Misli lepše, vidi dalje...

            Lepa reklama. Ima i ona o „pametnoj mreži“. Normalno, uz eru „pametnih“ telefona idu i pametne mreže, odnosno pametni operateri. Telenor bi trebalo da bude najpametniji. Bio sam mu uvek veran drug, rekao bi Dado Topić. Još od početka1998. pa do danas. Punih 15 godina. Dobro.... u međuvremenu je, pre 7 godina, menjao ime, gazdu i znak ali moj broj nije nikada. I ne mogu da kažem da sam bio nezadovoljan.... sem.... sa par sitnica. Recimo.... to što živim na ivici signala još od kad sam počeo da ga koristim, što sam više od pola vremena nedostupan, a da bih bio dostupan i pričao normalno i bez seckanja tipa; „Št. .. kao kad mis... idemo u .... in i popiš... .....mate. Mož.. ....najb.... da odemo su... ... su svi .....“, onda bezuslovno gubim svu diskreciju jer pričam ispred kuće, šetajući kao lav, a i sa isto toliko rike koja izlazi iz mojih usta. Doduše, od slične bolesti pate i ovi iz MTS i to po celoj Detelinari i pola Novog Naselja. Primetio sam to dosta nehajno, vozeći bicikl danima po istoj stazi i misleći da skoro svi kroz prozor izlaze da gledaju mene.... kasnije sam shvatio da svi drže mobilne telefone i pričaju a da im je do mene i mog bicikla stalo koliko i mački do zelene salate. Druga sitnica je cena roming usluga.... cena?!.... Pa to je dranje a ne cena.... I tako.... trpim ja to stoički i ne menjam mrežu. U stvari, već 7 ili 8 godina imam i drugi telefon sa MTS karticom ali njen broj zna samo jedna osoba koju sam našao preko onih tejlopa što na „TV Mostu“ idu u sitne sate. I ne gasim taj telefon.... nema potrebe.... ionako sam stalno nedostupan.... Samo kad hoću da „stupim u vezu“ ja izađem ispred kuće.... I to mi je neka „tajna veza“.... sve komšije me zajebavaju. I stalno idem kod ušnog lekara (doktorka Radić, divna žena, samo malo dosadna i skupa) i žalim se da me boli levo uvo. A ona mi stalno govori da je ušni kanal iziritiran nekim tvrđim predmetom.... Ćutao sam nekoliko puta a onda sam joj rekao; Pa dobro doktorka, jel’ vi to mene zajebavate.... pa ne idem ja više u školu pa da guram grafitnu olovku u uši na času.... kakav tvrđi predmet?! Šta vam je?! Posle sam otkrio da je bila u pravu.... dok pričam mobilnim i slušam ono odzvanjanje (kao da me prisluškuju iz DB), gurnem mali prst leve ruke u levo uvo i nesvesno vrtim levo-desno.... valjda kao da usput očistim uvo od naslaga smole.... Sve u svemu, sa mesečnom pretplatom od 3.000 dinara ja se i dr Slavki (Radić) „izujem“ još toliko a rane nikako da zarastu. Pa kako i da zarastu.... ni trava ne raste na auto-putu. To su ti sa „Najboljimsignalom u celoj Srbiji“.

            Ali, i pored svih tih apozitivnih strana najveće mobilne kompanije (ubiće me ovi iz MTS), reših ja da obnovim telefonski vozni park deci. Svojoj, naravno! S obzirom da sam rešio da sebe ne apgrejdujem za noviji model HTC cigle od ove koje posedujem, onda bar da na taj moj paket uzmem nešto njima. Nisu jadnici menjali mobilni telefon već skoro godinu dana! Postali su zbog toga predmet opšte sprdnje u školama u kojima ih školujem. Sažalim se i kupim im nove telefone.... doduše i ženi.... iako ona ne ide u školu. Pa red je. Gde da je pustim sa starim telefonom. Mora bar neko da bude „smart“. I tako.... kupim ja deci one „Telenor smart HD“ telefone (što su u stvari „Alkateli 995“) a ženi „Samsung“.... još negde polovinom decembra. I sada ćemo, mislim se, svi biti pametni.... Ali, život ne bi bio to što jeste da ne pravi razne prepreke sreći koja žuri ka vama. Nije prošlo ni pet dana najstarija ćerka u jednom trenutku ciknu kao da je videla beloušku u krevetu. Otrčim na sprat zadihan.... a ona kaže; Ne možeš da zamisliš.... sam je promenio melodiju.... tužno gledajući u njen novi pametni telefon. Ja sam je ubeđivao da sigurno greši jer to nisu radili ni oni obični „glupi“ telefoni od ranije a kamoli sad ovi „pametni“. Ali kada je nazvala svoj broj sa fiksnog, vidim.... u pravu je.... mada sam više gledao da slučajno ne stisne ono „ansver“ na mobilnom i nagura mi dodatnih 18 dinara na računu za fiksni. I kada smo ustanovili grešku, načisto sam se iskidao. Pa gde baš nama da uvale neki škart, majku im jebem norvešku. Brže bolje se spakujemo svi porodično, da napravimo što veću gužvu i frku, i pravac Telenor. Dočekali su nas lepo.... ne mogu da kažem.... ali džaba.... neće da zamene telefon, nego samo da ga pošalju u servis. Pa, dobro, šta je tu je, šaljite.... nije neki kvar.... brzo će oni to ’opraviti.

