Jubilej mrsomuđenja, budalaština i laži

            Više od dve godine pripovedam ja u pero samome sebi šta bih pisao a da ne dosadim i sebi i drugima. A jesam, priznajem. Kad krenem unazad po tekstovima, izbrisao bih dve trećine... ali nema smisla. Što sam napisao napisao sam. Rado bi svi mi za neke stvari u životu rekli da se nisu desile i prebrisali ih, ali... ne može. E, da vi znate kakva je bila moja prva devojka... ne.... druga... ipak druga. Srećom pa se nikada i nigde nismo slikali. Ne postoji ni jedan materijalni dokaz. Al' postoje svedoci. Ne mogu ih sve poubijati kao da smo u nekom drkavom američkom filmu. I sad.... bila kakva je bila... jebiga. Ne mogu da skrolujem po mozgu do 1982. i stisnem „delete all“, i rešim stvar. Jedino što mogu je da pričam... „ma to je bilo čisto zezanje ljudi... klinačka posla“, iako znam da u to ne verujem ni ja ni oni kojima to pričam. Prvo, imao sam skoro osamnaest pa to i nije bilo baš toliko klinački a drugo... nema zezanja s onim stvarima... jel' da?.... pošto sam kod prve zasr'o baš u tim nekim stvarima, ali o tome ne bih sada... nešto mi se ne priča o tome. Mada, kada razmišljam o onim i ovim vremenima.... ovoj „omladini“ je sada lakše. Mislim, bar je lakše nego nama. Imaju taj virtuelni svet, taj Fejsbuk i Fotošop... namontiraju se kako hoćeš. Dok pišu mogu da koriste Gugl koji zna sva znanja sveta i da uvek ispadnu pametni i zanimljivi. Mogu da stave slike tuđih kola kao svojih, tuđeg stana kao svog.... i, na kraju.... pametan, lep, zanimljiv, ima kintu, kola.... gotova stvar. Laž? A ko te pita?! A mi? Šta sam ja mogao nego da probam da šarmiram, da probam da budem duhovit  ili glumim odsustvo interesovanja, takozvano „udaranje čežnje“.... ali nisu ni malo čeznule za mnom, pa ta taktika ne bi prošla. Zato muškarci većinom i prave budale od sebe i malo preuveličavaju stvarnost ne bi li bar malo skrenule pažnju ženskinja koje je u Novom Sadu uvek bilo dignutog nosa i spuštenog dupeta.

            Ali dobro, našlo se nešto čime se i u to doba moglo šepuriti. Nekada su i dvorske budale mogle da ušićare nešto. Uz dosta muke i borbe, ali…. Čini mi se da je bar bilo slađe. Sada ta vremena izgledaju tako daleko. A kako li je tek nekome ko….  Eto…. skoro sam gledao “Malu”, film Predraga Antonijevića, surovu priču s početka šezdesetih kada su naši roditelji bili mladi. Kakva je tek to čamotinja bila. Pogledajte. I ako ste gledali, pogledajte ponovo. Videćete…. i onda su se ljudi nečemu radovali…. običnim cipelama ili samo parčetu vedrog neba. Ma, nikada se u ovoj zemlji nije umiralo od gladi. Bar toga nije bilo. Sekle su se uši da bi se zakrpilo dupe ali.... živelo se. Veliki broj nas je rođen u maloj podstanarskoj sobi nekog „nuzobjekta“ u nekom dvorištu u nekoj ulici na…. Telepu, recimo, a danas su.... pa dobro, i neka su. Život daruje i otima pa ko uspe više da zagrabi…. Tako je od kada je sveta i veka. Mada, moram da priznam da mi se čini da ovakvih pasijih vremena kakvo je sada nije bilo nikada. Ili se to meni ipak samo čini jer sam nabio u dupe skoro pedeset pa ponekad imam osećaj kao da živim u izvraćenoj smrdljivoj čarapi. Ona glatka strana je iznutra pa nikako da izviriš napolje. Klizi k’o led, mamicu mu, pa nikad da dođeš do vrha čarape i već jednom pobegneš od smrada. Ali, kada gledam ove današnje klince, čini mi se da se ne bi složili sa mnom. A i zašto bi kada imaju trideset i kusur godina manje.

