Nazdravite drugovi...

            „Bez slova poziva, društvo se sastalo, pod istom ikonom za starim švapskim astalom...“ Da... astal nije švapski... pravljen je po porudžbini za nas... ali liči. A i nekada je društvo bilo mnogo veće. Bilo je 45 ili 50 ljudi, tamburaši i ako još neko naleti... nije problem. Sada nas je dosta manje. Ubacili smo se u neku... drugu... ili čak prvu brzinu... a i vozimo sa malim gasom... baš lagano. Kao da prećutno, tradicionalno obeležavanje kućnog sveca zaštitnika - Svetog Jovana, prepuštamo deci. Ma nisu oni još zreli za to, ali... imaju nešto što nama pomalo nedostaje... onu mladalačku energiju i izgaranje... ako se neko toga uopšte seća. I svake godine dolazi sve više njihovih drugara a sve manje naših. Tiha i skoro nevidljiva smena generacija. Potrajaće to „smenjivanje“ još dugo, ali... počelo je... i tu više nema nazad. Neko bi se možda opirao... izmišljao nepostojeća pravila o „predavanju slave sinu“ ili neki drugi izvitopereni narodni običaj, a sve u nameri da što duže sedi na čelu tri metra dugačkog stola kao „glavni baja koji se za sve pita“. Pa... ne znam šta će budućnost doneti i ne volim da predviđam stvari „na sigurno“, ali nešto mislim da se ja baš i neću boriti za tu poziciju do poslednjeg daha. A i zašto bi? Svima je jasno da dolaze... pardon... da su došla neka druga vremena i da će biti sve „drugačija“ i „čudnija“. Nama. Ali... ko smo mi? Delić sekunde u vremenu. Ne stigneš ni da trepneš.

            Baš zbog tog jedva primetnog titraja vremena i mi smo se za slavu organizovali na „matore“ i „mlade“. Nekada, dok nismo bili „matori“, naš termin je bio udarni. Od TV Dnevnika pa do prvih petlova... aproksimativno... s obzirom da nema živine u okolini. E, sada je za nas rezervisan „starački termin“... od jedan popodne pa do crtanih... ili bolje rečeno do „Slagalice“... jebiga... izbačeni su crtani u sedam i petnaest. A onda... malo mleka i keksa... „Pti-ber“, naravno... i na spavanje. Dobro... ne može se baš na spavanje, jer ako bi njima prepustio kuću sasvim, ujutru bi verovatno osvanuli ili bez krovne konstrukcije ili svi zajedno u muriji... u Kraljevića Marka. Zato, kao i svi drugi roditelji, slavski prostor ustupamo mlađima a mi se posvećujemo skoro neprimetnom nadziranju događanja. Bar mislimo da je neprimetno. I... da vam kažem... nije to uopšte lak posao... Moraš da iznosiš jelo, vraćaš ušmuljane sudove, pereš sve što stigneš i praviš se da ti je strašno drago što je sve baš tako kako jeste. Hodajući plešeš uz sjajne taktove Cece, Ace Lukasa i još ponekih čija imena nikako ne mogu da zapamtim... verovatno zato što sam mator i glup. Onda malo sedneš da odmoriš i pregledaš jel' stig'o neki mejl na računaru... naravno, bez uključenih zvučnika... glupo je da se Vindovs 7 pali uz „Ja još spavam po navici, u tvojoj majici... tvojoj majici...“ što i nije tako loše... ima i gore... „Lešće, Lešće šareno, neka vidi jutra tog, ko je mene voleo...“ Glupo je, zar ne?

