Hleb naš nasušni, bezglutenski

            Nekada davno, kada se živelo zbog života ili preživljavalo uz jedva izboreno parče hleba niko nije imao neku veću filozofsku dilemu vezanu za hranu. Danas.... a i već dugi niz godina.... postoji filozofsko pitanje: „Jesti da bi živeo ili živeti da bi jeo“? To bi trebalo da znači da nam je hrana toliko prirasla za srce.... ili nešto niže.... da većinu vremena posvećujemo pripremanju i konzumiranju iste, a i kad smo slobodni od tih aktivnosti onda u mislima previše često putujemo do raznih „Švedskih“ i ostalih stolova išaranih raznobojnim ludilom i ikebanom za natrpavanje sopstvenih stomaka. Šta je tu toliko zanimljivo? Verovatno je manje zanimljivo nego što je ukusno i to toliko da smo počeli više da cenimo dobar zalogaj nego knjigu, film, putovanje, seks.... dobro sad.... kako ko.... a i zavisi s kim. Čak i kad se vratiš s nekog putovanja najčešće prvo pitanje zainteresovanih je „kakva je bila klopa“ ili „a gde ste jeli.... po restoranima....?“ Po tome ispada da smo i na put krenuli s mislima „šta ćemo tamo jesti?“, a najčešće imamo i predubeđenja da je tamo klopa očajna i da ćemo ćevape teško naći (što je manje-više istina). Moja deca su po celoj Evropi isprobali sve moguće lokalne specijalitete. Na primer: kebab, picu, špagete, kebab, picu, špagete, kebab, picu.... i još svašta nešto (recimo.... lazanje).... a što je nama nepoznato i pomalo egzotično a ukus potpuno nepoznat. Vole deca da osete nešto novo pod nepcima.... ne mo’š ih obuzdati. Mada, moram priznati ni mi nismo tako daleko od toga, a i u skoro celoj Evropi je priča slična našoj.... „kebab“ koga prodaje neki „preplanuli“ je na svakom ćošku (za one koji ne znaju „kebab“ je u stvari „giros“ u većini slučajeva od pilećeg mesa).

            Sve to me i pokrenulo u razmišljanje vezano za to ko koga jede i zašto, kao i to koliko je raznovrsna naša porodična kuhinja i šta je u njoj dobro a šta nije. O raznovrsnosti bi se moglo razglabati nadugačko, ali smo mi Srbi većinom životno zaljubljeni u pet-šest vrsta povrća i isto toliko vrsta mesa. Tako nam otprilike izgleda i nedeljni jelovnik. Meni zbog toga ne treba kalendar. Kad ustanem i vidim, a još češće osetim, šta moja žena pravi za ručak odmah znam koji je dan u nedelji. Ako se tu doda i količina ljubavi, uživanja i sreće koja je prisutna dok se jelo sprema i koja prosto izbija iz žene - ne mož’ da omane. Skoro kao kod Steve Karapandže?! Svaka žena zna po nešto od tih malih tajni velikih majstora kuhinje. Ali samo ponešto, pa se za svaki slučaj vrtimo u čarobnom krugu pasulj - grašak - boranija - kupus - krompir (salate ne računam), a uz to redovno piletina, svinjetina, junetina, ćuretina i ponekad (umesto kolača) jagnjetina. Nedelja.... e to je dan kada se spremi isto ovo ali samo malo drugačije pa nije „običan ručak“ nego „nedeljni“ koji u našem narodu ima duboko ukorenjenu tradiciju. Toliko ukorenjenu da se po njemu nazivaju filmovi, časopisi, TV emisije.... Ma dobro.... sve dok u samusluzi ne kupujemo one plastične poslužavnike u foliji sa kompletnim ručkom (slično kao u vojsci ili zatvoru) koje samo gurnemo u mikrotalasnu i.... „mmm, prste da poližeš“ - dobro je, jer još uvek podseća na pravi život. Onaj koji smo imali dok smo bili deca. Na žalost, samo podseća ali nije isti. Zašto? Pa.... ne znam.... sve je onda, čini mi se bilo drugačije.... pa i tirolska salama.... nigde više ne mogu da kupim onu iz sedamdeset i neke, ma ko da je pravi i ma šta da stavlja u nju. Jebote, kao da je Koka Kola pa da samo tri čoveka znaju recept za nju. A tek parizer.... ni u Parizu više ne možeš da nađeš onaj koji smo mi kupovali u robnjaku.

