Muški feminista

            Oduvek sam se zalagao za ženska prava. Još od detinjstva. I poštovao sve žene. Mislim, žene, majke, babe... pardon -  bake, strine, tetke, komšinice, tatine ljubavnice.... ili beše švalerke... nije ni važno. Pa onda koleginice, mada ne znam da li sam sreo i jednu do sada, odnosno, da li meni žena uopšte može biti kolega, pa prijateljice.... e sad, to je veliko pitanje... naime, postoje mnogi ljudi, a i ja spadam među njih, koji tvrde da žena muškarcu nikada ne može biti prijateljica.... mislim, uvek tu postoji neka želja da se dotična tretira i na jedan drugi način, nama muškarcima mnogo bliskiji i lepši, ali dobro, neka budu i prijateljice. Tu su i medicinske sestre raznih fela, doktorice, profesorice.... eh kad se samo setim jedne iz srednje škole koja je predavala marksizam. Te godine smo učili Delegatski sistem SFRJ i Zakon o udruženom radu.... ja sam to tako znao da su kasnije, kada sam se zaposlio, više konsultovali mene pred Zbor radnih ljudi nego nekog dramosera koji je, po sistematizaciji radnih mesta, bio Sekretar Samoupravljanja u našoj firmi... pardon... Radnoj organizaciji, odnosno, preciznije, Osnovnoj organizaciji udruženog rada koja je bila u sastavu Složene organizacije udruženog rada. Nije vam jasno?!... To znači da nikada niste shvatili to što sam ja tada, zbog dotične profesorice, zauvek shvatio. Mogu da vam pišem i o Delegatskom sistemu, ali... šta će vam to sada kada je svugde stigla demokratija kao najveća tekovina naših naroda.

            Nego, da se vratimo na žene. Upravo zbog tog neizmernog poštovanja, uvek sam se trudio da im objasnim sve što ja znam a one ne znaju. Dobro, ja znam da znam veoma mnogo, pa je to teško, reklo bi se nemoguće, sve to znanje preneti nekom drugom, posebno ako je još i žensko, ali trudio sam se uvek koliko sam mogao. Posebno svojoj ženi. Ona voli sve da zna. Recimo, vratim se s terena kući i sve joj prepričam svojim slikovitim rečima objašnjavanja. Gde sam bio, u koliko kafana sam ušao, šta sam ručao i večerao i koliko smo to platili, koliko sam para doneo, ako ih uopšte u poslednje vreme i donosim, koliko su mi para uzeli, odnosno, koliko ću morati Dinkiću da se „izujem“, koliko sam kolometara prešao i kolika mi je bila prosečna potrošnja (po „bord-kompjuteru“ koji inače laže), koliko sam sipao goriva i na kojoj pumpi (zbog nje ne smem da sipam na „OMV“ pumpama jer je, kako ona tvrdi, vlasnik neki Albanac s Kosova po imenu Bedžet Pecoli a mi ne smemo da pomažemo ni OVK ni UČK), pa onda, naravno, da li nas je neko stopirao i da li ga(JE) nismo slučajno povezli, zatim, gde sam uspeo da uflekam kariranu košulju koju ona najviše obožava i da ta fleka, suprotno svim onim genijalnim reklamama, ne može da se opere i mnoge druge stvari koje interesuju jednu emancipovanu, prosvećenu i dobrodržeću gospođu srednjih godina (po merilima iz ranih sedamdesetih). Ali, kao što sam rekao, zbog poštovanja prema ženskom rodu sve ja to izreferišem.

