Stoti

            Prošle su skoro dve godine od kada me ova moja štrikerka koja se na svom blogu raskokodače svaki put kad snese jaje, odnosno kad napravi nešto tim njenim iglama, nagovorila da počnem da pišem blog. Iskreno rečeno, ja ni sada ne znam zašto sam je poslušao i zašto i dalje to radim, i evo pišem već stoti tekst o ne znam ni sam čemu. Priznajem da sam se na početku malo naložio pa sam pisao k’o ošamućena riba pored izliva otpadnih voda, ali mi je posle nekada i teško padalo jer sam, kao i svaki normalni kreten, sebi postavio zadatak da nedeljom izbacim novi post pa makar pisao budalaštinu za budalaštinom.... što se i dešavalo. Mada... kada sam uopšte za sve ovo vreme i napisao nešto normalno?! I tako.... napisao sam već 100 ovakvih i sličnih tekstova. Čoveče, mogao bih knjigu da izdam. Ako za jedan post trebaju dve strane, ta knjiga bi imala čak 200 strana. Dobro.... nije „Rat i mir“ ili „Ana Karenjina“.... ali ko je uopšte voleo i da kreće da čita knjigu koja ima 1.200 strana?! Pa to samo ludi i dokoni Rusi mogu, u onoj depresivnoj stepi sa poludivljim konjima i po kojim zalutalim tenkom sa neke vojne vežbe još iz 1982. da napišu. Ana Karenjina?! Amerikanci su ostavili svaki deseti red, a ostalo izbacili, i odštampali džepno-skraćeno-mini izdanje i niko ništa nije ni primetio. Bar ne u Americi. Oni lepo naštampaju Tom Sojera, Haklberi Fina.... ljudi pročitaju za dva dana i gotovo. Nemaju bukmarkove.... ili kako li se već zovu. Šta će im? Jedan dan stigne do 86. strane, sutra nastavi, završi knjigu i gotovo. Moja žena ima više tih bukmarkova nego knjiga. Svaki joj je drag na svoj način?! Jedan drugar iz Beograda mi je pre tri godine rekao da je smislio sjajan posao.... da pravi bukmarkove sa sličicama.... Beograda, naravno, neće BeograĐaN da stavlja Novi Sad. Ja mu lepo rek’o da se drži lemilice (čovek je dipl.inž.elektrotehnike) a on ’oće da pravi bukmarkove.... i to od limčića. Ja mu kažem, zamisli.... ideš ulicom s knjigom.... dobro, to je dosta teško zamisliti, ali.... ’ajde.... i počne nevreme.... oluja.... tvoj jebeni limčić iz knjige privuče grom i.... ubije čoveka na mestu. Pogin’o zbog knjige. U stvari, ne zbog knjige nego zbog tog njegovog metalno-limarsko-propagandnog bukmarka. Nije me poslušao i.... puk’o na tome. Ma kome u ovoj zemlji trebaju ti bukmarkovi?! Ljudi čitaju samo uputstva za multipraktike a ona su tanka. A i ne čitaju se u nastavcima.

            Jedino ova moja još uvek u onoj torbetini iz koje uvek izvuče ono što mi ne treba i što ne tražim, i u koju može glat da stane ceo švaler potpuno neprimetno za sve druge članove porodice, vuče u njoj i neke knjižurine veličine Srpskog rečnika u šest tomova. Kada je u spavaćoj sobi pa viče nekoga od dece da joj donesu knjigu koju je zaboravila u dnevnoj sobi oni ne da uzdišu i pukću nego stenju. Čak im se nekad omakne i neki gasić.... iz guze, naravno (mislim da znate narodni naziv za tu pojavu kod ljudi). Za ćerke sam joj rekao da ih šalje, ali sina.... nikako. Muška deca kad se pretegnu od nošenja mogu kilu da dobiju. Jebem ti knjige.... treba bez unuka da ostanem. Mislim.... ovih sa istim prezimenom koje imam i ja. Ne! Mislim da nisam zaostao, ako na to mislite, samo sam po malo tradicionalista.... a to je važno za očuvanje kulturne baštine. I porekla. Pa nek’ misli ko šta ’oće. Nego....čemu inače služe toliko debele knjige? Šta pišu toliko? O čemu? Ja nemam više živaca ni novine da pročitam a ne takvu knjižurinu. U novinama pročitam naslov koji mi se učini interesantnim i čim počnem da čitam shvatim da sam se zajeb’o. Kakav intersantan članak? Pa to ne postoji više.... Tvrdim. A i ovo na kompjuteru.... elektronske novine...?! Čitam svaku treću reč i ništa ne propustim. Neverovatno. Da li je to moja urođena memorija pamćenja ili sam odrasli vunderkind.... jebem li ga. Ni sam ne znam. Moja žena svaki dan čita novine po internetu kao da su prave.... uz kafu.... neverovatno.... šta li samo tamo nalazi interesantno? I onda mi prepričava! I, zamisli, kad mi ona prepričava - deluje zanimljivo. Vrlo interesantna pojava. Doduše, ja od malih nogu nisam voleo novine.... uvek sam više voleo da mi ih neko prepriča. Još ako zna lepo da priča.... onako.... polako.... da te zainteresuje.... zagolica.... fenomenalno. Ja kad čitam ja odmah skočim na sredinu članka a odmah zatim i na kraj. Ne znam ni samom sebi da napravim ugođaj.

            Upravo zato bih sada trebao da skockam kjnigu od ovih postova. Posle će toga biti i previše i knjiga će biti predebela.... za prosečnog čitaoca normalnih knjiga. Već sam se nešto premišljao i ko bi to odštampao. Imamo jednog drugara koji nam od viška papira napravi one blokčiće za pisanje telefonskih brojeva ili.... šta kupiti sutra na pijaci, ili.... da ova najmlađa crta neke spirale bez početka i bez kraja po njima od koji mi se zavrti u glavi.... k’o da je Hičkok pravio a ne ja. E, taj drugar nekada nekome odštampa i knjigu.... pa valjda će i meni. Prvo je odštampamo, pa tek onda tražimo izdavača. Lakše će pristati. A i za to imam drugara. On je već objavljivao knjige Isidori Bjelici pa zašto ne bi i meni. Ako treba, mogu malo i da se uludim, šešira imamo, a pošto ne znam da štrikam k’o Isidora, vodiću ovo ženino udruženje pletilja po promocijama sa mnom. Bili bi udarna vest u rubrikama za kulturu. Pletilje i Sindža sa slamnatim šeširom i pomalo unjkavim glasom na promociji knjige „Mojih prvih 100 postova“. Uneli bi potpunu pometnju u kulturna dešavanja ove zemlje. Ako to uopšte još postoji. Mislim.... i kultura i zemlja. Ali nije važno.... pričalo bi se o tome naširoko, a to je danas najbitnije ako hoćeš da se probiješ. Ko zna.... možda jednog dana napravimo i veliku promociju na Ušću.... Skupićemo više ljudi nego Karleuša.... sigurno! To bar nije teško. Dovoljno je samo da nam dođe rodbina. Posebno iz pasivnijih krajeva bivše nam države. Oni bi ostali bar par dana. Čekali bi jagnjetinu.... verovatno vruću.