Hrabrost zataknuta za pojas

         

                Devojčice su se u naše vreme igrale sa lutkama i uz obavezno prisustvo što veće minijaturne garniture kuhinjskog pribora u kome su bili prisutni sem tanjira čak i tiganji, šerpe, lonci pa čak i escajg. Kuvale su ručak i onda njime kao guske kljukale svoje lutke koje su posle sve bile umazane od blata (koje je obično bilo na meniju za taj dan). Podele se ženske i jedne „tegle“ lastiž, jedne igraju školice a „dežurne“ kuvarice paze da „ručak ne zagori“. Kamo sreće da su taj entuzijazam i maštu u kulinarstvu zadržale do danas umesto što su sve obrnule! Dok su bile male kuvale su, a sada kada treba da kuvaju one se „igraju“, pa mi moramo da kažemo da „nije loše“ za nešto što posle, kada damo mački ona ceo dan ne ulazi ni u dvorište i pored uzaludnih „Mac, Mac“ poziva svih članova porodice, nego šćućurena leži u nekom budžaku verovatno i ne dišući - da je ne otkrijemo! Tako to biva sa ženama (devojčicama)!

            A mi dečaci? Pa klasika. Fudbal, automobilčići i plastični pištolji, puške „izdeljane“ od nekog parčeta čamove daske, luk i strela zbog kojih su roditelji, kao da su zajedno išli na hor, baš horski i „milozvučno“ cvrkutali: „Jebala vas takva igra – ’oćete da izbijete jedni drugima oči“, uz obaveznu priču da je tamo negde (na Podbari – recimo), sinu komšije poznanika njegovog prijatelja (pa ti proveri ako možeš) „jedva spašeno oko u bolnici, uz veliku požrtvovanost lekara koji ga od tada i kući obilazi (kakva vremena – ako ovo pročita neko od lekara), jer ga je drugar, zbog glupe igre, pogodio u oko“. Recitacija koja nam je ulazila u uši, ali se nije duže vreme zadržavala, jer „gde meni, iskusnom strelcu, da se desi da pogodim nekoga baš u oko?“ Bili smo i kauboji i indijanci (od kojih sam ja uvek preferirao ove druge, već tada "jasno pokazujući" odlučnu borbu protiv globalizacije, mondijalizma i dominacije SAD), bili smo i partizani i Švabe (jedva smo ubeđivali nekog da ipak bude Švaba, jer ne možemo se igrati ako nema Švaba, pa smo vodili svesku – ko je kada bio Švaba – da ne padne neko prekoredno „švabovanje“), bili smo i „Valter“ i „Šejn“ i „Sandokan“ i "Vinetu" i „Hajduk Janošik“ (ako se još neko seća te serije), pa kasnije nemilosrdni ali pravedni „Prljavi Hari“ i razni drugi „junaci“ koji su bili u stanju da sami „razreše“ života i po deset ogavnih negativaca. Dečački sasvim!

            Tu ljubav prema oružju nasleđivali smo od očeva i deda pa sve u nazad do primitivnih ljudi u onim čuvenim „prvobitnim zajednicama“ (kol’ko su nam puta to u školi rekli - ne zna se) u kojima je muškarac bio lovac, zaštitnik i čuvar teritorije (ma k’o lav). Kod nekih ljudi ili čak čitavih naroda ta „mistična veza“ je više izražena nego kod drugih (ili je to deo pritiska muške sredine kojim te teraju da prođeš test muškosti - otprilike kao kod nekih naših „rođaka“ u Africi - znate ono bušenje obraza drvenim iglama ili vešanje na gomilu udica probodenih kroz kožu). Ne može se poreći ni to da oružje daje osećaj sigurnosti. Sećam se kada sam noću kasno morao s društvom (a tek sam!?) da prođem pored groblja ili kroz neki zabitiji kraj, kako smo zviždanjem ili pevanjem rasterivali strahove, mada često bezuspešno. E, da mi je tada bio pištolj pri ruci strah bi bio daleko manji iako se pištoljem nisu mogle eliminisati razne „utvare“, vampiri“, „bića iz Crne Lagune“, „Majkl“ iz „Petka 13-tog“, nepoznati lik koji je gledao kroz kameru (a mi kroz njega) u „Gradu koji se užasavao zalaska sunca“, zaposednuta devojčica iz „Isterivača đavola“, „živi mrtvaci“ iz „Magle“ i drugi „sjajni likovi“ našeg detinjstva koji su ispadali iz platna u bioskopu „Arena“. Možda u filmu nisu mogli biti ubijeni, ali ako bih imao pištolj kod sebe, pa se neko od njih javi tako što bi me s leđa „kucnuo“ po levom ramenu, verovatno bih smogao snage da mu izručim čitav šaržer u facu i eliminišem ga trajno uz sve duvanje u dim koji izlazi iz vrha cevi mog „nerazdvojnog partnera“.