            E, tu smo napravili fatalnu grešku u mojoj istoriji saradnje sa mobilnim operaterima raznih fela. Ti skotovi serviseri su nam zadržali telefon tri nedelje?! Dal’ im je bio zgodan da seku kobasice na njemu za doručak, ili su se igrali detekcije i traženja po servisu, ne znam.... ali ostao je kod njih tri nedelje, ’ej! Kad je stigao, obradovali smo se k’o da smo dobili paket iz inostranstva. Ali, već posle pola sata, najstarija moja kći dođe opet na ivici plača i drhtavim glasom jedva izgovori; Tata, opet isto! Rekoh joj da je to nemoguće, da je Telenor jedna fina i ozbiljna firma i da.... kad ono, ona opet zove svoj broj sa fiksnog, i stvarno isto. I opet sam u poslednj čas uspeo da je sprečim da stisne ono „ansver“! E, sad sam video da ovde nema šale, spakovao se i otišao sam u Telenor.... da se prebrojimo malko. Ali ne vredi.... ni da sam došao sa kašikarom sa izvađenim osiguračem.... ništa..... čini mi se da bi svi ’ladno dali svoje živote za dobrobit firme. Odavno nisam sreo takve lojaliste. Sve u svemu, išao je on još tri puta na ’opravku, ali džaba. Poslednji put sam iz kancelarije izvukao nekog.... šefa.... menadžera.... direktora.... jebem li ga ako znam šta je. On je meni obećao da će se posebno založiti za moj slučaj, a ja njemu da ću ga posebno naložiti ako se njegovo „zalaganje“ izjalovi. I izjalovilo se. Uzeli smo telefon takav kakav je. Od sudbine se ne može pobeći. Predajem se i serem im se u ton film.

Za dlaku

            Ništa nisam ni čuo ni video dok na vestima nisam saznao. Gnusni, podao, mučki i ničim izazvan asteroidski napad na bratsku nam Rusiju. Žena mi je odmah zajašila za vrat „To su oni Ameri sa njihovim Harpom zamutili nešto Rusima“.... Ma kakav harp.... opet bulazni.... Davi me s ti Harpom još od cunamija u indijskom okeanu, a od onoga u Japanu ne mogu da živim od nje. Šta god da se desi negde u svetu - Harp. Egipat - Harp, Libija - Harp, Jordan - Harp, Mi i EU - Harp, Tadić i Nikolić - Harp, Sunđerbob u UN - Harp.... pa onda zaraženo mleko, crvljive ribe.... pa jebote, i za neslanu nedeljnu supu koju je sama skuvala kriv joj je Harp. Ma kakav Harp, to je naša mašta koja čini svašta. Ne bih ja rekao da smo mi tehnološki uzleteli do tih visina.... ne mi Srbi, nego mi kao ljudi.... čovečanstvo. Previše mi to liči na „Zvezdane staze“ ili „Ratove zvezda“. A tamo su se baš namaštali. Harp i Ameri.... Pa ako mogu baš toliko da upravljaju svim i svačim, kako onda nisu okrenuli sve one Katrine, Sendi, Georgine i ostale ale sa nebesa koje su ih razvaljivale u poslednjih deset godina na suprotnu stranu. Makar preko okeana pa gde god da udari u Evropu - dobro je. Bolje u Španiju ili Portugaliju nego u njih! Ma kakav Harp, kakvi bakrači.... u najboljem slučaju, ako za ove asteroide postoje krivci, onda su oni vanzemaljci.... i to napredniji od nas bar 300 puta. Ko bi drugi mogao da iznenadi Ruse?! Pa nije to neki Švaba koji je sa starim propeleraškim avionom krenuo u obilazak Crvenog trga pa se parkirao na mesto predsednika CK.

