I potpisasmo. Jedva. Laknulo mi je
kad sam čuo. Cele nedelje, a i duže... još od kada traje sva ova napetost, i od
kada se pojavila ova lepa i simpatična ženica iz Engleske, stalno sam nervozan
k’o lav u kavezu. Svi mi smetaju. A najviše žena. Dobro.... ona mi je smetala i
pre ove lepe crvenkaste Engleskinje, i situacije koja je s njom došla, ali
manje. Stalno sam mislio... šta rade... šta toliko razmišljaju kad i onako
nemaju mozga da razmišljaju o bilo čemu a kamoli o tako važnom i sudbonosnom
dokumentu za Srbiju. Nekako mi se čini najsudbonosnijem u istoriji. A možda i
dalje od toga. Jer, ne znam šta može toliko da promeni sudbinu koja nam je
sudbinski određena sudbinom kao ovaj dokument koji je samo trebalo potpisati i
sve rešiti. Ovaj dokumenAt će nam rešiti sve važne i uz to razne stvari. I nama
Srbima, ali i, što je još važnije, Šiptarima.... u stvari Albancima. A da li su
Albanci samo oni koji žive u Albaniji ili i oni što žive i šire od nje? I gde
se uopšte završava Albanija? Ma dobro, nije sad geografija to što je sudbonosno
pitanje. 100 - 200 kilometara tamo ili ’vamo... kao da je to važno. Važno je da
živimo u miru i slozi kao što smo i živeli vekovima. Iako, moram to da priznam,
smo mi Srbi, kao poznati remetilački faktor na Balkanu... pa i u Evropi... a
verovatno i šire, non-stop pokušavali da palimo šibicu pored bureta benzina u
mračnoj šupi zvanoj Balkan. Takvi smo. Mora se priznati. Stalno čačkamo nekoga
oko nas. Još od kada smo stigli iz Rusije. Zato nas valjda muči ta
nostalgija... za stepom... širokom ruskom ravnicom po kojoj smo bezbrižno
trčali, pravili venčiće od cveća i nehajno, umesto čačkalice koja tada još nije
bila izmišljena, grickali vlati trave. A onda su nas odjednom stisli ovde na
ovoj vetrometini koja izgleda kao ona okrugla pokretna hotelska vrata u
filmovima iz četrdesetih.... sa unjkavim Hemfri Bogartom. Stalno te neko gura i
ako ne znaš da izađeš vrtiš se u krug kao Čarli Čaplin. Zato su posle i
izmislili ova nova vrata što se sama otvaraju. Da mi ne bi ostali u onim
okretnim zauvek.
Ali teško je s nama. Koliko god da
su Albanci bili miran, tih, povučen, pošten i iznad svega vredan i radan
narod... otprilike kao Česi, toliko smi mi bili kao pokretni živi osinjak. Samo
se neko očeše o nas, mi odma’ izzujimo i izujedamo ga k’o budalu, a na pravdi
Boga. Nikada nismo naučili da poštujemo vlast. Ne plaćamo struju, telefon,
vodu, gas, kanalizaciju... ništa... već vekovima. Nikome. Ni Turcima nismo
ništa plaćali. A ko je u tome bio revnosniji i pedantniji od Šiptara... ili
Albanaca... šta god da su. Koliko god da im je u istoriji bilo teško, oni su
uvek otrpeli. Taj njihov mirni Gandijevski odnos prema životu i drugim narodima
me u potpunosti izluđuje. Odakle im samo toliko živaca. Jer kad pogledaš sve nas
koji živimo oko njih... pa to sve sam nasilnik, neradnik i ubica. Mi,
Makedonci, Grci, Crnogorci, Bugari.... Niko od nas ne može da sastavi deset
godina a da ne počne s nekim protestima i pobunom protiv Albanaca... ili
Šiptara... jebem li ga više, i da, ničim izazvan, maltretira taj mirni,
ćutljivi i uvek nasmejani narod koji sve to podnosi kao pravi tvrdi hrišćanski
vernik koji, kada mu raspališ šamar, okrene i drugi obraz. Svi mi, gore
nabrojani, počinjemo da ličimo na onu bagru koju je Harison Ford doveo među one
romantične i fino vaspitane Amiše među kojima je živela i prelepa Keli
Mekgilis. Ja sam stalno mislio da ona živi u Holivudu. Ali eto, i Amerikanci se
sve više okreću skromnom i skoro asketskom životu. Verovatno zato i podržavaju
Šiptare... ili Albance. Oni su možda zamislili da naprave jedan tip života,
zajednički verovatno, na koji bi mi oko njih trebali da se ugledamo. I ne samo
mi. Ceo svet bi trebao da se ugleda na njih. Mislim na Albance i Šiptare. U
stvari na Amerikance i Šiptare. A i na Albance, kad smo već u blizini.
Samo, kako tome naučiti ovu stoku iz
Srbije, Makedonije, Grčke, Crne Gore...?! Bagru koja, od kada zna za sebe,
stalno nešto pronalazi kao razlog da na svaki mogući način maltretira te
evropske Amiše. Stalno. Na primer, kada se kukavička srpska vojska 1915.
godine, povlačila preko Albanije pred daleko slabijim neprijateljem, jadnom
malom alpskom, pitomom državom, koja je živela od prodaje sira i Tirolske
salame, albansko stanovništvo je masovno izlazilo na ulice... ako bi ih tako
mogli nazvati... sa željom da osionoj srpskoj vojsci daju ono što su imali,
čisto kao znak pažnje i dobre volje. I šta su ti naši divljački preci uradili? Ubijali
ih gde god su stigli! Uništili im sve puteve preko Prokletija, rasturili sve
železničke pruge i pokrali svu poljoprivrednu mehanizaciju koju su Albanci već
tada imali, jer sem što su bili vredni i radni oni su bili i vrlo inovativni.
Koliko je samo značajnih naučnika, inženjera, izumitelja, pisaca i umetnika
svih vrsta poteklo iz tog divnog i velikog naroda. Recimo... da vidim... da...
Džejms Beluši, jedan od najvećih glumaca u istoriji Amerike... a i njegov brat
Džon, pa onda... Skenderbeg... ili to beše konjak?! Ma, u svakom slučaju teško
je nabrojati sve velike ljude tog malog naroda. Iako su oni obično niski. Ali
to i nije tako važno. Najvažnije je da mi prihvatimo sve njihove vrednosti koje
su ujedno i najveće civilizacijske vrednosti. A i Američke. Pa su samim tim i
civilizacijske. I Engleske. Zato je tu i bila ova simpatična engleska ženica
koja je sve učinila da nas Srbe, ovakve kakvi smo, urazumi i vrati na taj
univerzalni civilizacijski put svemirskog univerzuma. Ona je nova Flora Sanders
koja se stvorila sto godina kasnije da nas uzvuče iz septičke jame u poslednjem
trenutku. I uspela je. Svaka joj čast. Od juče počinje novo doba na brdovitom
Balkanu. Više ne moram da se plašim za svoju budućnost. A ni vašu.
Нема коментара:
Постави коментар