            U poslednje vreme.... već nekih 30 godina.... svi pričaju, pišu i razmišljaju o zdravoj ishrani. Ja još uvek ne znam šta je to iako o tome dobijam mejlove, gledam TV emisije i slušam gde god da se nađem. Kako bih i znao kad je sve kontradiktorno i menja se češće nego jednogodišnji kalendar. Ono što je 2006. bilo izvor zdravlja danas je opasna materija i to toliko da ne znaju gde da je odlože kao da je nuklearni otpad. A kada saberem koliko sam ja tih otrovčina u svojoj kratkoj istoriji života od samo 48 godina pojeo, mislim da sam iznutra izbušen kao trenica i to sa sve četiri vrste rupa. I onda.... do mene stiže glas.... bezglutenska ishrana. Kažu Đoković probao i nakon mesec dana izbio na prvo mesto na ATP listi. Izuzetno je dobro za organizam a i izgubi se koja kila ako ih imaš viška. Odvalim ja tri meseca bezglutenske ishrane i jedino što sam izgubio su tri meseca normalnog života jer sam tražeći bezglutenske stvari ( a da su jestive) provodio svaki dan po jedno  prosečno srpsko radno vreme (znači imeđu dva i tri sata). Čudo jedno je taj gluten. U sve se meša i u sve ga meću. Bez naočara nisam smeo da mrdnem dalje od ćoška jer sam non-stop čitao sadržaje proizvoda a poznato je da se oni pišu slovima one veličine koje upotrebljava KGB za pohranjivanje podataka. U većini slučajeva ni sa naočarima nisam uspeo sve da pročitam. Sve u svemu, taj gluten se nalazi u svim žitaricama a lepljiviji je od super lepka pet do šest puta pa se kao takav lepi na naša jadna i izmučena creva i gomila k’o Cezarove trupe ispred Galije. Na početku sam mislio da to i nije neki problem.... sve dok mogu da jedem krompir i meso.... nema brige. Ali mesec dana kasnije su mi na uši izlazile šnicle i ražnjići. Shvatio sam da moram tu mesnu opsadu da prekinem ili ću da iskočim iz sopstvene kože.

            A onda mi je drugar koji me je i uveo u to rekao da su bez glutena Nutela, Eurokrem, Toblerone.... Opa, tu sam te čekao. Ubacio sam osveženje u ishranu u vidu nabrojanih proizvoda i sunce mi je odmah jače zasijalo (mada nije moralo jer je i onako celo leto pržilo do iznemoglosti), a život postao mnogo, mnogo lepši. Osim što sam zalihe Nutele krio od dece na zaista jedinstvenim mestima jer, lopovi jedni, gde god da je stavim iskopaju je za dva ili tri dana i liše me preko potrebnih ugljenih hidrata kojima sam razbijao masnoću dobijenu od mesnih prerađevina. Ali ’leba sam ostao željan..... sve te dane i noći. Ne jedem hleb a kile ne idu dole? A meni nije jasno kako jer baš sam se svega pridržavao do u tančine?!  A u to vreme je nekako počinjao i Gospojinski post i shvativši da bezglutensko posno meso još nisu otkrili (a na žalost ni posni Eurokrem) odlučih da se manem ja tog zdravog načina ishrane i vratim starim dobrim vrednostima. Hlebu. Šteta.... možda je trebalo izdržati još mesec ili dva i totalno bi se primio na bezglutensku hranu. Ako ništa drugo, to je vrlo „in“ svugde u svetu. Ali.... mator sam ja da teram modu.... A i ’leba i masti je najbolji sendvič na svetu. S paprikom, naravno.

