Novogodišnja čestitka jednog dečaka

           Tog hladnog jutra, 31. decembra sedamteset i neke jednog malo debeljuškastog dečaka je sačekalo veliko iznenađenje. Sneg. I to pravi, veliki sneg. Sneg od možda pola metra, ako i te mere u svojoj zbunjenosti nije preuveličao. O Bože, kakva radost. Radost koja kreće od grudi i glave i širi se kao struja trepereći celim telom sve do vrhova prstiju. Činilo mu se da mu i nokti pomalo bride. Do juče ništa, a danas, kada je doček, prava snežna Nova godina. Izlazi u dvorište manje kuće u Pančevačkoj, tako istoj, a tako posebnoj ulici na periferiji, u kojoj je proveo skoro celo detinjstvo. Gazi po, za njega dosta dubokom snegu. Možda do kolena... ili tu negde. Drveće je okićeno kako se samo zamisliti može. Velika jela na međi njegovog i komšijskog dvorišta, ali ipak s njegove strane ograde jedva izdržava sneg koji kao da je lopatom tovaren na nju. Duboko u granama velike, možda i više od deset metara visoke jelke, čuje se gugutka. 

Ta vrsta divljeg goluba na koju ima pik već više od godinu dana, da je svojim ručno pravljenim lukom od drenovine koju mu je otac jedva našao na Fruškoj Gori i strelama napravljenim od „domaće“ trske koja je slobodno rasla samo par stotina metara od njegove kuće, na čijem je vrhu ekser. Po njemu dovoljno dobar da sa njim „skine“ svoj prvi lovački plen. Nepogrešivi lovački instikt! Ekser je presovan na stari oprobani način. Stavi se na šinu železničke pruge koja je bila na putu do škole, ali obavezno tako da špic eksera ide ka vozu koji nailazi, jer ako je glava eksera napred voz bi mogao da ga odbaci, pa se zato čeka da voz naiđe, utvrdi iz kog pravca ide i tek onda postavljaju ekseri. Presuje se 10 ili više eksera, ali obavezno i neka mala kovanica. Recimo novčić od 20 para koji posle presovanja izgleda kao da je pronađen u nekim arheološkim iskopinama - veoma istanjen, ali se još uvek mogu nazreti i glava i pismo.

Ovoga puta dečak na gugutku ne obraća previše pažnje, iako je ipak bacio pogled, trudeći se da joj zapamti poziciju. Možda je pronađe posle Nove godine, kada počne zimski raspust i bude imao dovoljno vremena da napravi neku vrstu „čeke“. Sada je potpuno obuzet prednovogodišnjim „obavezama“ za koje ne zna da li će uopšte uspeti da ih obavi na vreme. U školu ide posle podne, i iako zna da će svi biti pušteni ranije, zbog dočeka Nove godine, hvata ga pomalo strah da neće nabaviti sve što je njemu i nekolicini njegovih drugara neophodno da bi Nova godina bila baš onakva kako je oni zamišljaju, a uvek se nešto „izmakne“ ispod nogu i kao da uvek nečim ne budu zadovoljni. Otac mu je ostavio nešto para - za municiju za njegov opaki plašljivac italijanske proizvodnje (ne kineske!), koji je u stvari bio veoma lepo urađena umanjena verzija Magnuma sa neizostavnim burencetom i naravno šest metaka, o kojima su pri gledanju filmova u to vreme svi strogo vodili računa brojeći svaki ispaljen metak i po tome „znali“ koliko je film „stvaran“ ili se iz nekog revolvera na filmu čulo i deset pucnjeva, na šta bi prezrivo odmahivali rukom uz komentar „Ma daj?!“. Samo „pravi“ lik na filmu je bio nepogrešiv a uz to je uvek znao koliko metaka je ostajalo u burencetu. 

Sem kutije metaka od obično 100 komada, trebalo je kupiti i nekoliko kutija prskalica, koje su bile neka vrsta barutnog štapića koji se palio šibicom a zatim držao u ruci, ili bi više njih bilo okačeno na novogodišnju jelku da bi odmah nakon ponoći svi, koliko je to bilo moguće, bili istovremeno upaljeni čineći dolazak Nove godine blještavo sjajnim. Malo ko je tada imao trepteće sijalice za jelku. Možda zato što „tatarska“ najezda Kineza do sredine sedamdesetih još nije stigla do, tada se činilo jedinstvene i tako moćne Socijalističke Zajednice, sasvim lepo ušuškane u južnom delu Evrope u kome je rat bio samo priča nekih deda a koja je služila da raspali dečačku maštu tek toliko da trčeći po ulici i usmeravajući svoje drvene puške jedni prema drugima ispuštaju zvuke koji su ličili na zvuk već izraubovanog krunjača za kukuruz. I baš te prskalice, ali i pucanj iz plašljivca prinetog snegu su ostavljali jedinstvene tragove na tom belom pokrivaču. Toliko jedinstvene da su roditelji družine iz Pančevačke sutradan jednostavnim zbrajanjem mogli doći do podatka o količini „šenlučenja“ svojih sinova. Sinova, jer devojčice su samo stidljivo i dosta prezrivo, a i to više zbog „poze“ obično samo posmatrale ova ludovanja totalno zanesenih dečaka i to sa bezbedne distance, obično s „one“ strane ograde.