            Doduše ta „iskonska“ vezanost nas što pišamo stojeći (čast izuzecima - oni nikad ne isprskaju WC šolju) za oružje je nekada i uspešno ismevana. "Sledž Hamer" recimo! Jedna od boljih serija naše mladosti! Ali i pored svega oružje je bilo i ostalo sinonim za muškost. Srećom po moju generaciju, vatreno oružje je u vreme našeg momačkog „londranja“ po gradu do u kasne sate bilo rezervisano samo za policiju, vojsku i još po nekoga koji je morao biti puno stariji od nas, a uz to i moralno politički podoban (član SKJ bar 40-tak godina), pa su se naši „krvavi“ obračuni svodili na pesnice, ponekada neku letvu (za jako razjarene i poluneuračunljive), a „bokser“ je već bila „spravica“ zbog koje se moglo „odspavati“ po par meseci u „buvari“ (naravno ako te uhvate „zajedno s njim“). Reklo bi se srećna generacija. I bila bi, da je nije baš kada smo zvanično prestajali da budemo „omladinci“, (ko se ne seća podsetiću ga - sa 27 godina starosti), kao topovski udar pogodio rat. Ali ne rat na Bliskom (ili dalekom) Istoku, ili onaj u nekoj državici u Latinskoj Americi. Ne! Rat ovde kod nas. Potpuno nezamislivo do tad. Prvi dani i meseci su kao san! Kao da se to nekome drugom događa a ne nama. I isplivali su neki iskonski primitivni instikti kod nekih od nas, jer eto, konačno se ukazala šansa da se više ne igramo partizana i Švaba, nego „njih i nas“ i da neki od nas (konačno) isprobaju kako to izgleda - ubiti čoveka! Neko je nekada imao „vazdušnu pušku“ kojom je gađao vrapce, ili pištolj „plašljivac“ koji je bio „moćan - k’o pravi“ (a i njih smo krili od milicije) a sada eto možeš da pucaš u žive ljude. Čoveče, pa to je bolje od igrice.

            Samo godinu pre tog „krvavog proleća“ podneo sam zahtev u SUP za dozvolu za oružje. Sticajem okolnosti često sam na poslu dežurao na Iriškom Vencu, vrlo često i potpuno sam. I uz sve slike iz detinjstva pomislio sam da bih se „bolje osećao“ da u toj „Šervudskoj šumi“ imam neku „toplu“ stvar da me greje. Dolazili su kod mene kući, išao sam na nekoliko razgovora, ispitali su sve komšije o svemu pa čak i o tome kada sam počeo da pušim, prečešljali porodično stablo i našli neke na „svojoj“ strani (rođenog strica - poginuo u partizanima 1943. kao i deda-ujaka - prvoborac, a tada još živ i zdrav), ali i nešto malo na „pogrešnoj“ strani (sa iste babine linije - u četnicima), mada to nije uticalo na njihovu odluku. Saopštili su mi je na poslednjem razgovoru u SUP. „Dobar si dečko, sve smo proverili, al’ mlad si ti i zelen za pištolj“ rekao mi je „drug“ inspektor. Sada znam da je bio u pravu. Ali samo dve godine kasnije, u proleće 1992., nakon povratka sa ratišta, kojim sam bio „oduševljen“ toliko da sam razmišljao i o dobrovoljcima (dobrovoljno sam želeo da se iselim u neku daleku, što dalju zemlju), sami su me zvali i nudili dozvolu za oružje. Za njih sam tad verovatno bio „prekaljeni“ borac, spreman na sve. Ipak sam uzeo dozvolu i kupio pištolj. U „Zastavinoj“ prodavnici! Kao razvodnu kapu za kola! Jednom sam otišao na strelište kod Rakovca na Fruškoj Gori, isprobao kako puca, vratio se kući, rasklopio ga, očistio i ostavio. Nikada ga više nisam izneo iz kuće. Da li sam bio dovoljno „mator“ da samom sebi priznam svoju plahovitu i žustru narav koja bi me u duetu sa „utokom“ za pojasom mogla odvesti u životni pakao? Moguće. Tih godina viđao sam silne „macane“ kojima je „nešto“ virilo iza leđa u kafani. „Pazi!“ „Samnom nema zajebavanja!“ - poručivali su. Nekada bi ih i stavljali na sto, ili se pijani kurčili lupkajući rukom po njemu. Iskompleksirani kreteni, jajare, pilićari ili „žestoki momci“?! Pojma nemam! Nikada nisam ispitao tu „stvar“ do kraja. Od ćaleta i dede sam naučio i zapamtio jednu stvar: Nikada ne vadi „pištolj“ (bilo pravi, bilo onaj „muški“- u gaćama) ako nećeš pucati!