Vitlejeme slavni grade

            Ons upon a tajm.... Da.... pre zaista mnogo godina, Božić je bio pomalo prikriveni praznik. U stvari, za mnoge nije ni postojao.... S obzirom na činjenicu da tada ni Bog nije postojao, čemu bi služila proslava rođendana nekoga ko ne postoji. I zašto bi, uopšte, milioni ljudi slavili rođendan jednog.... tog.... šta god da je bio. Jer, i Titov rođendan smo slavili samo mi u bivšoj velikoj državi, ali ne i izvan nje.... ako ne računamo brojna udruženja naših gastarbajtera u inostranstvu.... mislim.... onih koji su kao i mi sledili Titov put.... jer,.... bilo je i onih koji baš i  nisu. Ali, kao što sam rekao, taj, Titov rođendan, je slavilo između 20 i 25 miliona ljudi.... ali milijardu i po ljudi širom planete da slavi nečiji rođendan , pa makar ko da je,.... to je za naša shvatanja, tih godina, bila apsolutna glupost. Jer Tito je stvorio Jugoslaviju, Bratstvo i jedinstvo, socijalizam a sa njim i samoupravni sistem kao najsavršeniji na svetu, pa onda.... pokret nesvrstanih.... šta još?.... da, dozvolio ljudima da rade u Njemačkoj..... Pa onda.... neki drugi.... recimo.... Mao Ce Tung je kod svoje kuće stvorio isto to i još na’ranio tol’ke Kineze.... Gandi je stvorio.... pa to ne možeš više ni da opišeš šta je sve stvorio.... Pa onda oni crnci u Africi.... Patris Lumumba, Robert Mugabe, Idi Amin, Kenet Kaunda, Agostino Neto, Žan Bedel od milja zvan Bokasa.... pa onda ona.... Sirimavo Bandaranaike.... a da, ta je negde iz.... Azije, ma nije važno.... Sve su to bili veliki ljudi i svi su nešto stvorili pa je njihove rođendane sigurno trebalo slaviti.... A Božić?! Šta se slavi na Božić?! U to vreme, za većinu nas, zaista ništa. I ne samo da nije postojao razlog da se tako nešto slavi, nego to nije bilo ni poželjno.... iako smo svi o tome po malo pričali.... onako.... spominjalo se ponekad. Pred taj praznik koji, u stvari, nije ni postojao.

            Znali smo da spomenemo neke nama čudne stvari vezane za praznik koji i nije praznik jer se tada išlo u školu da 20.januara i sem Nove godine nije se ništa drugo spominjalo. U školi. Ali mi smo znali da, onako bezveze nabacimo.... nešto što smo negde videli na taj.... praznik. Recimo.... da naša baba na Božić baca žito po podu?! I čak i to da, tamo negde na selu, deca kao mi, pijuču kao pilići, da se u mnogo kuća unose grane nekog drveta koje ima žuto-braon lišće sa mnogo zaobljenih ivica, da se pravi svečani ručak i da se pre njega jede kuvano žito.... i još što-šta smo znali.... ali.... dosta stidljivo smo priznavali da to znamo.... Bože moj.... ipak su to gluposti zatucanih seljaka. Čuli smo i neke pesme koje su se pevale, ali samo zapamtili samo prvih par stihova. Otprilike.... „Roždestvo tvojeHriste Bože naš....“ i tu bi stali. Nismo znali dalje. Ili.... kako ono beše.... „Vitlejemeslavni grade od Boga, najveći si ti od grada svakoga....“ i dalje.... dalje sam znao da se spominje „Vojvoda“, ali nisam znao kakav i koji Vojvoda, kao ni kakve veze može da ima jedan Vojvoda sa Božićem. A koga tada pitati?! Učiteljicu?! Naša tvrda Bosanka Ljubica Šešlija bi nas, imao sam taj utisak, poslala na preki sud. Smesta. „Na smrt“.... bi glasila presuda.... Dobro, možda ne baš na smrt.... ali vaspitno-popravnih mera razne kategorije i inteziteta bi bilo sigurno. A ne bi se bolje proveli ni kod razredne u takozvanoj „osmogodišnjoj“ školi. Svi smo ćutali, a svi smo znali. Čak i oni koji su čvrsto tvrdili da to kod njih u kući ne postoji su mi bili u najmanju ruku sumnjivi. Pa sad baš.... da se ni ne spomene?! Čudno, zar ne?! Čak i kada smo bezbroj puta u školi spominjali omiljenog dečijeg pesnika Miroslava Antića nikada nismo spomenuli njegovu poemu „Roždestvo tvoje ...: tropar o Bogu i čoveku“.... ili se ja baš toga ne sećam?!