A jelka? Pa ona je u dečakovoj kući bila već odavno okićena. Njegovi roditelji su iz poštovanja prema komšijama Mađarima, koji su živeli u kućama sa obe strane njihovog dvorišta i imali po jednog zeta Srbina, jelku kitili pre Katoličkog Božića i ostavljali je okićenu do polovine januara. Isto su činile i njihove prve komšije. Zajedno su kitili i zajedno skidali i brižljivo pakovali tada strašno osetljive loptaste sjajne ukrase izrađene od, za to vreme, neverovatno tankog porcelana koji je pucao i na malo jači stisak ruke. Majstorstvo postavljanja šiljka na vrh jelke je pripadalo glavi porodice. Kićenje jelke je bio pravi ceremonijal koji je roditeljima oduzimao, a dečaku dodavao nekoliko sati istinske radosti i zadovoljstva. Malom debeljuškastom desetogodišnjaku nije bilo teško ni da se bezbroj puta popne i siđe sa merdevina za svaki, ama baš svaki svetlucavi ukras. Uz njih na jelku su se tada kačile i novogodišnje bombone koje su bile umotane u blještavi crveni, žuti ili zeleni celofan i koje se nikada nisu jele, nego su služile samo za tu svrhu - kićenje jelke i roditelji su svaku pomisao da neka od njih „upadne“ u usta sekli rečima da su to bombone od kojih „boli stomak“ jer i nisu pravljene za jelo već za jelku. Uz njih na jelku su se stavljali i mali smotuljci vate koja je jelki davala mnogo svečaniji izgled, ali i veću opasnost u prvim trenucima posle ponoći kada su paljene i prskalice na jelci, i koje su roditelji dečaka provodili cupkajući oko nje i čekajući da prskalice izgore uz obaveznu priču kako se nekom tamo iz ... preduzeća pored tatinog preduzeća jelka zapalila u toku noći i.... da ne pričamo i ne kvarimo svečanost.

Jelka je tada bila prava, i opojno je mirisala sve to vreme koliko je bila u kući i na taj način novogodišnjoj čaroliji davala jednu posebnu, dodatnu aromu koja je ostala duboko ucrtana u pamćenju dečaka čiji miris ponekada i sada može da oseti. Dok se kitila bila je surovija od ovih plastičnih jelki sada, jer se pomalo „branila“ bockanjem svojim malim iglicama koje su usput, a posebno pred iznošenje, na kraju „predstave“- oko 15 januara, nemilosrdno otpadale po tepihu za koji je podignut kredit „samo“ 4 – 5 godina pre toga pa se posle toga morao dobro očistiti. To je bio zadatak najmlađih, a u njegovoj kući on je bio jedini takav. 

Tog prednovogodišnjeg dana i otac dečaka je došao ranije s posla. Čak pre nego što je ovaj i krenuo u školu da otalja tih par časova. Bio je dobro raspoložen i za razliku od prethodnih Novih godina nije popio „koju“ s društvom i nije mu zasmetalo čak ni to što dečak od silne razdraganosti nije stigao ni sneg da očisti, nego ga je trčkaranjem još više ugazio. Uz smešak ga je pitao „Jel’ sve spremno?“ Dečak je raportirao pozitivno, kao sad u ovim američkim filmovima... ono izlinjalo „Jes Ser!“. Pomilovao ga je po glavi i rekao: „Idi u školu, smuljajte to tamo na brzinu, a ja ću očistiti sneg i onda - počinjemo!“ 

Bio je to prelep doček uz izgaranje do same ponoći a i par sati posle. Možda i zbog par gutljaja šampanjca "Milion", koji se uz pucanj i prosipanje, a još veću pažnju da se ne prospe po tepihu otvarao u svakoj kući. Groznica koja je dečaka tresla to veče zadržala se sve do Božića. Bila je to jedna od najlepših (tako se uvek kaže za onu - baš nalepšu) Novih godina od mnogo njih koliko ih je do sada dočekao. Odavno više ne oseća groznicu. Čak ni nešto nalik tome. Još od onih dana kada je kao momak, slobodan k'o ptica, sa ekipom grozničavo išao u nabavku da od zajedničkih para kupi što više cuge, a klopa .... pa doneće nešto ženski deo ekipe, a i .... valjda će mame sinovima spremiti nešto za žurku i „Najluđu noć“. Prošlo je puno godina od tada. Svaka Nova godina mu je već godinama ista i u njima ne nalazi ništa što bi ga bar malo učinilo srećnim kao te neke sedamdeset i .... valjda.... pete. Pokušavao je da pronađe nešto što bi ga radovalo, ali .... nekako ne ide. Ništa ne može da vrati srce i bezbrižne misli jednog dečaka od 10 ili 11 godina. Eto i ove godine pokušava .... pokušava da smisli nešto što će mu rastopiti misli odraslih i vratiti ga u tu neku.... Novu sedamdeset i petu. Pokušajte i vi kada pročitate ovo. Ko zna možda je čarolija moguća?! Možda vi uspete da se vratite u najlepše dane detinjstva bar na kratko, jer samo smo tada odistinski poznavali sreću! I da .... Srećna vam Nova godina!