Prevodilac danju, prevodilac noću...

            Ne znajući više gde i kako bi se informisao o događanjima kod nas a i šire, otvorim pre neki dan „021 - Novosadski informativni portal“. To mu, u stvari, dođe elektronska varijanta vesti „Radija 021“.... mada.... a šta je radio ako ne elektronska varijanta.... Dobro... ovo je elektronski oblik sa pisanim tekstovima, uz dodatke sa fotografijama ili čak video snimcima a sve na „izvol’te“ internetu, bez koga kada ostanemo samo na par sati osećamo se kao kao čovek sa žešćim prolivom u sred centra grada a bez i najmanjeg parčeta papira kod sebe. E, listajući taj portal mišem naiđem na zanimljive stvari.... dobro,... kako kome.... Recimo; To jutro su neke barabe „obile na desetine kola na Novom Naselju“.... i uz tekst i fotografije 4 ili 5 kola. A onda obaveštenje MUP, PU Novi Sad, da je prijavljeno samo 9 obijanja. Eto ti ga sad.... pa jel’ devet ili pet puta po devet, ako je više desetina? Na fotografijama se vidi četiri automobila, ali neće ni ovi sa „021“ po celom portalu da lepe slike samo obijenih kola.... mislim, moraju nešto i da pišu, inače bi im se portal zvao „Fotoportal 021“. Bez obzira na sve, učinilo mi se da je neko ludovao te noći, al’ da se nije baš nešto opario.... sem što je, izgleda, bilo organizovano takmičenje u razbijanju stakala na kolima, uz usputno izbijanje para iz džepa svim tim ljudima. Nego... da ovi u „Glas servisu“ ili „Novusu“ možda na taj način ne podstiču promet roba i usluga u Republici Srbiji?! Jer sva ta stakla će se morati zameniti, jelte’? Ali ne bih da optužujem nikog.... i ja sam dan ranije na svojim kolima menjao šofer-šajbNu, koju neki zovu i šofer-šajba... a to je, kao što znamo iz majstorsko-nemačkog - nepravilno. I s obzirom da mi je krađe i divljanja pun.... očin,...batalim ja to i odem dalje.

            A dalje.... svašta; Naprednjaci se zakačili sa Ligašima oko natpisa na gradskim autobusima... ćirilica ili latinica? Jaka stvar.... mislim to što su se oni zakačili. Ako ćemo pošteno, nisu se nikad ni „otkačili“. A i to za pismo po autobusima.... Ćirilica polako nestaje i odumire, to je tačno, ali šta će jadni strendžeri koji dođu u naš grad.... ako takvih još ima.... kako će se snaći?! Doduše, ne znam šta bi jednom Švabi bez automobila (ima li takvih?!) značili Detelinara, Liman, Podbara ili Klisa i sa latinicom i bez nje? Jednako će biti izgubljen sve dok ga neko od nas ne uhvati za ruku, odvede i kaže: Bite, jebem te smotanog, izgubio sam pola sata vodajući te po gradu k’o konja.... što si, koji moj, i kretao iz Nemačke kad ne znaš dalje od nosa.... jebala vas i Evropa i Evropska Unija i OJebs i sve redom.... naravno, iskazujući mu pri tome veliko poštovanje i gostoprimstvene gardove po kojima smo široko poznati. Sve do Segedina.... ili možda Kečkemeta. Batalim ja i tu temu, kad vidim šokantnu vest; Goran Vesić napustio Demkratsku stranku.... Zaista sam bio šokiran.... njega nema već toliko dugo da sam ja bio ubeđen da se on već devet-deset godina „ljulja“ u krevetu na sprat u Zabeli ili Mitrovici.... Kad ono on tu, i uz to još prdi u ’ladnu vodu više nego ikad ranije.... Pazi ti.... ej.... Goran Vesić!.... Stvarno sam mislio da je na robiji ili da se iselio u neku veoma, veoma udaljenu zemlju. Ali ne,... ti smradovi se samo ućute i umire k’o upuvak u gaćama i samo tamo, u bližoj okolini, i smrde, dok mi malo dalje ne osećamo smrad, ali procenat zagađenja je zbog njih sve nepodnošljiviji. Svugde počelo da smrdi k’o u Pančevu. Ma jebem ti lopove, gde na njih da trošim svoje skupo i dragoceno vreme.

