Otvorim pre neki dan vesti radija
„021“ i vidim... ni jednim zakonom nije regulisano ko i gde smešta snimke sa
desetina kamera koje su postavljene u gradu. Mo’š misliti. Boli me uvo za
kamere u gradu. Sem ako me neka nije snimila da sam prošao kroz crveno ili da
nisam pustio pešaka. Pešaci su u poslednje dve godine postali zaštćeniji od
Panda u Kini. Ne samo da svi koče pre pešačkog prelaza, nego su u poslednje
vreme vozači počeli da pitaju i šetače po trotoarima da li imaju nameru da u
sledećih pet do deset minuta pređu ulicu. Još malo pa će ih voditi i na
ćevape. A i ovi su se osilili, mogu vam reći, pa stupaju na kolovoz (tako piše u
zakonu) kao da su na pustom ostrvu. Čitaju novine, kucaju poruke, dive se svom
novom smart telefonu koji im je „Telenor“ poklonio uz neki ugovorčić po kom
treba da pričaju mobilnim trideset minuta svaki dan, a oni nek gledaju šta će i
s kim će, i uopšte uzev, rade šta hoće a mi vozači smo postali najugroženija
vrsta u državi i niko o nama više ne vodi računa. Pre su se svi plašili kad daš
malo vatre, trzali se na zvuk kola... osećao si se k’o čovek dok voziš, a
sada... osećaš se kao slina izbačena iz nosa dok trčiš. I svi onda pričaju kako
se poremetio sistem vrednosti. Pa naravno da se poremetio. Daš petnaest hiljada
evra za kola, ili više, i nisi niko i ništa, a on kupio papuče na pijaci za 150
dinara i paradira ti ispred nosa. Nekada smo te nesavesne pešake mogli malo da
dovedemo u red... malo se potpišeš uz jači gas kad on krene da „stupi“ i da
vidiš kako dupe gaće žvaće. Zatim, ako vidiš da je neki dileja nameračio da
pređe ulicu preneš ga iz sna sirenom tako da skoči dva metra unazad. Postojao
je i kodeks vozača, koga smo se svi držali; ako vozač pre tebe nije pustio
pešaka, ne smeš ga ni ti pustiti. Nije kolegijalno. I odmah je sledila kazna
svih tvojih kolega koji su te videli da činiš takvu jeres. Svirali bi ti,
okretali kažiprst na slepočnici, mahali istim tim kažiprstom
gore dole ili najčešće izbacivali ruku kroz prozor sa izbačenim srednjim prstom
kojim su takođe mahali, ali blago.
Zato se i pitam dokle će to tako.
Danas više moraš da buljiš u noge pešaka nego u sav ostali saobraćaj. Dobro
sad... nekada noge mogu da budu i prijatne za gledanje, ali i toga je sve
manje. Sve su postale nekako jače i stubastije. K’o da drže Partenon a ne neku
našminkanu namigušu. Ni štikle im ne vrede. Ne da ne vrede, nego im dođu kao
otežavajuća okolnost. A nama otrežnjenje... i upozorenje. Beži, najebaćeš! I
zbog svih tih razloga, ja sam nešto razmišljao da napravimo neko udruženje
vozača nostalgičara iz cele zemlje. A može i šire. Eto u Rimu, na primer... Pa
nećeš ga majci preći ulicu da si pita. Neda rimski vozač pešaku ni trenutka
opuštanja. Sviraju ti još dok si pomislio da kreneš prema ulici... u stvari
kolovozu. A ako slučajno ima vremena da pređeš, oni daju gas da te stignu i da
ti sviraju uz obavezan, gore već pomenuti, gest sa srednjim prstom. Kakav grad,
jebote! K’o stvoren za život. Ma i u Beogradu je bolje nego ovde kod nas... ravničara...
Samo mi glumimo bečku školu. Kakav Beč... 60% Bosanaca (ili
Srpskorepublikanaca... neka čita kako ko hoće), 20% Crnogoraca (u svakom
slučaju više no što ih ima u cIJelu Crnu Goru), i nešto više od 10% onijeh što
su s one „Kapele, gore zelene“ i bliže i dalje okoline i to je to. U Beču bili
samo na Marijahilfeštrase, da kupe Geoks cipele jer su tamo najjeftinije (to
sam slučajno čuo, u nekoj opuštenoj priči u kafani). I zato treba da se manemo
tih manira i da se vratimo korenima. A kad sednemo u kola da se osećamo k’o
ljudi. Ali moramo se izboriti za to Neće se niko drugi umesto nas izboriti.
Jebem ti i tu Evropsku Uniju i proces pridruživanja. Pa ako tako nastavimo, svi
ćemo prestati da vozimo kola i preći na biciklove ili šipčenje pešaka u onim sada
modernim od dole polukružnim patikama za pešačenje u kojima kad staneš na
semaforu jer je crveno svetlo za pešake, još skoro ceo minut se ljuljaš
napred-nazad sve dok se amplituda ne svede na nulu (učio sam s decom fiziku za
kontrolni ovih dana). Ti iz Evrope stalno nešto mrsomude a voze kole tri puta
više nego mi. I šta sad... mi da pazimo na atmosferu i gasove? Ma zabole me.
I zato... vratimo stare običaje u
ponašanju u saobraćaju. Mi smo staro, patrijarhalno i konzervativno društvo gde
se sve zasniva na običajnom pravu. Pa dobro, ako prihvatimo i ono Rimsko...
mislim pravo... rekao sam vam kako oni voze. To im je valjda ostalo još iz tih
starih vremena kada su organizovali trke dvokolica. Gledali ste to u Ben Huru. Čoveče. Berni Eklston i žena mu Slavica mogu samo da sanjaju o tome. Koliko su
samo bili ispred vremena. A da znate, tamo se nije odgovaralo ako dvokolicom na
ulici odvališ pešaka. Što je i normalno. Pa kome je lakše da stane? Onom
Rimljaninu u sandalama sa kožnim kaiščićima ili ovom sa zajapurenim
vrancima-atovima? A ja danas imam 150 vranaca ispred sebe u kolima... imao sam i
270, ali sam deo ergele prodao... pisao sam već o tome... da ne stavljam so na
ranu. I kako zaustaviti tu silu a sve zbog nekog dramosera koji je baš tada
nameračio da pređe ulicu na obeleženom pešačkom prelazu? Stani brate mili malo.
Sačekaj. Ja zbog tebe treba da trošim diskove i disk pločice, gorivo, gume...
Pa to košta, ljudi! A njega ništa ne košta. Nego... dalo mu, pa mu se može da
jaši nama na glavi. ’Ajd’ nama, ali zamislite kad ceo gradski bus mora da
zakoči zbog jednog kretena. Pazi... njih 110 u autobusu, vozač baška, vozilo
teško 20 tona koje troši više od ruskih Zilova, i sve to mora da se ukopa da
prođe neka napirlitana gospođa srednjih godina (sve misle da su u tim srednjim
godinama... čak i moja žena...) jer žuri na aerobik da bi što duže ostala u tim
srednjim godinama za koje se drži kao za ragastov od vrata. Pa to je kao da voz
treba da stane da neka tetka (istih godina) pređe prugu?! Nego, ne vredi tu više
pisati o tome. Treba početi implementaciju. Samo... nisam još kupio novi auto
pa trenutno vozim onu belu ženinu emajliranu šerpu, a u njoj se, iskreno
rečeno, osećam kao pešak, pa pazim da ne naleti neka budala i ne žvajzne me na
semaforu. Voze svi k'o sumanuti.
Нема коментара:
Постави коментар