            Prošle godine, kada mi je crk’o turbo-kompresor na kolima, dva dana sam pokušavao da joj objasnim da to nije ono iz crtanih koje (kao) uključite onda kada ’oćete da auto „leti“, nego da je to sastavni deo skoro svih kola sa dizel motorom. Ne znam da li je shvatila, iako sam morao da zovem profesore iz srednje škole i donesem maketu dizel motora i u njenoj 45-oj godini joj objašnjavam sistem motora SUS (sa unutrašnjim sagorevanjem). Doduše, to mi je dobro došlo da profesore pozovem na 30 godina mature koje obeležavamo sada... u maju ili junu. Čudni su ti karlovački đaci. U sve se razumeju. A ono što ne znaju zahtevaju da im se objasni. A možda je to zato što je ona išla na nemački... i posle studirala... Pa znate da su skoro svi delovi na kolima sročeni na nemačkom; dekla, dihtung, španer, getribe, šaltgetribe, druk-lager, kuplung, semering, karter i tako u nedogled. I morala je da zna. Dobro, saznao sam i ja za neke zakukuljene koje nije mogla da provali, pa sam je ostavio da se lagano peče. „Inenšpigelautomatišablendbar“... pa ti prevodi. Ali ništa od toga mi nije teško palo. Zašto bi. Pa i ona treba da zna. Ako je znam kako se plete, tka, veze, briše prašina sa komoda ili čisti kupatilo, zašto ona ne bi znala kako funkcioniše mokro hidraulično kvačilo ili servo volan. Danas smo bar svi ravnopravni i svi sve možemo da znamo. I zato i pokušavamo da izbrišemo te granice između polova i supružnika. Ja je, baš iz tog razloga ne zovem „domaćica“ nego „domaćin“. Pa šta? Što da ne? Uostalom, ja baš i nisam neki domaćin. Više sam domaćica. Zato ona i sedi na čelu stola... trpezarijskog. Ali... izgleda da joj se nije svidelo ono objašnjenje za turbo-kompresor. Od onda nekako mrko gleda u moj auto i svaki put nešto promrmlja kad ja dam gas i kažem joj „Vidiš kako sam ga sredio... ide k’o munja“. Izgleda da misli da sam je nešto slagao i deo novca koji bi trebalo da je investiran u kola investirao u sebe. U kafani, naravno. Doduše i ona je skoro sebi kupila neku haljinu koja je koštala kao pola mog turbo-kompresora. I samo ide po kući, smeje se kao da je za psiho-analizu i gleda u ogledalu. „Ručni rad je to seljače goljo“, kaže. Može biti... ali su izgleda ruke bile od ćilibara, k’o ona soba u Rusiji. Košta kao prva ljubav. Ali... sve sam ja to izdržao jer... od malena mi je usađeno to poštovanje prema ženskom polu. Genetika valjda. I ćale mi je bio takav dok je bio mlađi. To nam je porodična tradicija. Jednostavno, ne možeš protiv sebe. Šta ćeš. Živiš kako moraš.

Najzad u Kosovo i nešto Aljbansko

            I potpisasmo. Jedva. Laknulo mi je kad sam čuo. Cele nedelje, a i duže... još od kada traje sva ova napetost, i od kada se pojavila ova lepa i simpatična ženica iz Engleske, stalno sam nervozan k’o lav u kavezu. Svi mi smetaju. A najviše žena. Dobro.... ona mi je smetala i pre ove lepe crvenkaste Engleskinje, i situacije koja je s njom došla, ali manje. Stalno sam mislio... šta rade... šta toliko razmišljaju kad i onako nemaju mozga da razmišljaju o bilo čemu a kamoli o tako važnom i sudbonosnom dokumentu za Srbiju. Nekako mi se čini najsudbonosnijem u istoriji. A možda i dalje od toga. Jer, ne znam šta može toliko da promeni sudbinu koja nam je sudbinski određena sudbinom kao ovaj dokument koji je samo trebalo potpisati i sve rešiti. Ovaj dokumenAt će nam rešiti sve važne i uz to razne stvari. I nama Srbima, ali i, što je još važnije, Šiptarima.... u stvari Albancima. A da li su Albanci samo oni koji žive u Albaniji ili i oni što žive i šire od nje? I gde se uopšte završava Albanija? Ma dobro, nije sad geografija to što je sudbonosno pitanje. 100 - 200 kilometara tamo ili ’vamo... kao da je to važno. Važno je da živimo u miru i slozi kao što smo i živeli vekovima. Iako, moram to da priznam, smo mi Srbi, kao poznati remetilački faktor na Balkanu... pa i u Evropi... a verovatno i šire, non-stop pokušavali da palimo šibicu pored bureta benzina u mračnoj šupi zvanoj Balkan. Takvi smo. Mora se priznati. Stalno čačkamo nekoga oko nas. Još od kada smo stigli iz Rusije. Zato nas valjda muči ta nostalgija... za stepom... širokom ruskom ravnicom po kojoj smo bezbrižno trčali, pravili venčiće od cveća i nehajno, umesto čačkalice koja tada još nije bila izmišljena, grickali vlati trave. A onda su nas odjednom stisli ovde na ovoj vetrometini koja izgleda kao ona okrugla pokretna hotelska vrata u filmovima iz četrdesetih.... sa unjkavim Hemfri Bogartom. Stalno te neko gura i ako ne znaš da izađeš vrtiš se u krug kao Čarli Čaplin. Zato su posle i izmislili ova nova vrata što se sama otvaraju. Da mi ne bi ostali u onim okretnim zauvek.