            Oni valjda očekuju bar isto onoliko od života koliko smo i mi očekivali. Ako i mi uopšte znamo šta smo očekivali? Da li ovo u čemu smo sada? Ili ipak nešto malo drugačije? Lepše? Pa valjda…. Čovek skoro uvek očekuje i više i lepše nego što dobije. Očekuje da će svet na kratko zbog njega stati da bi došlo onih njegovih famoznih pet minuta…. čega?.... slave? Ima i onih koji govore da je upravo to što imaju ono što su i hteli i očekivali, ali lažu…. bar mislim da lažu. Čovek voli laž. Ona se za njega lepi i kada je izgovara i kada je sluša. Ide mu uz priču, uz odelo, uz cipele, kosu. Ide i kada ne ide i kada je potpuno bespotrebna, ide i kada boli i vređa, ide i kada se ne primećuje i kada štrči kao stožina usred polja dateline, i kada ga razotkriva pa izgleda kao da je potpuno nag dok stoji na trgu prepunom ljudi…. Ide uvek. I kako vreme odmiče prepoznaješ je sve lakše a biva ti i sve bliža i normalnija. Kao da je istina. Hvataš je kod drugih ali i kod samoga sebe. I prigrliš je jer i ona je naša. Samo u ljudskom rodu postoji i samo mi za nju znamo. Sa njom se lakše živi, svet izgleda srećniji i bliži a ljudi bolji i lepši. Sve sa njom izgleda lepše. I sopstveno lice u ogledalu, a i…. ovaj post…. možda i on zato izgleda i lepši i interesantniji. Nekome.

Dajte nam sunca umesto kolača

            Pre nekoliko dana vozeći se opušteno Bulevarom Evrope, koji još jednom dokazuje da mi jesmo Evropa ma šta ovi što su više u Evropi od nas kenjali jer ne bi mi imali bulevar Evrope da nismo u njoj možda čak i duže nego sva njihova plemena zajedno, primetio sam okom orOvskim, kao i više puta do tada, grupu „Dece Sunca“, odnosno onih likova koji se hrane sunčevom energijom. U sam zalazak poređaju se kao zombiji i hrane se. E sad, dok smo bili u vojski (žene nikada neće spoznati sve lepote te organizacije koja je živela sama za sebe k'o Hidra) i kada smo išli kući na vikend ili neko odsustvo, komandir bi izdao dežurnom jasnu i glasnu naredbu „skini ga s hrane“. To je trebalo da znači da dežurni kuvarima podnese listu sa manje vojnika za razna obedovanja, tada obično urađena po pricipu „švedskog stola“... bar što se tiče 'leba i metalnih šolja, a oni da spremaju manje hrane. To se, naravno, nikada nije događalo jer je kuvare bolelo uvo za brojno stanje. Oni su sve spremali odokativno. Ali nije važno... naredba je naredba. Primili su k znanju da je brojno stanje - manje. Upravo toga sam se setio gledajući ove hranioce suncem. Pomislio sam dal' neko i njih skida s hrane za to veče ili im se ipak ostavi tri-četiri prženice, dve paštete, kesu majoneza i oko 300 grama Tirolske salame što se sad zove Alpska. Mislim... tek da prebrode do jutra, a ujutro... udri po bureku. Priznaću vam, probao sam i ja... ne da pojedem sve ovo za večeru, to nije problem, nego da se hranim suncem. Priznajem da se nisam najeo i kad sam došao kući nisam pojeo baš sve što sam gore nabrojao ali sam jeo kao i svaki drugi dan.

