9.oktobar – datum prepun godišnjica

            U nedelju 09.oktobra u Srbiji se obeležavala godišnjica rodjenja Mihajla Pupina, svakako jednog od najvećih naučnika u (relativno) skorijoj prošlosti. Namerno kažem „skorijoj“ da ne bi zaranjali do vremena Pitagore, Talesa, Euklida ili Arhimeda pa lupali glavu o tome da li su još oni postavili temelje za ono što je otkriveno u 18-tom, 19-tom ili 20-tom veku. Verovatno i jesu ali trebalo je to ipak u ovo malo savremenije doba iskoristiti za nešto drugo, savremenije i primerenije vremenu u kome su živeli neki drugi - Tesla, Edison, Mendeljejev, Faradej, Darvin, Paster, Fleming, Pupin i drugi. Ali nije samo u Srbiji obeležen dan velikog naučnika. Pupinu je ceo taj dan posvetila danas  možda najjača firma za komunikacije u svetu, preko koje i mi skoro sve obavljamo – „Google“. Ceo taj dan Gugl je bio u znaku Pupina. Lepo. Nisu zaboravili čoveka koji im je omogućio da „dobiju“ jedan od najvećih poslova veka.

            Mi kao narod volimo da preuveličavamo stvari pa često kažemo da je Pupin izmislio telefon. Ne nije. Izmislio ga je Škot - Aleksandar Bel. Ali je Pupin rešio možda najvažniju stvar s kojim tada nisu mogli da se izbore – kako preneti zvuk na veću daljinu što i jeste prava funkcija telefona. Šta će ti telefon koji radi do 2 km daljine. Pa to može da se reši i dovikivanjem. Kod nas bi to bila jedna (ili jedina) stvar koja bi besprekorno funkcionisala. Šta više, da je ostalo tako mi bi sigurno imali najrazvijeniji „telefonski“ saobraćaj u Evropi.

            Naravno na taj dan mnogi pomenu već čuvenu netrpeljivost izmedju naša dva najpoznatija naučnika Pupina i Tesle. Kako je i zbog čega nastala ne zna se pouzdano (kao ni 90% stvari u istoriji, bila ona bliža ili dalja), ali postoji više verzija dogadjaja koji ih je razdvojio. I kasnije su išli dosta različitim putevima. Tesla isključivo putem nauke i to za dobrobit čovečanstva, bez i jednog osvrtanja za novcem, ali i potpuno „hladan“ i prema Srbiji, a kasnije i prema Jugoslaviji. Samo jednom je (1892) obišao rodni Gospić i Beograd, gde je dočekan uz za to vreme ogroman broj ljudi na železničkoj stanici i po ulicama sve do dvora gde ga je uz najveće počasti primio Kralj Aleksandar Obrenović. Na stanici ga je dočekao i Čika Jova Zmaj koji je za tu priliku napisao pesmu.

            Za razliku od njega Pupin nije okretao glavu od novca. Naprotiv. Važio je za jednog od najbogatijih naučnika u SAD. Ali se mora naglasiti da je novac vrlo nesebično slao u Srbiju za sve što je mislio da će Srbiji tada biti od koristi. Ne može se zaboraviti ni njegov ogroman uticaj na stvaranje granica u Evropi nakon I svetskog rata koje su se sa malim izmenama zadržale do danas. Njemu i Jovanu Cvijiću možemo da zahvalimo što je Banat danas u Srbiji, ali i mnoge druge manje teritorije koje je uspeo da „izvuče“.

            Ono što je interesantno oko rodjendana Mihajla Pupina, što sem Gugla (Srbiju ne računamo) niko više 9.oktobra ne spominje Pupina. Čak ako odete na sajtove koji sadrže praktično samo podatke o datumima rodjenja i smrti poznatih ličnosti, skoro nigde ništa nema o Pupinu. Jedan od najpoznatijih sajtova „Fejmz pipl born on...“ je na prvo mesto stavio porno glumicu Savanu Visli, a tek na drugo mesto jednog od najvećih muzičara sveta – Džona Lenona (9.okt.1940.). Ispod njih su i Lenonov sin Šon (9.okt.1975.), a 10 redova niže (jedva sam video) Djuzepe Verdi (9.okt.1813.), ali i naš nobelovac Ivo Andrić (9.okt.1892.) koji je tog dana takodje prošao nezapaženo „i u zemlji i u inostranstvu“ – kako to vole da kažu na Dnevniku RTS.