            Onda mi je pažnju privukao tekst o ljudima koji prevode i tiluju filmove u kućnim uslovima. Misli se na one koji naprave prevod sa svim vremenima početka i kraja titla za svaku rečenicu u filmu, a mi ga skinemo sa interneta za dve sekunde i još budmo nervozni ako je majstor kasnio sa titlom za pola sekunde tokom celog filma. Kako sam ovo primetio?!.... E, moja pametna žena (deminutive više neću da koristim iz principa) uvek iskopa neke britanske serije da joj skinem, pa da gospođa gleda uveče kad deca poležu.... iako oni već duže vreme ležu posle nas... Skidao sam joj svašta; „Daunton Ebi“, pa „Tjudore“, pa „Povratak u Kranford“ pa „Stubovi zemlje“, pa onda neke francuske filmove koji jedva da postoje i u francuskoj kinoteci u Parizu.... ma svašta. I, između ostalog, napadne me da joj skinem neku britansku seriju „Očajni romantičari“, o nekoj grupi slikara - dramosera iz sredine 19. veka koji osnivaju neko „Prerafaelitisko Bratstvo“, valjda s ciljem da dokažu da je DaVinči za njih bio običan moler. Vrlo interesantna serija.... za dokone mrsomude. Ali kad sam skinuo seriju shvatio sam da ne postoji titl ni na srpskom, ali ni na jednom od jezika koji „se govore u okruženju“.... ako izuzmemo mađarski i rumunski. I grdno razočaran time, čak više od samih romantičara iz serije, odlučim ja da prevedem prvu epizodu pa kud puklo da puklo. Naravno, moja žena, nediplomirani profesor nemačkog jezika (što bi i diplomirala kada se udala?!.... udaja je najveća diploma) je odmah počela da se kikoće „tanko“ k’o Bojsi iz „Mućki“.... Ti da prevedeš film?! Nemoj me zasmejavati! Pa to rade ozbiljni prevodioci, sa godinama iskustva i uz pomoć lektora i za srpski i za engleski.... I tako... napriča mi svašta. Ja joj rekoh da se tako prevodilo dok je Draga Jonaš bila spiker na radiju, a ona je u penziji više od 20 godina.... danas to prevodi i kurta i murta. I.... zalegnem ja i krenem! I.... onako.... fino počnem.... malo sam se podbočavao imenikom, translejterom, a zbog radnje i Vikipedijom. Ali, već posle pet minuta prevedene epizode, u kojoj ima više konverzacije nego u deset „Papilona“, vidim ja da će biti napeto. Ali, odlučio sam i prevešću! Ljudi moji.... šest dana sam ja to radio.... Ne po ceo dan, ali uveče kad god sam imao vremena.... i na kraju završio. Pa to je gore nego da uhvatiš odjednom tri reda kukuruza da kopaš.... Robija! Tek onda sam shvatio zašto svi oni ljudi koji postave prevod i titl na internetu kažu: Samo napiši „Hvala“ za titl koji sam napravio... Šta „Hvala“?!... Pa ja to ne bih radio za 10 evra po svakom skinutom titlu.... a dnevno se skine više stotina puta.... Ma to je takva zavrzlama da nekada ne znaš kako da počneš rečenicu.... ni gde će se ona završiti. Tu prvu epizodu sam za to vreme gledao više puta nego i „Maratonce“ i „Ko to tamo peva“ zajedno! Znao sam svaku reč, svako slovo te usrane prve epizode. Naravno, odmah sam odustao od prevođenja cele serije od osam epizoda.... Pa ja bih to završio pred Uskrs.... možda?! E, od sada nema šale sa prevodiocima. Ne da ću im pisati hvala, nego ću im tražiti adresu da im pošaljem ili flašu „Viljamovke“ ili dve velike „Milka“ čokolade. Pa moraju i oni da dobiju nešto za sav taj trud, verujte mi. I onda sam se toliko solidarisao sa ljudima iz priloga na portalu „021“ da sam odmah zagasio kompjuter i legao da spavam. Ni noge nisam opr’o.

Svečar na Svetog Jovana

            Pre mnogo godina.... a bio sam još dečak i to onaj pravi, bezazleni, koji ni o čemu ne razmišlja puno.... ćale mi je rekao da ćemo otići do crkve. Saborne. Ja tada nisam ni znao da postoje i neke druge.... sem Almaške, jer sam nju često viđao kroz prozor našeg prvog Fiće, prolazeći nekim lavirintom ulica po kraju grada u kojem se moj otac savršeno snalazio a za mene su još dugo ostale misterija. Kasnije sam mogao da radim kao vidič svim „slepcima“ koji su se „gubili“ po Podbari, nikada sa sigurnošću ne znajući gde će izaći. Moja žena se i danas tamo izgubi... u stvari, ne izgubi se, ali se svaki put prenerazi kad otkrije u koju je ulicu izbila. I valjda zato, što je Almaška crkva tada bila pomalo neopravdano zapostavljena, pa kud i svi tuda i on.... moj otac je uvek odlazio u Sabornu crkvu. A tada, početkom sedamdesetih godina prošlog veka (ovo zvuči kao da pišem o nečemu što se događalo pre tri stotine godina), nije bilo potrebe da ideš u bilo koju drugu crkvu u gradu plašeći se da će u Sabornoj biti gužva i da nećeš uspeti da obaviš ono što si naumio, jer je posećenost crkava uoči ili na sam dan nekog praznika bila manja nego radnim danima.... Valjda su se „drugovi“ uvek plašili da ne budu viđeni u blizini nekog takvog „kultorno-istorijskog“ spomenika pred neki veći verski praznik, jer bi to možda značilo da oni možda veruju u Boga a to bi možda moglo biti protumačeno od strane onih koji možda ne veruju u Boga kao... možda kobni životni promašaj.

