu doći kraj, pa ćemo postati jedna nevažna nacija koja ne gleda Dnevnik, u novinama čita samo kulturnu i sportsku hroniku i pomalo čitulje? Otprilike kao Danska, Norveška ili Finska. Niko ništa ne traži od nas i mi ništa od drugih? Da idemo na pecanje zbog pecanja a na bolovanje zbog bolesti. Da se radujemo odrastanju dece a ne da o tome brinemo jer su velika deca i veća briga. Da na odmoru zaista možemo da odmaramo sopstvene misli onako kako to može desetogodišnje dete? Da se oslobodimo frustracija male nacije? Da li će to ikada biti? Neće. Nikada to neće biti u ovom delu Evrope i sveta, isto kao što to neće biti ni na Bliskom istoku, skoro celoj Africi, jugoistočnoj Aziji ili Južnoj Americi. Nikada, jer su to područja koja se stalno moraju tresti, da bi trešenjem, kroz sito, bilo nešto propušteno a nešto zadržano. Ko će proći kroz sito i rešeto a ko ostati, to i njie važno. Važno je da se trese. Jer dok se tu trese, u drugim delovima sveta se ne trese. Kao u onim gore spomenutim skandinavskim državama. Zašto sam se ja rodio baš tu u situ? Pa.... to nisam mogao da biram, a i sigurno je i to bolje nego u.... recimo Etiopiji, Somaliji ili Keniji, pa da gledam kako mi deca umiru od gladi a ja nemam ništa da im dam.... onako, krajnje samoživo gledano.

            Ali ako sve to saberemo i ponešto oduzmemo, jer mi kao narod baš ne volimo računske operacije oduzimanja i deljenja, dođemo do neminovnog pitanja; zašto mi uopšte treba bilo šta da potpisujemo i na bilo šta da pristajemo? Zbog nas ili zbog nekog drugog? Zašto se mi lomimo stalno oko nečega ako će posle toga opet doći nešto oko čega ćemo se lomiti i dalje? Kako da naučimo da budemo potpuno otporni na čačkanja sa strane na koje se, kao dete, svaki put brecamo? Pa odrasli smo ljudi. Ili bar mislimo da jesmo. Ketrin Ešton, Miroslav Lajček, Bernar Kušner, Pedi Ešdaun, Žoze Manuel Baroso, Havijer Solana, Kris Paten,Volfgang Petrič, Jelko Kacin, Samuel Žbogar, Peter Sorensen.... Ti su nas čačkali a mi se brecali kao da smo nenormalni samo u poslednjih desetak godina. I svaki put kada su nas svi ti čačkali mi smo „bili na prelomnom trenutku za naš narod“. Kako se kome digne, on dođe ovde, otkopča šlic i piša po nama. I to piša bez ustručavanja.... onako,.... baš opušteno. Kao kad u kafani odeš mirno do toaleta, pišaš, lagano se klackaš na petama, gledaš u plafon i još usput razmišljaš šta si ono trebao da uradiš prošle nedelje a nisi, a u stvari te zabole za to. Što bi mi tim pišačima išta potpisivali? Zašto bi bilo kome bilo šta potpisivali što ne ide direktno nama u korist. I šta mi to uopšte treba da potpišemo? I ko je ta ružna pegava engleska gospođa koju viđam na vestima? Šta ona u stvari hoće od nas?