            Mada.... mora se priznati da je njima u Rusiji sve ovo sigurno ličilo na to da su se Maje preračunale za 56 dana pa su umesto 15. februar napisali 21.decembar. Pa.... 56 dana na par hiljada godina je kao da u školi  zakasniš na čas 2 sekunde. Niko ni ne primeti. A ni ja nisam imao drugačiji utisak gledajući snimke kako je toizgledalo. Tešilo me samo to što je zbir kilometara rastojanja od nas do Moskve i od Moskve do „mesta udara“ bio veći od 3.000, jer gadno je to grmelo. Ispadne da svakih stotinak godina neki asteroid ili neka kometica opizdi svom silinom negde po Rusiji i uvek oni jadni najebu. Mislim.... ako se ne varam i 1908. godine je u predelu srednje Rusije zveknulo nešto, za koje niko nije znao šta je, a ne znaju ni sad, nego samo mrsomude. Doduše, ni onda nije bilo strašno velike štete.... a kako bi i bilo kad su onda još imali 12 vremenskih zona pa nisu znali ni u kojoj zoni je pala. Jaka stvar. Izgorelo par desetina hiljada kvadratnih kilometara šume, sprženo ili usisano par desetina pecaroša i umlaćeno više hiljada biliona komaraca koji su se oporavili već sledeće godine. Šta je to za takvu silu. Mada me čudi da niko od svih tih njihovih pisaca, pesnika, književnika i ostalih umetnika nigde ne pominje u svim onim knjižurinama koje su nas terali da čitamo za vreme zimskog raspusta kad je bio najbolji školski program sa dva „Opstanka“ na dan.... Ili se možda to vremenski baš i ne poklapa.... mislim.... ne vremenske zone nego to kada su živeli ti.... umetnici. Ili je.... možda je svu tu šumu isekao onaj Sibirski berberin? Ili kako li se već zvao onaj lujkan onog ruskog ludog režisera sa bezobrazno-vulgarnim  imenom.... onaj.... Nikita, valjda. Ko će ga znati. Pa ne mogu ni ja, iako znam puno, baš sve da znam.

            E, sad.... nije da ovakve stvari ne navode misli na granična područja.... u zavisnosti gde je kome granica.... a meni, verovatno, i nije baš daleko. Mislim.... shvatiš, ili probaš da shvatiš koliko si mali, i to ne na planeti, nego u celom kosmosu. Bez obzira na visinu a posebno težinu i oblik. Naleti neki leteći objekat malo veći od kamena za kupus i odosmo svi u.... kosmos. I to potpuno dezintegrisani. A čitao sam da je to kamenje 80% od leda?! Pa ako je od leda, koliko vremena mu treba da se otopi više. 60 miliona godina obleće oko nas.... 60 miliona, a ne topi se?! I ko je to uopšte merio?! Pa da je na severnom polu do sada bi se, uz ovo globalno zagrevanje, već otopilo. I što je još gore, skoro sto hiljada komada tog kamenja leti tu negde oko nas.... milion kilometara gore-dole. Sto hiljada! Pa kako ćemo mi sve to da izbegnemo. Pa to je k’o da igraš tetris na osmoj brzini sve to vreme i ne dozvoliš da te zatrpa. Ko će to izdržati? Psihički, mislim. Realno, posle ovoga, nama nema mirnog sna. Bar da je zveknulo negde u srednjem delu SAD, nego u sred Rusije. I ako sada krene s desna na levo, odnosno sa istoka na zapad, može da padne i u srednju Vojvodinu. Sredina jeste sredina, ali ova sredina je naša sredina pa bi nam malo više zasmetao višak kamenja za kupus koji pada brzinom od oko 20km u sekundi.... mislim.... sjeb’o bi nam i kupus i bure. A ja sam prošle godine kupio novo.... za 100 kila kupusa. Uz sve to, neka gromada od asteroida, koja bi nam vratila dinosauruse nazad, je prošla, kažu, 27.000 km od nas. E, sad, po distanci gledano, lepa je to razdaljina, ali s druge strane ja sam samo sa poslednjim kolima koje imam prešao 127.000 km, a nisam ni osetio kad sam ih prešao. I još kažu, mala je verovatnoća je da nas neki takav kamen strefi.... moguće, ali bojim se da je mnogo veća nego da dobijem sedmicu na lotu. Mada.... šta će mi sedmica ako iste te nedelje „izvučemo“ i jedan takav kamen. Pritis’o bi nas previše. Izgleda da smo se izvukli za dlaku.