            Danas, skoro 40 godina kasnije se pitam.... zašto?! Zašto smo se svi pravili da ne postoji nešto što je postojalo. Mi-deca, učiteljice, nastavnici, direktori, TV voditelji, urednici, novinari.... članovi te jebene partije koja nas je vodila i evo dovela u ovu.... svetlu budućnost.... Šta je tu bilo toliko loše da se o tome nije trebalo i moglo govoriti?! Zašto nas niko nije mogao naučiti da se ne stidimo nečega čega se ceo tadašnji hrišćanski svet nije stideo?! Naučiti nas nekoliko običnih stvari, par pesmica, odlasku na liturgiju, Božićnom kolaču.... i.... makar.... makar Očenaš. Tu molitvu za koju čak i Budisti tvrde da je verovatno najmoćnija mantra na svetu.... molitvu koju su i muslimani i Jevreji znali.... koja se dve hiljade godina prenosila od pokoljenja do pokoljenja.... Zašto smo baš mi morali da prekinemo taj sveti lanac?! A imali smo to svi u sebi. Imali, a lagali se međusobno da nemamo. Lagali jedni druge kako je to glupost i besmislica i izmišljotina nekih bradatih popova koji su još jedini ostaci nekog prevaziđenog kvazigrađanskog društva.... A uveče.... uveče kada legnemo, svi u stvari imali neku svoju molitvu koju smo upućivali „nekom ko ne postoji“.... za razne stvari o kojima su maštali, ili čega su se bojali dečaci i devojčice od.... jedanaest godina.... Ja sam znao skoro sve.... Kod nas u kući se nije krišom obeležavao Božić.... Tvrdoglavi Bosanac, moj otac Janko, bio je još tvdoglaviji od svoje zemljakinje, a moje učiteljice, u nameri da mi koliko-toliko prenese vekovnu svetlost Božića. Još kao dete me je vodio na jutrenje u Sabornu crkvu.... po ciči zimi.... kolima možda do pola puta, a onda..... peške. Da zapamtim škripu snega pod čizmama duž cele Pašićeve ulice. Ili na selo.... Video sam i žito na podu i pijukanje i badnjak i Božićni kolač.... Video, ali me je i dalje bilo sramota da o tome govorim pred drugarima.... Pa jeste.... šta tu ima i da se priča.... To se oseća, čuva i nosi sa sobom u.... košulji.... perjanoj jakni.... đubretarcu.... rukavicama.... nedrima. Godinama. Sve dok ne dođe vreme da možeš slobodno, ali tiho, da zapevaš; 

                                          Рождество твоје Христе Боже наш,

                                          возсија мирови свјeт разума,

                                          в њем бо звјездам служашчиј звездоју учахусја,

                                          тебје клањатисја солнцу правди

                                          и тебје вједети с висоти востока,

                                          Господи слава тебје.