Ponedeljak, posle dnevnika

            Prošle nedelje pisao sam da ne shvatam zašto se kod nas ne snimaju serije o raznim istorijskim ličnostima u kojima ne oskudevamo jer... pa bar mi imamo tako široku i dugačku istoriju kao malo koji narod. Tanki su tu i Nemci i Španci i Italijani. A tek oni Iranci zvani Persijanci, ili oni Iračani, ili tek Egipćani... smešno i bezvredno i pominjanja. Nego... kad sam spominjao stare serije a posebno drame koje su nekada davno u okviru dramskog programa Televizije Beograd išle svakog ponedeljka odmah posle dnevnika (koji je tada imao gledanost od oko 2,7%), nisam znao da je RTS započela ciklus „Originalne TV drame“ u kojem repriziraju (niste valjda mislili da snimaju) upravo drame iz tog vremena.  Drame koje su meni kao klincu bila jedina pozitivna stvar ponedeljkom.... jer ne znam ništa drugo što bi ponedeljak pozitivno donosio.... onako.... po definiciji.... mislim, ko je voleo ponedeljak?! Bilo je tu zaista svega i svačega.... komedija, klasičnih drama, TV adaptacija pozorišnih predstava, drama rađenih po originalnim scenarijima.... posebno scenarija koje je pisao Borislav Pekić. Tada naravno nisam znao da je on bio „persona non grata“, kao i da je „odvalio“ pet godina u mardelju kao jedan od osnivača „Saveza demokratske omladine Jugoslavije“. Tim pre mi je sada još čudnije, da se tada mogla snimiti drama po scenariju nekoga ko je za svakog dobronamernog građanina bio očiti narodni neprijatelj. Ali verovatno se ni u tom slučaju njegov dar i talenat nisu mogli zaobići, pa.... ako ne možeš da ih pobediš ti im se nemoj pridruživati nego ih iskoristi da zabaviš narod. Mada, teško da se ta „zabava“ može porediti sa današnjim „zabavama“. Ko je onda mogao da smisli genijalne emisije kao što su „Bračni sudija“, „Trenutak istine“ i još mnoge druge emisije zabavno-edukativnog karaktera koje danas vladaju našim ekaranima. Doduše, teško da bi se to moglo uklopiti i u tadašnje moralno-političke podobnosti neophodne da prođu neku tročlanu komisiju koja sedi u nekoj maloj bioskopskoj sali i određuje šta ide u kantu a šta prolazi.

            I možda upravo zahvaljujući tim čikicama iz tih komisija do nas i nije dopirao „kvalitetan“ program koji sam gore pominjao a to je bila prava sreća jer smo se, bar tada, nagledali ekranizacija sjajnih književnih dela, kao i ciljanih scenarija koja su mogla da zadovolje bukvalno svačiji ukus.... Naravne ne uvek i ne svaka, ali....  od drame do drame, od ponedeljka do ponedeljka.... našlo se za svakog po nešto. Eto, u četvrtak, sedmog februara, prikazana je sjajna darama „Nešto iz života“ sa sjajnom glumačkom ekipom. Gledajući je, možeš u potpunosti da se vratiš u sedamdesete, kao i da se setiš šta si ti tada radio, kako si razmišljao i zamišljao neku.... 2007. godinu, tada nezamislivo daleku i svakako lepšu nego što je ona bila u stvarnosti.... sada kad znaš kakva je stvarno bila. „Mesto susreta Beograd“, moglo bi se reći solidan triler, u jugoslovensko-nemačkoj koprodukciji, snimljen osamdesetih godina je još jedna u nizu sjajnih dela tadašnjeg dramskog programa. Tu su i „Jelena Gavanski“ Aleksandra Tišme, „Izgubljena sreća“ Ace Popovića, „Poslednja priča“ za koju je scenario napisao David Albahari, i mnoge druge. U ovaj red bi svakako mogli uvrstiti i „Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo“. Iako su je mnogi svrstali u „seljački ciklus“ skoro četiri decenije kasnije, pokazala je da nikako ne upada u tu vreću. Ili... „Mala šala“, sjajna drama za koju je scenario napisao Siniša Kovačević.... odlična priča o trojici prijatelja koji od „male šale“ – dobitka sedmice na Lotu, nesvesno prave katastrofu rušeći život jednoga od njih u blato i kaljugu. Bilo je tu i partizansko-patrioskog ciklusa Siniše Pavića, koji... eto slučajno nosi moje ime i devojačko prezime moje majke, a u koje spadaju „Čovek koji je bombardovao Beograd“, „Metak u leđa“, „Poslednji čin“, Lovac protiv topa“, ali i klasiku tipa „Počnimo život iz početka“, ili „Novogodišnja priča“.