            Na ovaj dan pre 77 godina (1934.) desio se još jedan važan, a svakako tragičan dogadjaj za nas. U utorak, 9.oktobra 1934.god. u Marselju je ubijen Kralj Aleksandar I Karadjordjević, i Ministar Spoljnih poslova Francuske Luj Bartu. Kralj je došao u Francusku radi učvršćivanja saveza a zbog ponovnog jačanja Nemačke. Izvršioci su bili tada ekstremne organizacije VMRO i hrvatske ustaše. Pucao je pripadnik VMRO Vlado Černozemski po jednoj verziji a po drugoj Veličko Kerin Dimitrov. Pratili su ga Mijo Kralj, Zvonir Pospišil i Ivan Rajić. Atentator je od povreda vrlo brzo umro u zgradi policije ne izgovorivši ni reč. Ostali su uhvaćeni i osudjeni na dugogodišnje kazne zatvora. Zvonimir Pospišil zvanično je umro nakon 3 godine robije, mada postoje teorije da je preživeo i da je poginuo tek u novoformiranoj NDH 1941.god. i to od ruke jednog hercegovačkog seljaka koji ga je „kremenjačom“ pogodio u glavu sa poprilične udaljenosti. Mijo Kralj i Ivan Rajić su nakon ulaska Nemaca u Francusku pušteni, vratili su se u NDH, ali ih je po svoj prilici Pavelić kao mozak cele operacije vrlo brzo smaknuo. Verovatno su nosili mnogo rizika po oca nove hrvatske nacije. Uostalom koji atentator je dočekao smrt od starosti?!

            Interesantno je da se atentat desio na uglu Rimske ulice i ulice Luja Salvatorea na par desetina metera od zgrade policije (Prefektura), u koju su brzo preneti Kralj koji je već bio mrtav i Ministar koji nije bio smrtno ranjen, ali su u toj gužvi svi pomalo zaboravili na njega, a kada su ga se setili bilo je kasno. Luj Bartu je za to vreme izgubio suviše krvi i nije mu se moglo pomoći. Još jedna stvar koja je vezana za atentat je čudna. Da li slučajno ili namerno, u poslednji čas se odustalo od vožnje blindiranim automobilom (ja sam mislio da oni nisu ni postojali dok ih Bata Kan Kan nije naručio), i kroz grad krenuli običnim automobilom sa skinutim krovom. Idealno za atentat ma ko da ga planira.

Ubijen je čovek o kome smo u školi učili samo najgrdje stvari: pobornik diktature, buržoazije, velikosrpske hegemonije, obespravljenosti nacija, ugnjetavanja radničke klase, zabrane Komunističke partije.... Podugačak je spisak i nisam uspeo da se setim svega.

            Ali jedno nam nisu rekli. Nikada. To je vrlo vešto preskakano i zaobilaženo u svim udžbenicima. Činjenica da Jugoslaviju nije napravio Tito nego upravo Kralj Aleksandar. Da bi nastala SFRJ, morala je prvo nastati Kraljevina SHS, a zatim i Kraljevina Jugoslavija.

            Da li je Kralj pogrešio praveći je, da bi je pre 20-tak godina razni šakali kao pokislu,  promrzlu i preplašenu antilopu razvukli na razne strane!? Raskomadali je kao što se rukama komada pečeno jare na nekom skupu krajišnika negde na Grmeču. Da li je pogrešio? Verovatno jeste. Posebno ako se zna da mu je Londonskim Sporazumom nudjeno da ako odustane od zajedničke države Južnih Slovena dobija Srbiju kojoj može sam da odredi granice na zapadu. Da li one o kojima je trabunjao Šešelj, ili neke druge - nikada nećemo saznati. Šta god da je dobijao – odbio je. Tražio je stvaranje države SHS.

            Ne može se poreći da u tome nije imala udela i masonerija kojoj je i sam pripadao i bio na skoro samom vrhu masonske piramide. Oni su se dogovorili, satavili je, a onda ponovo rastavili. Kao inženjerci u vojsci pontonski most.

A razrušene obale od montaže i demontaže? Ko će njih popraviti. Ko će im vratiti stari izgled. Niko. Sačekaš, izraste trava, i sakrije tragove gusenica koje su „inženjerci“ ostavili kada su ga rasklapali. I od trave se ništa ne vidi. A tragovi što su ostali na zemlji? Pa i oni će nakon mnogo kiša i bujica nestati. Sve dok nekom, daleko na zapadu ili na istoku opet ne dune u glavu da bi tu mogao da se napravi most. Pontonski naravno. Da se može jednog dana rasklopiti.

            Kako sam se setio Kralja Aleksandra i atentata? Pa svaki put kada sam bio u Marselju nisam propustio priliku da odem na ugao Rimske i Luja Salvatorea, poklonim se senima Kralja Aleksandra, ako imam priliku upalim sveću i fotografišem se, tu uz Kraljev spomenik. Tako sam i zapamtio datum na spomeniku. 9.oktobar 1934.  

   
 

Kako i zašto sam otvorio blog !?

Da stvarno, zašto? Glupo pitanje postavljeno samom sebi! Kao prvo šta je to blog? Ne treba mi više objašnjenja – žena mi je već sve objasnila. Kao i druge žene i ona sve zna. Kaže: „Sedneš brate i pišeš.... ono... kao svaki dan.... razumeš?“ I još kaže: „Tu su i drugi blogeri, videćeš, upoznaćete se, čitaćete medjusobno jedni drugima tekstove, ukazivati na greške, i to...“ U jebote, pa to k’o na partijskom satanku, negde sredinom 80-tih! Mogu i da me isključe iz organizacije? A gde ćemo se upoznati - pitam? Kod provajdera valjda? On je negde na sredini, negde izmedju! Ko podvodač. E, gadna su vremana došla, kad ne sedimo više po kafanama, ne zovemo konbara da donese turu, ne idemo bar 5 puta na pišanje za veče, ne bacimo pogled (naravno kradomice) na neku simpatičnu damu za nekim stolom, ne nadvikujemo se k’o što i priliči ljudima, nema nikog ko je predmet zajebancije, ne otkrivamo s kim se sve muvala  ona.....ma nije važno, ne krećemo kući 5 -6 puta i ko zna šta još svega lepoga.

