Jubilej mrsomuđenja, budalaština i laži

            Više od dve godine pripovedam ja u pero samome sebi šta bih pisao a da ne dosadim i sebi i drugima. A jesam, priznajem. Kad krenem unazad po tekstovima, izbrisao bih dve trećine... ali nema smisla. Što sam napisao napisao sam. Rado bi svi mi za neke stvari u životu rekli da se nisu desile i prebrisali ih, ali... ne može. E, da vi znate kakva je bila moja prva devojka... ne.... druga... ipak druga. Srećom pa se nikada i nigde nismo slikali. Ne postoji ni jedan materijalni dokaz. Al' postoje svedoci. Ne mogu ih sve poubijati kao da smo u nekom drkavom američkom filmu. I sad.... bila kakva je bila... jebiga. Ne mogu da skrolujem po mozgu do 1982. i stisnem „delete all“, i rešim stvar. Jedino što mogu je da pričam... „ma to je bilo čisto zezanje ljudi... klinačka posla“, iako znam da u to ne verujem ni ja ni oni kojima to pričam. Prvo, imao sam skoro osamnaest pa to i nije bilo baš toliko klinački a drugo... nema zezanja s onim stvarima... jel' da?.... pošto sam kod prve zasr'o baš u tim nekim stvarima, ali o tome ne bih sada... nešto mi se ne priča o tome. Mada, kada razmišljam o onim i ovim vremenima.... ovoj „omladini“ je sada lakše. Mislim, bar je lakše nego nama. Imaju taj virtuelni svet, taj Fejsbuk i Fotošop... namontiraju se kako hoćeš. Dok pišu mogu da koriste Gugl koji zna sva znanja sveta i da uvek ispadnu pametni i zanimljivi. Mogu da stave slike tuđih kola kao svojih, tuđeg stana kao svog.... i, na kraju.... pametan, lep, zanimljiv, ima kintu, kola.... gotova stvar. Laž? A ko te pita?! A mi? Šta sam ja mogao nego da probam da šarmiram, da probam da budem duhovit  ili glumim odsustvo interesovanja, takozvano „udaranje čežnje“.... ali nisu ni malo čeznule za mnom, pa ta taktika ne bi prošla. Zato muškarci većinom i prave budale od sebe i malo preuveličavaju stvarnost ne bi li bar malo skrenule pažnju ženskinja koje je u Novom Sadu uvek bilo dignutog nosa i spuštenog dupeta.

            Ali dobro, našlo se nešto čime se i u to doba moglo šepuriti. Nekada su i dvorske budale mogle da ušićare nešto. Uz dosta muke i borbe, ali…. Čini mi se da je bar bilo slađe. Sada ta vremena izgledaju tako daleko. A kako li je tek nekome ko….  Eto…. skoro sam gledao “Malu”, film Predraga Antonijevića, surovu priču s početka šezdesetih kada su naši roditelji bili mladi. Kakva je tek to čamotinja bila. Pogledajte. I ako ste gledali, pogledajte ponovo. Videćete…. i onda su se ljudi nečemu radovali…. običnim cipelama ili samo parčetu vedrog neba. Ma, nikada se u ovoj zemlji nije umiralo od gladi. Bar toga nije bilo. Sekle su se uši da bi se zakrpilo dupe ali.... živelo se. Veliki broj nas je rođen u maloj podstanarskoj sobi nekog „nuzobjekta“ u nekom dvorištu u nekoj ulici na…. Telepu, recimo, a danas su.... pa dobro, i neka su. Život daruje i otima pa ko uspe više da zagrabi…. Tako je od kada je sveta i veka. Mada, moram da priznam da mi se čini da ovakvih pasijih vremena kakvo je sada nije bilo nikada. Ili se to meni ipak samo čini jer sam nabio u dupe skoro pedeset pa ponekad imam osećaj kao da živim u izvraćenoj smrdljivoj čarapi. Ona glatka strana je iznutra pa nikako da izviriš napolje. Klizi k’o led, mamicu mu, pa nikad da dođeš do vrha čarape i već jednom pobegneš od smrada. Ali, kada gledam ove današnje klince, čini mi se da se ne bi složili sa mnom. A i zašto bi kada imaju trideset i kusur godina manje.

            Oni valjda očekuju bar isto onoliko od života koliko smo i mi očekivali. Ako i mi uopšte znamo šta smo očekivali? Da li ovo u čemu smo sada? Ili ipak nešto malo drugačije? Lepše? Pa valjda…. Čovek skoro uvek očekuje i više i lepše nego što dobije. Očekuje da će svet na kratko zbog njega stati da bi došlo onih njegovih famoznih pet minuta…. čega?.... slave? Ima i onih koji govore da je upravo to što imaju ono što su i hteli i očekivali, ali lažu…. bar mislim da lažu. Čovek voli laž. Ona se za njega lepi i kada je izgovara i kada je sluša. Ide mu uz priču, uz odelo, uz cipele, kosu. Ide i kada ne ide i kada je potpuno bespotrebna, ide i kada boli i vređa, ide i kada se ne primećuje i kada štrči kao stožina usred polja dateline, i kada ga razotkriva pa izgleda kao da je potpuno nag dok stoji na trgu prepunom ljudi…. Ide uvek. I kako vreme odmiče prepoznaješ je sve lakše a biva ti i sve bliža i normalnija. Kao da je istina. Hvataš je kod drugih ali i kod samoga sebe. I prigrliš je jer i ona je naša. Samo u ljudskom rodu postoji i samo mi za nju znamo. Sa njom se lakše živi, svet izgleda srećniji i bliži a ljudi bolji i lepši. Sve sa njom izgleda lepše. I sopstveno lice u ogledalu, a i…. ovaj post…. možda i on zato izgleda i lepši i interesantniji. Nekome.