              Ali, moram da priznam i još nešto. Nije ni malo neprijatno gledati u sunce u to doba dana. Čak naprotiv, veoma je prijatno. Skoro kao seks. Mislim , ne sa svojom ženom, od toga je interesantnije i s decom igrati klikere... bar se raspravljamo ko je džidao a ko zavlačio. Mislio sam na neku zgodnu... malo stariju i iskusniju gospođu od... 27 - 28 godina... na to sam mislio. Zaista, kada probate, to je veoma lep osećaj. Mislim na sunce, a ne na gospođu... to se podrazumeva. Uostalom, pecaroši to dobro znaju. Ako sede na istočnoj strani i popodne sunce pripeče nije ni malo prijatno, ali pred zalazak je fenomenalno. Ne znaš u šta bi pre gledao... u sunce ili u vodu na kojoj isto to sunce šljašti u još milion i kusur boja. Sunce i voda izvlače iz tebe sve što je negativno. Mada... ja bih onda trebao do kraja života da sedim tako... i opet bi ostalo ohoho toga. Džabe se ja praznim u sumrak kad preko dana tovare na mene k'o lopatom. Sa svih strana. Od žene i dece do predsednika ove takozvane države. Zato sam i probao par puta to sa suncem da vidim dal' će da me resetuje i refrešuje mi bar 50% radne memorije, ali džaba. Dobro je dok si tamo i dok zuriš kao dete kad negde odluta mislima, ali čim se vratiš kući pregazi te svakodnevnica kao Fap žabu dok ide u rikverc.

            A onda sam pomislio, kolike bi uštede mogli praviti hraneći se suncem. Ionako nam pola prihoda ide na jelo i piće, pa bi ostajala lepa kinta. I ne samo to. Gde god da ideš ne misliš o klopi. Kreneš na put i negde kod Frankfurta staneš na zaustavnu traku... dobro... u Frankfurtu ima uvek zbog čega da se stane i bez toga, ali to nije važno u ovoj priči, izađemo svi napolje, odgledamo pola sata ili sat i... gas. Zdravo, ne goji, ne stvara holesterol, ne treba da pereš zube, verovatno ne moraš ni da se tuširaš jer od gledanja u sunce ne možeš da smrdiš pa što bi onda džabe tanjio kožu kupanjem (što je dodatna ušteda), ne bi se silni milioni ljudi angažovali oko proivodnje hrane ili svađali oko toga da li je organska ili neorganska, da li je dobra ili štetna, ne bi nam trebali traktori, kombajni, berači, priključne mašine a bilo bi tu još brdo pozitivnih stvari koje bi shvatili tek kasnije. Prema tome, to uopšte nije zajebancija. Ti ljudi bi mogli da unaprede civilizaciju za par stotina godina unapred u samo par koraka. Doduše, mogli bi i da je sjebu i to sasvim. Ovi bogatiji bi avionom preletali po 500 - 600 kilometara i stalno, po ceo dan gledali u sunce dok zalazi, a ovi siromašniji bi to mogli samo pola sata i to kad je lepo vreme. I eto ti sranja dok kažeš „zumba“. Moglo bi da bude gore nego u srednjem veku. Feudalci i sirotinja - raja. A kao da je i sada nešto drugačije?! Ali dobro, mi se i ovako i onako oko nečega stalno makljamo pa razlog nije ni bitan. Mada, mora se priznati da bi bar nečega bilo manje. Govana. Ne mislim na ljude koji su govna, njih bi bilo više nego ikada, nego na prava govna... narodski rečeno - fekalije. Moglo bi i da se peca na keju a da se ribe ne skupljaju na govna nego na nešto čime bi ih hranili pecaroši. Jedino... ne znam čime bi ih hranili ako nema hrane? To jeste tako, ali jebiga, ribe ne mogu da gledaju u sunce. A možda i mogu? Možda i gledaju a da mi to i ne znamo? Ko zna? Eto razloga za razmišljanje filozofima, sociolozima, rudarima, seljacima, nutricionistima, geostratezima... A dok oni misle ja idem još malo da gledam. Rekao sam vam da je to lepa stvar. Lepša od mnogih.