            Međutim... sve to i nije tako strašno... o ukusima, posebno muzičkim, se ne raspravlja... mada sam ja uvek bio raspoložen za raspravu, ali dobro sad... Strašnija je činjenica koju sam sasvim obradio tak kad se društvo razišlo... ako se to teturanje sa povremenim urlicima može nazvati rastanak... ili odlazak... ili... jebiga, fajront... ma šta to značilo. Tek kada se društvo razišlo, ja sam shvatio da su se moje crne slutnje koje su me morile još u „toku trajanja manifestacije“, sasvim obistinile. Tri puta smo žena i ja prebrojavali flaše. Staklene, plastične, limene. Jebote... ljudi!... pa oni piju k'o smukovi. Oni su popili duplo više pića nego moja stara garda dok smo mi bili „celovečernji“. Vino... crveno, belo... ne prave pitanje, votku, Keglevič votku... što je odurni liker od koga mi je muka čim vidim flašu, rakiju, konjak, pivo... ma sve. Sve što ima alkohola u sebi. Sa što većim procentom, ako je moguće. Ja sam, i pored toga što ne pijem, imao zalihe cuge na kojim su mi zavidele mnoge kafedžije, ali ovo... ovo je teško napojiti. Ima da obnavljam zalihe do sledeće slave... s obzirom na ekonomske prilike u dragoj nam otadžbini. Ali dobro... nije problem knjigovođstveno neslaganje zaliha sa stvarnim stanjem... namincaćemo... problem je u količini pića koje su oni propustili kroz sebe. Dobro... svi smo imali 17 - 18 godina... nismo ni mi bili cveće, ali ovo... ovo je neverovatno. Ne znam u čemu je fazon... Da li se takmiče ko će više popiti a da ga ne udari ili jednostavno piju dok ima bez obzira na stanje svesti i koordinaciju pokreta. Jebote?! Došao sam do toga da zvučim sam sebi kao moji roditelji pre trideset i kusur godina, ali... valjda je to normalno. Mislim... jeste usrano, ali ne znam da li je normalno? Zato i kažem da valjda jeste. A tek je počela kalendarska godina u kojoj svi iz ćerkine generacije slave osamnaesti rođendan koji je postao najgrđa moguća zamena za sve seljačke ispraćaje u vojsku u koju oni nikada neće ići. Pa, dobro... valjda će i to proći. Samo... ima još mnogo da se čeka. Ne znam... hoću li ja to izdržati?

Ko su teroristi

            Ovih dana svi pričaju, pišu, polemišu i razglabaju o terorističkom upadu u „Šarli Ebdo“, pa sam se zapitao da li vredi o tome pisati. I... na kraju krajeva... zašto? Čemu? Svi su bili, a i ostaće, podeljeni oko toga ko je u stvari pravi terorista. Ovi što su pucali iz kalašnjikova ili ovi što su „pucali“ rapidografima? Ako će već svi oni ostati podeljeni, šta bih ja dobio podržavanjem jedne ili druge strane? Zašto bih se svrstavao? Možda treba, kao Tito, ostati „nesvrstan“, pa neka oni misle za koga navijam. Ako to bilo koga zanima. Ili da iniciram osnivanje nezavisne komisije, što bi rek'o Koštunica Vojislav, koja bi sa sigurnošću utvrdila ko je terorista. To je svakako bolje nego da, kao ovi naši dupelisci od vlasti, počnem da pljujem samo po ovima što su pucali iz kalašnjikova a da u potpunosti resetujem sopstvenu memoriju kada su ovi drugi u pitanju. Ne mogu. Nisam ni računar ni mobilni telefon. Čovek pamti i ono što mašina ne može. A voleo bih da mogu. Voleo bih da izbrišem iz glave sve vojne intervencije zapada na „protivnički muslimanski svet“. Protivnički je onaj koji nije demokratski a prijateljski je onaj koji je demokratski. Kao Saudijska Arabija... ili Emirati. Potpuno uređene parlamentarne demokratije u kojima nema isključivo vlasti jednog ili par Emira... odnosno ljudi. Gde je šerijatsko pravo ukinuto otprilike kada i monarhija u Francuskoj. Ili možda i pre... konsultovaću se sa nekim drugarima sa katedre za istoriju. Nisam imao vremena pre ovog žvrljanja. A neki zlobnici su mi rekli da ono nikada nije ni ukinuto. A, valja napomenuti i to da u tim zemljama vlada i pravo na poligamiju... što za nas muške može biti samo pozitivna civilizacijska tekovina. Bar za one koji bi tu mogućnost iskoristili. A oni koji ostanu suvog kurca... pa šta ću im ja. Očigledno su nesposobni. Mislim... tako bi se vodili u službenim beleškama te demokratske vlasti.