            Samo godinu dana kasnije jedan događaj me učvrstio u tom mom stavu. Jedna oštra vest u vrelini leta 1993. prepunog ratnih „izveštača - huškača“! Žarko Laušević, tada još uvek mlad glumac, ali glumac sa bezbroj sjajnih uloga, što u pozorištu što na filmu, glumac koji je sigurno išao stopama velikih glumačkih imena u kojima Srbija nikada nije oskudevala, glumac - miljenik svih publika je u Podgorici ubio dvojicu, i teško ranio još jednog mladića (mi bi rekli „klinaca“). Iz svog ličnog pištolja, uredno registrovanog na svoje ime. Samoodbrana ili nešto više? Spasavanje sopstvenog(ih) života ili sopstvene(ih) časti? Ko to zna sem Boga, njega i tih klinaca? Pre nekoliko dana sam „podižući“ neki mali film na „Jutjub“ dobio interesantnu poruku. „Jutjub“ mi je „predložio“ (podvukao) da stupim u kontakt sa (po njemu) sličnim „akauntom“ - „LausevicZarko“. Pomislio sam da je neko postavio „akaunt“ sa tim imenom i odmah mi se učinilo vrlo neumesno. Otišao sam da vidim i iznenadio se. Bio je to zaista Žarkov delić „Jutjuba“. Pisan, vođen i postavljan u Americi. Pregledao sam ga, pročitao puno poruka koje mu ljudi ostavljaju podržavajući ga, pozivajući ga da se vrati, da je Srbija izgubila jednog od najboljih glumaca njegovim „nestankom“, da „izdrži“ sve.... Ostavio sam mu i ja poruku u kojoj sam ostavio i svoju mejl adresu, i još štošta, i mesto – Novi Sad... Ubrzo nakon toga poruka je izbrisana. Da li je pomislio da bi preko mog mejla i adrese mogli naći put do njega ili je možda želeo da me poštedi neprijatnosti koje bi mi mogli napraviti „progonitelji“ – ne znam. Nije ni važno. Druga poruka bez adresa je ostala. Ali onda još jedna čudna stvar. Samo dan kasnije od drugara mejlom dobijam Žarkovu knjigu „Godina prođe, dan nikad“ u „pdf“ formatu. Prosledio sam je svima kojima sam mogao, ne da bih njemu otkinuo parče zarade, nego zato da je što više ljudi pročita pa makar i letimično.

            I od tada mi se stalno prevrću misli, kao auto koji u punoj brzini sleti sa puta. Setio sam se bezbroj puta filma "Bolje od bekstva" koji kao da je prorekao njegovu sudbinu. U čemu je greška koja mu je napravila pakao od života? Koja je nama „ukinula“ bezbroj neodgledanih filmova i predstava za ovih 18 godina. U tome što je stao baš ispred tog lokala? Ili što je uopšte stajao? Da li u tome što je dozvolio da bude isprovociran? Ili u tome što je potegao pištolj i pucao. Ne! Pogrešio je što ga je poneo!   

Povučen tom slučajnom vezom koju je napravio "Jutjub".