            U svakom slučaju, pre polaska u crkvu, primetio sam da je mama dala tati neku staklenu posudu prekrivenu nekom crvenom tkaninom, koju sam morao da držim u rukama sedeći na „zadnjem sedištu našeg auta“... mislim,... Fiće. Truckajući se usput, morao sam malo da zavirim u „misteriozni sadržaj“ te staklene posude i da pre dolaska u crkvu razotkrijem samome sebi „veliku tajnu“. A unutra.... ništa posebno... samo pšenica.... i to, činilo mi se, kuvana?! Nije bilo druge nego čekati da stignemo u crkvu da bih saznao šta će se dalje događati. Auto smo ostavili negde na kraju Pašićeve, pardon, tada ulice Svetozara Markovića, i peške, a bilo je dosta hladno, stigli do Saborne crkve. A u crkvi, na moje veliko iznenađenje, neobično veliki broj ljudi, koji je imao posude slične našoj. Služba je već bila počela, pa smo se tiho primakli jednoj grupi ljudi u desnoj strani crkve. I pre toga, crkve su za mene predstavljale posebna mesta. Bilo je tu uvek tiše nego u, činilo mi se, najtišem mestu na svetu, mirisalo je na neki čudan miris koga sam se sećao iz ranog detinjstva a nikada nisam saznao šta je, a u svakoj je bila jedna velika površina ispunjena likovima svetaca ali tako precizno urađena sa bezbroj pozlaćenih detalja da sam bio ubeđen da to i nisu radili obični ljudi, nego neki.... ne znam ni sam.... posebni. Dok je služba trajala stajali smo mirno, ćutali i bili kao opijeni rečima od kojih nismo razumeli skoro ništa iako ne bih mogao reći da su mi bile potpuno nepoznate.... U stvari znao sam da nije u pitanju neki strani jezik, samo... nisam znao ni koji je taj koji je uz pevanje sveštenika dolazio do mene. Uopšte gledano, veoma malo sam tada znao o crkvi i crkvenim obredima. Ono, jeste da me baba na selu odvela par puta u crkvu, ali nije mi ništa objašnjavala, govorila ili pokazivala.... verovatno stideći se da mi priča o nečemu za čega se bojala da nikada sam neću prihvatiti. Prevarila se.

            Služba se završila, i ja sam sa neskrivenim interesovanjem gledao kako svi koji su doneli staklene posude  idu ka jednoj, pomalo uzvišenoj platformi, stavljaju na nju sve te posude, i odmiču se laganim koracima u nazad. Nekoliko ljudi u svečanim odorama, prišlo je posudama u kojima je, video sam to tek tada, bilo pšenice pripremljene na različite načine... neke su bile u zrnu, neke kao da su malo mlevene, a neke su bile potpuno kašaste kao.... kao kesten pire koji smo tada mogli kupiti samo na nekoliko mesta u gradu. Uz slično pevanje kao i u toku službe, ljudi u tim ukrašenim odorama su vinom prelivali sve posude sa žitom dok su se svi prisutnu krstili... a i ja odmah nakon njih... Nekako nisam uspevao da reagujem brzo i počnem da se krstim kada i oni, nego sam po malo kasnio, a to malo mi je izgledalo kao večnost pa sam se plašio da svi gledaju u mene i misle.... „Ovaj mali nema pojma... što su ga onda i dovodili u crkvu“?! Obični strahovi jednog klinca. Malo kasnije, jedan od ljudi u odorama nam je ispričao priču o Svetom Jovanu Krstitelju, svima nam čestitao i poželeo da praznik provedemo u miru. Priču o Svetom Jovanu naravno nisam zapamtio, ali dok je on govorio pomislio sam da bih ga mogao slušati ceo taj dan i narednu noć, jer tako nešto nikada do tada nisam čuo.... reči su stizale jedna drugu, preklapale se na mestima na kojima je to bilo potrebno, rečenice su se produžavale do u nedogled a bile sve više interesantne, pitke i umiljate da su se prosto savijale oko naših glava. Jedna prelepa priča koju, kao što sam rekao, nisam zapamtio tada, ali sam je mnogo kasnije prepoznao čuvši je na drugim mestima i od drugih ljudi. Od tada je je redovno slušam, i s njom i osvećenim koljivom i započinjemo današnji dan, Sabor Svetog Jovana Krstitelja, našu viševekovnu porodičnu slavu. Kada smo izašli iz crkve, otac mi je rekao... „Srećna ti slava sine“, a ja sam se osećao neobično važno u celom tom događaju. Zato i svima koji danas slave želim srećnu slavu a onima koji gostuju kod svečara želim da bar malo osete taj uzvišeni čin najsvečanijeg dana u godini.