            Koje su onda neprijateljske muslimanske zemlje? Pa sve ostale... to je bar jasno. Ili su bile neprijateljske, ali ih je zapad dugogodišnjim diplomatskim radom i milijardama dolara koje su što investirane, što date bespovratno, preobratio u prijateljske. Što znači, da su postale demokratske. Tunis, Maroko, Alžir, Egipat i mnoge druge, a posebno treba istaći Irak, Libiju i Avganistan koji su doživeli pravi preporod. Na putu da postane demokratska je i Sirija, samo... žilavi tamo ti islamski fundamentalisti... iako su u jezivoj manjini. To bar svi znaju. Mislim, to da je, po istraživanjima koje je napravio londonski „Tajms“, čak 96, 87% stanovništva Sirije za prelazak u demokratski sistem dok je za zadržavanje ovog robovlasničko-kmetskog sistema jedva nešto više od 0,67%. Ostali su neodlučni. Do sličnih saznanja je došao i „Mond“. Za „Šarli Ebdo“ ne znam. Oni su više crtali a manje prebrojavali. A karikature su im oduvek bile sjajne. Sa toliko duha i pritajene lascivne inteligencije koju treba istraživati... analizirati karikaturu danima, jer... uvek otkriješ nešto novo. Kako i ne bi kada je svaka davala toliko značenja i toliko smisla da je jednostavno nemoguće na prvi pogled sve provaliti. Zaista fenomenalne.

            Recimo... one iz 1999. godine dok je trajala intervencija „Ejndžel of M'rsi“ koju su združenim snagama vodile... jebem li ga... ne mogu više ni da se setim koliko je tu zemalja bilo... toliko su bili jedinstveni. I uspeli su. I oni i „Šarli Ebdo“. Kod nas je samo godinu dana nakon toga svrgnut Emir... ili se bar tako izjašnjavao... a narod je odmah sam postavio prave, poštene, neiskompromitovane i ničim okaljane ljude koji uspešno i danas vladaju kod nas. Dobro... trenutno je možda na snazi neki moratorijum i jednih i drugih... tako da ne znamo sa sigurnošću ko je neiskompromitovan i ničim okaljan a ko je zasran i popišan sa svih strana ali to sigurno neće potrajati dugo. Ovaj slobodarski narod je uvek znao ko je ko. I možda su baš zbog tog moratorijuma ovi sadašnji dupelisci išli u Pariz umesto da sede kod kuće i čekaju da vide kako će se stvari odvijati na dalje kad je taj terorizam i antiterorizam u pitanju i ko će u budućnosti biti terorista a ko neće. Jer, jebem li ga... ja nikada nisam do kraja uspeo da shvatim šta taj antiterorizam podrazumeva. I šta hoće. I kako se sprovodi. I ko ga sprovodi. Mislim... da li ćemo „mi“, koji smo se sada uz dupelisce izjasnili kao antiteroristi, spaliti napalmom dve trećine Sirije i konačno dokusuriti onaj nadrkani Iran do stadijuma spržene zemlje, da više ni kamen na kamenu ne ostane i da konačno svinja može komotno da šeta Teheranom k'o čovek... ili bar onim što od njega ostane, ili ćemo samo da aplaudiramo onima što to budu radili umesto nas. Kao i do sada. Sem kada smo mi bili teroristi pa su pržili nas. Uh... ta uloga je stvarno zajebana... biti ispod napalma. Zato mi je uvek pomalo i žao terorista. I verovatno zato i ne mogu da se odlučim šta sam i ko sam. Terorista ili antiterorista. I u čemu je razlika? Ovaj... kad se malo bolje sagleda... mislim da je i nema. Sve je to isto. Zato je i bolje o tome ne pisati i ne pričati. Pa i neću.