            Ali teško je s nama. Koliko god da su Albanci bili miran, tih, povučen, pošten i iznad svega vredan i radan narod... otprilike kao Česi, toliko smi mi bili kao pokretni živi osinjak. Samo se neko očeše o nas, mi odma’ izzujimo i izujedamo ga k’o budalu, a na pravdi Boga. Nikada nismo naučili da poštujemo vlast. Ne plaćamo struju, telefon, vodu, gas, kanalizaciju... ništa... već vekovima. Nikome. Ni Turcima nismo ništa plaćali. A ko je u tome bio revnosniji i pedantniji od Šiptara... ili Albanaca... šta god da su. Koliko god da im je u istoriji bilo teško, oni su uvek otrpeli. Taj njihov mirni Gandijevski odnos prema životu i drugim narodima me u potpunosti izluđuje. Odakle im samo toliko živaca. Jer kad pogledaš sve nas koji živimo oko njih... pa to sve sam nasilnik, neradnik i ubica. Mi, Makedonci, Grci, Crnogorci, Bugari.... Niko od nas ne može da sastavi deset godina a da ne počne s nekim protestima i pobunom protiv Albanaca... ili Šiptara... jebem li ga više, i da, ničim izazvan, maltretira taj mirni, ćutljivi i uvek nasmejani narod koji sve to podnosi kao pravi tvrdi hrišćanski vernik koji, kada mu raspališ šamar, okrene i drugi obraz. Svi mi, gore nabrojani, počinjemo da ličimo na onu bagru koju je Harison Ford doveo među one romantične i fino vaspitane Amiše među kojima je živela i prelepa Keli Mekgilis. Ja sam stalno mislio da ona živi u Holivudu. Ali eto, i Amerikanci se sve više okreću skromnom i skoro asketskom životu. Verovatno zato i podržavaju Šiptare... ili Albance. Oni su možda zamislili da naprave jedan tip života, zajednički verovatno, na koji bi mi oko njih trebali da se ugledamo. I ne samo mi. Ceo svet bi trebao da se ugleda na njih. Mislim na Albance i Šiptare. U stvari na Amerikance i Šiptare. A i na Albance, kad smo već u blizini.  

            Samo, kako tome naučiti ovu stoku iz Srbije, Makedonije, Grčke, Crne Gore...?! Bagru koja, od kada zna za sebe, stalno nešto pronalazi kao razlog da na svaki mogući način maltretira te evropske Amiše. Stalno. Na primer, kada se kukavička srpska vojska 1915. godine, povlačila preko Albanije pred daleko slabijim neprijateljem, jadnom malom alpskom, pitomom državom, koja je živela od prodaje sira i Tirolske salame, albansko stanovništvo je masovno izlazilo na ulice... ako bi ih tako mogli nazvati... sa željom da osionoj srpskoj vojsci daju ono što su imali, čisto kao znak pažnje i dobre volje. I šta su ti naši divljački preci uradili? Ubijali ih gde god su stigli! Uništili im sve puteve preko Prokletija, rasturili sve železničke pruge i pokrali svu poljoprivrednu mehanizaciju koju su Albanci već tada imali, jer sem što su bili vredni i radni oni su bili i vrlo inovativni. Koliko je samo značajnih naučnika, inženjera, izumitelja, pisaca i umetnika svih vrsta poteklo iz tog divnog i velikog naroda. Recimo... da vidim... da... Džejms Beluši, jedan od najvećih glumaca u istoriji Amerike... a i njegov brat Džon, pa onda... Skenderbeg... ili to beše konjak?! Ma, u svakom slučaju teško je nabrojati sve velike ljude tog malog naroda. Iako su oni obično niski. Ali to i nije tako važno. Najvažnije je da mi prihvatimo sve njihove vrednosti koje su ujedno i najveće civilizacijske vrednosti. A i Američke. Pa su samim tim i civilizacijske. I Engleske. Zato je tu i bila ova simpatična engleska ženica koja je sve učinila da nas Srbe, ovakve kakvi smo, urazumi i vrati na taj univerzalni civilizacijski put svemirskog univerzuma. Ona je nova Flora Sanders koja se stvorila sto godina kasnije da nas uzvuče iz septičke jame u poslednjem trenutku. I uspela je. Svaka joj čast. Od juče počinje novo doba na brdovitom Balkanu. Više ne moram da se plašim za svoju budućnost. A ni vašu.