Muški feminista

            Oduvek sam se zalagao za ženska prava. Još od detinjstva. I poštovao sve žene. Mislim, žene, majke, babe... pardon -  bake, strine, tetke, komšinice, tatine ljubavnice.... ili beše švalerke... nije ni važno. Pa onda koleginice, mada ne znam da li sam sreo i jednu do sada, odnosno, da li meni žena uopšte može biti kolega, pa prijateljice.... e sad, to je veliko pitanje... naime, postoje mnogi ljudi, a i ja spadam među njih, koji tvrde da žena muškarcu nikada ne može biti prijateljica.... mislim, uvek tu postoji neka želja da se dotična tretira i na jedan drugi način, nama muškarcima mnogo bliskiji i lepši, ali dobro, neka budu i prijateljice. Tu su i medicinske sestre raznih fela, doktorice, profesorice.... eh kad se samo setim jedne iz srednje škole koja je predavala marksizam. Te godine smo učili Delegatski sistem SFRJ i Zakon o udruženom radu.... ja sam to tako znao da su kasnije, kada sam se zaposlio, više konsultovali mene pred Zbor radnih ljudi nego nekog dramosera koji je, po sistematizaciji radnih mesta, bio Sekretar Samoupravljanja u našoj firmi... pardon... Radnoj organizaciji, odnosno, preciznije, Osnovnoj organizaciji udruženog rada koja je bila u sastavu Složene organizacije udruženog rada. Nije vam jasno?!... To znači da nikada niste shvatili to što sam ja tada, zbog dotične profesorice, zauvek shvatio. Mogu da vam pišem i o Delegatskom sistemu, ali... šta će vam to sada kada je svugde stigla demokratija kao najveća tekovina naših naroda.

            Nego, da se vratimo na žene. Upravo zbog tog neizmernog poštovanja, uvek sam se trudio da im objasnim sve što ja znam a one ne znaju. Dobro, ja znam da znam veoma mnogo, pa je to teško, reklo bi se nemoguće, sve to znanje preneti nekom drugom, posebno ako je još i žensko, ali trudio sam se uvek koliko sam mogao. Posebno svojoj ženi. Ona voli sve da zna. Recimo, vratim se s terena kući i sve joj prepričam svojim slikovitim rečima objašnjavanja. Gde sam bio, u koliko kafana sam ušao, šta sam ručao i večerao i koliko smo to platili, koliko sam para doneo, ako ih uopšte u poslednje vreme i donosim, koliko su mi para uzeli, odnosno, koliko ću morati Dinkiću da se „izujem“, koliko sam kolometara prešao i kolika mi je bila prosečna potrošnja (po „bord-kompjuteru“ koji inače laže), koliko sam sipao goriva i na kojoj pumpi (zbog nje ne smem da sipam na „OMV“ pumpama jer je, kako ona tvrdi, vlasnik neki Albanac s Kosova po imenu Bedžet Pecoli a mi ne smemo da pomažemo ni OVK ni UČK), pa onda, naravno, da li nas je neko stopirao i da li ga(JE) nismo slučajno povezli, zatim, gde sam uspeo da uflekam kariranu košulju koju ona najviše obožava i da ta fleka, suprotno svim onim genijalnim reklamama, ne može da se opere i mnoge druge stvari koje interesuju jednu emancipovanu, prosvećenu i dobrodržeću gospođu srednjih godina (po merilima iz ranih sedamdesetih). Ali, kao što sam rekao, zbog poštovanja prema ženskom rodu sve ja to izreferišem.

            Prošle godine, kada mi je crk’o turbo-kompresor na kolima, dva dana sam pokušavao da joj objasnim da to nije ono iz crtanih koje (kao) uključite onda kada ’oćete da auto „leti“, nego da je to sastavni deo skoro svih kola sa dizel motorom. Ne znam da li je shvatila, iako sam morao da zovem profesore iz srednje škole i donesem maketu dizel motora i u njenoj 45-oj godini joj objašnjavam sistem motora SUS (sa unutrašnjim sagorevanjem). Doduše, to mi je dobro došlo da profesore pozovem na 30 godina mature koje obeležavamo sada... u maju ili junu. Čudni su ti karlovački đaci. U sve se razumeju. A ono što ne znaju zahtevaju da im se objasni. A možda je to zato što je ona išla na nemački... i posle studirala... Pa znate da su skoro svi delovi na kolima sročeni na nemačkom; dekla, dihtung, španer, getribe, šaltgetribe, druk-lager, kuplung, semering, karter i tako u nedogled. I morala je da zna. Dobro, saznao sam i ja za neke zakukuljene koje nije mogla da provali, pa sam je ostavio da se lagano peče. „Inenšpigelautomatišablendbar“... pa ti prevodi. Ali ništa od toga mi nije teško palo. Zašto bi. Pa i ona treba da zna. Ako je znam kako se plete, tka, veze, briše prašina sa komoda ili čisti kupatilo, zašto ona ne bi znala kako funkcioniše mokro hidraulično kvačilo ili servo volan. Danas smo bar svi ravnopravni i svi sve možemo da znamo. I zato i pokušavamo da izbrišemo te granice između polova i supružnika. Ja je, baš iz tog razloga ne zovem „domaćica“ nego „domaćin“. Pa šta? Što da ne? Uostalom, ja baš i nisam neki domaćin. Više sam domaćica. Zato ona i sedi na čelu stola... trpezarijskog. Ali... izgleda da joj se nije svidelo ono objašnjenje za turbo-kompresor. Od onda nekako mrko gleda u moj auto i svaki put nešto promrmlja kad ja dam gas i kažem joj „Vidiš kako sam ga sredio... ide k’o munja“. Izgleda da misli da sam je nešto slagao i deo novca koji bi trebalo da je investiran u kola investirao u sebe. U kafani, naravno. Doduše i ona je skoro sebi kupila neku haljinu koja je koštala kao pola mog turbo-kompresora. I samo ide po kući, smeje se kao da je za psiho-analizu i gleda u ogledalu. „Ručni rad je to seljače goljo“, kaže. Može biti... ali su izgleda ruke bile od ćilibara, k’o ona soba u Rusiji. Košta kao prva ljubav. Ali... sve sam ja to izdržao jer... od malena mi je usađeno to poštovanje prema ženskom polu. Genetika valjda. I ćale mi je bio takav dok je bio mlađi. To nam je porodična tradicija. Jednostavno, ne možeš protiv sebe. Šta ćeš. Živiš kako moraš.