Nacionalna istorija geografije

            Od već davno imamo satelitsku a u poslednjih desetak ili više godina kablovsku TV. I nikada manje interesantnih programa nismo imali nego sada. Čini mi se da je i u vreme Beograda 1 i Beograda 2, dok TV Novi Sad nije bio ni u pretpostavkama tadašnjih pokrajinskuh fukcionera, bilo mnogo više interesantnih stvari. Ili smo postali toliko blazirani da više ne znamo šta bi od sebe pa nam je sve dosadno. Čak i ono što možda nije. A kad se samo setim one sprave veličine akumulatora za Fiću sa intrigantnim nazivom „stabilizator“ koji se morao imati da bi gledali Beograd 2 i uvek fenomenalnog, a sada već pokojnog, Miću Orlovića. To čudo tehnike je u stvari klasičan ispravljač koji je samo „peglao“ napon na uvek istu vrednost (samom sebi se divim kako sada poznajem tu davno prevaziđenu tehnologiju) a onda mi je bilo tehničko čudo skoro kao Apolo 11. Elem, gledajući još onu staru satelitsku TV, prvo što smo zavoleli da gledamo je „Nacionalna geografija“... dobro... na početku i MTV, ali brzo su nam muzički spotovi koji kao reklame idu non-stop izašli na nos. Ali „Nacionalna geografija“ je bila nešto što se uvek gledalo i bilo veoma interesantno. Onda su stigli i kanali kao što su „Diskaveri“, „Vajsat histori“ , „Eksplorer“ i tek na kraju „Histori“ i „Enimal planet“. Doduše, bilo je u međuvremenu skretanja pažnje na Diskaverijev „TLC“ kanal, ali je oduševljenje brzo splasnulo jer je repriziran više nego „Bolji život“ na RTS.

            Sam „Histori“ je zaista bio sjajan. Ne bih sada da ulazim u analizu toga koliko su podaci koji su pristizali sa tog (a i ostalih) kanala do naših ušiju bili tačni jer, kao što se može zaključiti s obzirom da reklama nema, a neko mora da plati taj program, da je sve po malo bilo „frizirano“ (kao Flojdov Fića u „Nacionalnoj klasi“), i služilo određenoj svrsi koju bi trebali da prihvatamo oberučke, ali.... drugi put o tome. I dosta dugo je to bio, uz „Nacionalnu geografiju“ kanal koji je držao moju pažnju. Istorija prvog i drugog svetskog rata sa mnogo snimaka za koje ne znam ni kako su mogli biti snimljeni i svedoka za koje sam bio ubeđen sa su davno „izumrli“, pa istorija 19. veka, istorija srednjeg veka, kao i istorija starog doba, a sve to uvek po malo prošarano emisijama drugačije, ali uvek zanimljive sadržine, bio je, po meni, veoma uspešan recept da se drži pažnja gledaocima mog profila. Ako je to uopšte referantno?! U isto vreme „Diskaveri“ me je malo gušio, ali je mojoj deci bio fenomenalan. Bilo je tu nekoliko emisija u kome su razni tipovi „preživljavali“ na razne načine po raznim vukojebinama, pa onda „Američki kazino“, „Medicinski detektivi“, „FBI dosije“ i još po nešto što je mene malo davilo ali nekada sam, zbog mira u kući, gledao. A čim bi deca malo „oladila“ ja sam se vraćao na „Histori“.

            Možda sam ga zato i urekao. Umesto istorije počeli su njime da tutnje kamiondžije sa Aljaske, koji nisu tako loši, ali kada vidiš dve ili tri emisije sve ostalo je isto, pa drvoseče iz raznih delova Amerike, „Ljudi iz močvare“ koji ’fataju aligatore.... I tako, mic po mic, došli smo do toga da na „Historiju“ ima istorije koliko i u poznatoj i uvek voljenoj knjizi „1001 recept“. Sada su glavne stvari „Zvezde zalagaonica“ sa nekim američkim Topalovićima, „Američki sakupljači“ koji obilaze razne dede i babe i nalaze stare reklame i odrtavele limene kutije, pa „Američka restauracija“ koja kao da se nadovezuje na to pa od tih starih drešina pravi nov-novcate stvari iz neke.... 1925. godine. A u poslednje vreme su se pojavili i novi „Južnjački zalagaoničari“. Ne znam da li zbog toga ili opšte besparice, ali i u Novom Sadu sada ima zalagaonica  skoro kao u Njujorku. Videla žaba da se... ili nasušna potreba i osećaj za biznis... ne znam. Možda samo moda.... ko zna. U svakom slučaju, sada kada se dočepam daljinskog koga smo gratis-besplatno-na poklon dobili od moćne kompanije SBB ja se na „Historiju“ obično ne zadržavam dugo. Nekad malo bacim oko na „Zalagaonicu“ (u vlasništvu američkih Topalovića) i to ako neko donese baš veoma, veoma interesantnu stvar u njihovu radnju a sve ostalo, priznajem, preskačem. Vratio sam se svojim starim i odanim prijateljima - „Nacionalnoj Geografiji“ i „Vajsat Historiju“. Izgleda da već po malo iskačem iz koloseka i da me vreme dobrano gazi. Pa.... možda je to i normalno. I mene je ćale smarao sa starim vesternima iz pedesetih.... znate već.... „Rio Bravo“, „Crvena Reka“, „Rio Grande“, „Tačno u podne“ i svi ti sa Džon Vejnom, Gari Kuperom, Kirkom Daglasom i ostalim kaubojima krivih nogu koje nisam mogao da gledam duže od 15 minuta. Ko zna.... možda ja mojoj deci izgledam kao nama otac naših kuma koji je „Kursku bitku“, po sopstvenom priznanju, pročitao više od dvadeset puta. On čit’o, a ja gled’o. To je tu negde. Razlika je samo u ediciji. Pisana ili digitalna. Veće razlike nema.