            Da.... mnogo toga se radilo.... i to... svetski (a naše). Naše TV drame su kupovane i prikazivane po celoj Evropi, velikom delu Azije i Latinske Amerike. Danas je obrnuto. Gledamo latino-američke, turske i indijske serije šuplje kao zub izjeden karijesom. A za mene lično isto toliko i bolne. Bolne jer još uvek ne mogu da prihvatim da ne možemo da snimamo mnogo bolje od te gomile smeća u kojoj skoro da nema ni jednog normalnog lika, a dijalozi su na nivou posleratnih partizansko-amaterskih predstava za domove kulture širom tadašnje FNRJ, sa obaveznim crvenim ćilimom i parolama koje znamo još od kada smo se rodili. Zato i ne gledam sve te gluposti, niti imam želju ni da počnem da ih gledam. Ali, i pored svega, naši „dramski radnici“ znaju još uvek da naprave dobru stvar i iznenade nas. Dokaz za to smo imali sada skoro, posle Nove godine, kada je premijerno prikazana TV drama iz dva dela – „Zverinjak“. Jedna dobra, ali gorka i teška priča o odnosima nekoliko porodica u zapadnoj Srbiji, na samoj granici sa Bosnom a u sam osvit ratova devedesetih godina. Ako budete imali prilike - pogledajte je. U meni je probudila nadu.... Nadu da postoje mladi ljudi koji još uvek mogu da napišu dobar scenario, da rediteljski mogu sve to da uokvire, a u glumcima, Bogu hvala, ne oskudevamo. Ta nada mi je izrodila pomisao da ćemo bar u nekoj ranoj starosti, isto kao u ranoj mladosti, ponovo čekati ponedeljak i kraj drugog dnevnika.

Koje serije stalno pratite... serije...

            U prošlom postu kukao sam kako zbog ženinih prohteva moram da budem čak i prevodilac i prevedem seriju koju sam skinuo sa interneta a prevod ne može da se nađe .... što je skoro nemoguće ali je istinito. I tako gledajući sve te serije, uglavnom britanske.... u stvari.... sve su britanske.... shvatio sam koliko oni kao nacija (ako su Britanci nacija?).... dobro.... bar Englezi.... praveći igrane TV serije o mnogim istorijskim ličnostima i događajima čuvaju uspomenu na njih i svakako edukuju svoju naciju, posebno mlađe naraštaje koji verovatno „suvu“ istoriju u školi teže vare. Ove serije su kao slikovnice za odrasle. Dobro.... ono jeste da je mogućnost manipulacije ljudima mnogo veća na taj način, ali.... mi smo izmanipulisani svakako.... pa sad.... sto godina gore-dole.... i nije neki promašaj. Uostalom, koliko se mi uopšte možemo oslanjati na istorijske izvore kao i šta su to istorijski izvori. Pa,... sve su to pisali ljudi onog vremena, a pisali su mnogi, pisali onako kako su oni videli stvari pa samim tim i kreirali istoriju deljući je ili glačajući sa svih strana i na taj način joj menjali „sliku i status na fejsu“. Pravu istinu teško da može potvrditi bilo ko i pored raznih „naučnih metoda“ za koje se tvrdi da su 99,9% sigurne.... Ali i dalje te metode ne mogu da otkriju istinu o.... recimo Stounhendžu koji im je ispred nosa, a da ne spominjemo čitave gradove u Južnoj Americi ili građevine ispod nivoa mora koje ni današnja tehnologija ne može da napravi. I zato.... autentčnost događaja treba prepustiti istoričarima, a ono što smo već „utvrdili“ kao istinu i koja se kao takva predaje u školama možemo učiniti dostupnijim i prijemčivijim običnom čoveku upravo tim „slikovnicama“ za odrasle, odnosno telvizijom kao medijem koji je ušao u svaku kuću.... odmah pored „vekovnih ognjišta“.

