Prvomajski ringišpil

            Još jedan prođe Prvi maj. Gde smo bili - nigde, šta smo radili - ništa. Po ko zna koji put. Odavno već ne putujemo na taj daum, kao jedini preostali važan datum iz starog socijalističkog kalendara. Bar mi ne putujemo. U stvari, već par godina i inače ne putujemo. I kad nije Prvi maj. Ali, to nije razlog da ga ne obeležimo malom prigodnom svečanošću uz skromni meni sa roštilja i mladi luk kao imperativ svih salata... jedino moja žena uz roštilj, i to za Prvi maj, jede krastavce sa belim lukom?! E, čoveče... kad li ću se toga rešiti?! Ali dobro, svi smo mi po malo namćorasti i na krivo nasađeni... ona možda malo više, ali... Ma nek’ jede šta hoće, samo nek spremi sav onaj strv koji ostane posle tog prvomajskog „uranka“... od oko 2 popodne pa do 10 uveče. Ne mogu ja baš sve. Ja pečem roštilj. Kao što i priliči čo’eku mojiEh godina. A još dok sam se psihički pripremao za taj veliki broj gostiju, kao i za količinu mesa koju treba ispeći.... setio sam se jedne male epizode iz ranog detinjstva vezane za taj, tada veoma važan praznik. Ćale je imao prijatelja koji je bio „s juga“, odnosno iz LebanE... to vam je kod Leskovac. I pošto prijatelj nije imao kola, a mi smo te... dal’ ’71. ili ’72. već bili ponosni vlasnici jednog belog Fiće, zamolio je ćaleta da njega i ženu „odbacimo“ do Lebane, a kad smo tamo, malko da se i priFatimo sa služenje od prasići i razne druge kerefeke. Put je tada bio dug. Skoro kao u srednjem veku. Stari auto-put Beograd-Niš, koga se verovatno više ni stare babe iz Jagodine ne sećaju... a ni Palma, sigurno. Ja sam ga zapamtio, i to dobro, jer se po njemu truckalo kao da smo u vozu. Napravio ga je još kralj Aleksandar... pa.... mislim da je duže trajao od ovih novijih.... a neka mi onda neko kaže da monarhija nije dobro rešenje. U svakom slučaju, stigosmo i to jedva. Bila je to onda saobraćajna avantura kao da sada preko Bosfora polako krenete u Laos... ili Kambodžu.

            A kad smo stigli, još s večeri rane, skida se prase sa vatre a jagnje je već pečeno i polako se ’ladi da bude mlako.... baš kao što i treba. I, tu je meni dupe dobro zinulo na sve to, pa sam se dobro prihvatio s mesište i naravno preterao. A to me koštalo neprospavane noći, povraćanja i sranja, pardon, vomitusa i dijareje, a o razočaranom licu mog oca bolje i da ne pričam Bar da je samo bio razočaran. Krpio me na povratku bez prestanka od Leskovca do Novog Sada. Eto ti Prvi maj na jugu. Bolje bi bilo da sam ostao na severu. Upravo zato, neke... ’81. ... mislim... skupilo se nas par kurajbera s izrazitom namerom da idemo negde na kampovanje. Prvomajsko, naravno. Lokacija... kanal DTD kod Bačkog Petrovca. Opremu smo imali... kupili smo i litru „Badela“... onako... da se nađe... sakrili je vrlo vešto da je moj ćale, koji nas je vozio, ne primeti. Mada... kada sad malo bolje razmislim... nisam siguran da nije. Šator smo podigli veoma brzo... za 4 do 5 sati. Usput, cedili smo onaj Badel „brandy“ tako da se čudim da smo ga uopšte i podigli na visinu veću od pola metra. Litra Badela na nas trojicu.... krupan je to gutljaj bio. Ali kako bi rekao Gobac... „Kada sam imao šesnaest...“ Ništa ti ne smeta. Možeš da povraćaš i opet piješ, ili obrnuto, tebi je sasvim svejedno. Kruženje materije u prirodi je nezaustavljiv proces. Jedina nezgodna stvar je što je sutradan ispred šatora bilo pravo minsko polje od „bačenih pegli“, a smrdelo je kao pun podrum komine od šljiva koja stoji već oko petnaest dana. Ali, nije nas to sprečilo da se isto veče prošetamo par kilometara do poznatog mondenskog mesta za izlaske u Bačkom Petrovcu koje je nosilo internacionalno i naširoko poznato ime „Vrbara“. Doduše, tamo se nismo preterano kurčili jer smo brzo stekli dojam da ljubazni meštani baš i ne vole toliko „one gradske džibere“, a bili su, brojčano, a i svakako drugačije, mnogo nadmoćniji. Samo smo „zabetonirali“ stvar sa po jednim pivom i vratili se u naš apartman u senci topola. I onda me danas pitaju zašto ne pijem?! Pa tada je malo falilio d’umrem. Nisam to još puno puta reprizirao u životu.

            Nekoliko puta sam naseo i na odlazak u Kamenički park, tradicionalno mesto prvomajskog okupljanja radničke klase Novog Sada i bliže okoline. Budala. Možeš na svašta da me nagovoriš. Jer to je takav cirkus da ti posle odlaska tamo ne nedostaju okupljanja ljudi veća od tri čoveka bar par godina. Sve je tu. Gomila šatora sa raznim zabavama.... od gađanja vazdušnom puškom u konzerve, ili loptom u iste te konzerve, do nezaobilaznog ringišpila na kojem se vrte polupijani „macani“ koji vešto privlače korpe u kojima sede devojke koje su namerili da fasciniraju, pa ih onda izbacuju iz putanje ringišpila dok one vrište, što bi sada rekli „k’o da im se sestra udaje“. Ni najgrđi svatovi se ne mogu porediti s tim doživljajem. Samo par godina kasnije, kada smo malo odrasli pa su nam i kola bila dostupna, kretali smo u pohod na Frušku goru sa pokretnim roštiljima koji su u stvari bili rešetkasta žica izvađena iz rerne kućnog šporeta koja posle toga više nije bila za normalnu upotrebu jer je doživela totalnu deformaciju. O stajanju, pri povratku, u nepreglednim kolonama na svim prilaznim putevima ka Novom Sadu, na koje smo bukvalno bacili sve bonove za benzin koje nam je Milka Planinc u svom programu stabilizacije dala za taj mesec ne vredi ni govoriti. Koštao nas je roštilj uvek toliko da smo svi mogli ići na jedan carski ručak u bilo koji restoran. Doduše... to je bila sledeća faza provođenja Prvog maja koja nas je držala nekoliko godina. A onda je došla ova, sadašnja. Ne podnosim gužve, glasnu narodnu muziku, ljude oko sebe, pakovanje i raspakivanje iz kola, travu sa krpeljima i sve druge radosti tog prolećnog praznika. Ostajem kod kuće, imam sreću da imam dvorište u kome može onako kako ja hoću i... eto prave zabave. Ako to uopšte meni više i treba. A ni roštilj nije što je nakad bio. Ništa nije kao što je nekada bilo. Ni Prvi maj. A ni ja... a ni svi ostali.