I što da krećemo kući? Pa sad smo u njoj (kući). Piće donosimo sami sebi jer žena neće da bude konobar(ica), kad odlazimo na pišanje ne bojimo se da ćemo išta propustiti dok smo to obavljali, pogled bacamo na prelep ogromni spisak šifara, adresa, juzernejmova, pasvorda i ostalog vrlo bitnog a koji je zalepljen na bok kompjutera (da ga ne bi tražili), sem na decu ne vičemo više ni u sebi, a predmet zajebancije  najčešće više ne postoji, ili sam to ja. 

I sad ja treba da pišem nešto na blogu pa vi kritikujete ili odobravate (preporučuje se ovo drugo) moje stavove, pa onda ja odgovaram, i onda vi i opet ja, i vi i ja... i siti se napričamo. 

Ništa, nema druge - ajd’ da počnemo s pisanjem. Ali već na startu problem! O čemu? Gledam u list papira (virtuelni, tj. elektronski), i ne znam šta da pišem, ni o čemu da pišem. Čoveče, kao nekada pisci ispred pisaće mašine. Počinju, pa vade list – ne sviđa im se. Bacaju ga. Pa novi. I opet ga vade i bacaju, pa stavljaju pa bacaju. Eh, koliko smo mi ekološki prosvećeniji od njih! Mi čuvamo pluća planete! Nešto mi ta slika ponovo pada na pamet....Da li se sećate filma „Mizeri“ sa odličnim Džejms Kanom i fantastičnom Keti Bejts. E baš tako. Treba mi bre neka koliba da se opustim k’o čovek i da pišem. Naravno ono sa ogromnim čekićem od dva’es kila po cevanicama bi preskočio. Uostalom moja žena takav malj ne bi digla više od 2 do 3 cm od poda a i to uz stenjanje i ispuštanje gasova pa me to ne plaši.(Na vreme bih "čuo"!)

 Treba da počnem pisanje nečega što će mi biti neka obaveza jer ja što god da započnem moram to dosta studiozno da radim. Takav tip. Pokušavao sam to da izbacim iz poduže zbirke loših navika ali još nisam našao kućicu za isključivanje te opcije. Znam da će mi biti obaveza a i pored toga se upuštam u to? Pa, na kraju, šta ja znam....Možda je bolje pričati s ljudima i kroz kablove nego nikako. 

A možda za početak i ne moram da otvaram neku ozbiljnu temu? Možda mi neko od ubuduće brojnih čitalaca da neku ideju? Kaže (napiše) mi: „Sindžo šta ti misliš o razmnožavanju jednoćelijskih organizama ili drugih prostih živih bića, na primer - bičara?“. Tu sam tanak! I ono malo što sam znao sam ispucao pri „konstruisanju“ ovo troje mučitelja koji me svakodnevno obasipaju pažnjom i negom tipa „Ćale treba bi 350 dindži za blok“,a ja „Jel’ armirano-betonski kad je 350 dinara“, ili „Ćale, idem na utakmicu sa drugarom, imaš soma da mi daš“, a ja „Čega soma, evra ili dinara? Pa jel’ ideš u Kajzerslautern na utakmicu“  i mnogim drugim znacima pažnje. Na primer, dosta često idu i kod školskog psihologa na „predavanje“ mada knjigu iz psihologije nisam video medju udžbenicima koje smo im kupili. Ali dobro, ovo su naprednije generacije. Ja sam psihologiju dobio tek u trećem srednje. Definitivno sam pri „konstruisanju“ negde omanuo u proračunu za potporne stubove.

Ima, ima tema nije da nema. Ali ja za početak ne mogu da se setim ni jedne. Ređe gledam TV, politički sam odlutao skroz na skroz, moda mi je kao proces cepanja atoma, umetnost prati moja žena a ja joj verujem, sport mi ne ide još od kad zbog  jedne  .......... (ne volim da pamtim i spominjem imena) nisam radio fizičko u 8.razredu ali o tome ne bih detaljisao, naučni program pratim ali ga slabo pamtim pa se ne bih upušt’o u neke raspave, i na kraju ostaje šta - seks! A i o tome sam rek’o skoro sve što sam znao u gore spomenutim „konstrukcijama“.

Ali nema veze. Setiću se ja nečega. Gledaću malo više TV, čitaću novine detaljnije, a možda i upišem faks - I stepen. Pa to sad po ovoj Bolonji čini mi se i nije neki must. I eto ti tema kol’ko ’oćeš! 

Samo neka sam ja njega otvorio (blog naravno). Sada će sve biti sasvim, sasvm drugačije. U medjuvremenu, ako se neko nečega seti, neka se javi. Poštujem.