            Gledajući te britanske serije, zapitao sam se zašto ih i mi nebi mogli praviti o svojoj istoriji? Skupo je? Pa.... serija o Tjudorima, engleskoj kraljevskoj porodici iz 16. veka, je sigurno bila skupa jer je snimana na mnogim autentičnim mestima sa gomilom glumaca, kostima, kamera, scenografija.... Ali gledao sam i par skromnijih britanskih serija koje nisu koštale brdo para a veoma su lepo preslikale život iz.... sredine 19. veka.... Recimo upravo ta serija sa kojom sam se ja „borio“ prevodeći je za badava. I, da li slučajno ili ne, pre neko veče sam ostao do kasno radeći nešto na kompjuteru pa sam TV ukjlučio pred samo spavanje.... pola tri noću.... prvi program RTS.... Vidim, interesantna glumačka lica i prepoznajem veoma stari snimak.... Zoran Radmilović, Miodrag Radovanović, Bata Stojković, Josif Tatić, Žarko Radić.... Kostimi su s kraja 19. i početka 20. veka. Iako svi u kući spavaju pojačavam ton ne bih li razumeo o čemu je reč.... U pitanju su „Pripovedanja Radoja Domanovića“ rađena 1978. godine. Neko je osmislio da u istoj kafani sede Radoje Domanović, Milovan Glišić, Stevan Sremac, Janko Veselinović, Antun Gustav Matoš i još par poznatih književnih imena sa prostora cele bivše Jugoslavije iako tada ona još nije ni nastala, i da im Radoje Domanović priča razne anegdote koje su kao pesnici u stvarnom životu imali Laza Kostić, Đura Daničić, Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Subotić.... Naravno, svako njegovo pripovedanje je prikazano kao mala igrana priča.... ali sve je, vidi se, rađeno u studiju i možda na još jednoj lokaciji.... nekom selu bilo gde u Srbiji. Svaka priča je zanimljiva, životna i lepo opisana i ostavlja gledaocu prelepu sliku o tom vremenu. Ja sam gledajući nekoliko epizoda saznao o pesnicima srpskog romantizma skoro isto toliko kao u školi za 8 godina. Ili mi se to čini jer sam ovde imao sliku koja ostaje u glavi zajedno sa pričom.... i, nekako je „opipljivija“.

            Ono što je veoma važno je da ta serija nije mogla biti skupa.... desetak glumaca, studio i jedno dosta autentično mesto diljem naše bivše domovine.... pa to nije nikakav megaprojekat. Zašto to ne bi mogli raditi i sada.... Sa veoma malo para dočarati život Branka Radičevića.... ili Đure Jakšića.... Jovana Dučića.... Ive Andrića.... ili neke druge istorijske ličnosti.... Kneza Mihajla Obrenovića.... Ilije Garašanina.... ili Slobodana Jovanovića. Tu su i Karađorđevići o kojima nikada ništa nije snimljeno sem što su se kroz nekoliko serija o životu između dva svetska rata provlačile teze o Kralju Aleksandru kao diktatoru koji je u crno zavio tadašnju Komunističku partiju.... I ništa više sem toga. A o serijama (ili bar dramama) čije bi se radnje dotakle Svetog Save ili njegovog oca Stefana ili Cara Dušana.... ili bilo kog od kasnijih srpskih vladara.... o tome, valjda, ne sme ni da se pomisli. Sve uz horsko pevanje „nema para, nema para...“. Ako bih bio maliciozan, zapitao bih se, koliko se stvari moglo snimiti od „viška“ para za most na Adi.... I čudim se ljudima iz javnog života; glumcima, režiserima, scenaristima, političarima.... Pa zar je moguće da to baš nikoga ne iteresuje?! Zar niko ni da proba da započne nešto pa makar se snimalo godinama i makar se zaglibilo kao filmski Skadar na Bojani. Glumac Tihomir Stanić je, u nekoliko intervjua, spomenuo da traži koproducente za seriju o Karađorđevićima, ali izgleda da i dalje samo traži, jer.... svi junaci nikom ponikuše.... Pa, dobro.... opet maliciozno, rekao bih - tako nam i treba jer bolje i ne znamo i ne možemo. Ali boli.... nije da ne boli. I nedostaje!