Drš'te lopova

            Ovih dana, a i godina, intezivno razmišljam čime bi se sve mogao baviti ne bi’ li namaknuo dovoljno para ovim mojim prasićima.... mislim.... ako je to uopšta moguće.... njih zadovoljiti. Kao što sam pre već pisao razmišljao sam o mnogo čemu, pa i o nečemu što je na ivici... recimo, zakona. A možda i malo preko ivice.... ako ima šta da se zahvati... al’ kutlačom, a ne kašikicom za čaj. Zahvatiš par puta momački i onda... penzija brale. E, ali uvek su za to trebala .... dobro, može i petlja, ali ja bih uvek iskoristio onu staru narodnu, Vukovu, koja bolje opisuje šta je to što ti treba da bi to stvarno i uradio. Ovih dana su me neke „kolege prevodioci“ optužili da sam ukrao prevod nekom.... ne sećam se nik-nejma (na srpskom - nadimka), ali je interesantno da svi imaju te.... recimo.... „umetničke pseudonime“. Ja sam pokušao da im objasnim da sam samo uzeo njegovu matricu koju sam u potpunosti prepravio, preveo iz početka, podesio sva vremena.... ma sve uradio kao pravi „autor“. Ali nije vredelo... skinuli mi titl sa interneta i kažu - lopov. Pa majku vam jebem banditsku. Kad lopov viče dr’šte lopova to je najgora moguća varijanta, posebno što je u pitanju sajt koji nudi nelegalne prevode za nelegalne filmove. Mada, kod nas je ta sa „dr’šte lopova“ i najčešća varijanta. Ili možda jedina?! A u životu sam baš svašta radio, ali to sa krađom... to mi je uvek bila bolna tačka. Uvek su mi za to falila .... muda brate, bolje zvuči nego petlja. Kada smo išli u srednu školu.... ili bar ono što je ličilo na nju, s obzirom da je u pitanju bio ZSVO, ili kako smo ga mi zvali „deveti i deseti“, bilo je izuzetno popularno krasti u samoposluzi. Ništa krupno, ali.... Recimo čokoladice (sećate li se „Životinjskog carstva“ ili „Rum-tabli“), pa onda i paštete.... one koje su se jele za užinu, a poneko odvažniji maznuo bi čak i veliku čokoladu ili, već pomalo, i alkohol. Počneš od „unučića“ pa stigneš do tada popularne „Vekije“. Krali su skoro svi. I dobri i loši đaci. U tome nije bilo podela. Doduše, malo je tada uopšte bilo ikakvih podela. Ali... ja nisam smeo. Kasa i kasirka su za mene bili kao likovi iz crtanih filmova koje sada gleda moja mlađa ćerka. Svi su nešto na rasklapanje, izgledaju kao četvrtastija verzija Frankenštajna, a ništa ne može da im promakne.

            Kasnije, kada sam počeo da radim, u firmi je bila prava samousluga. Mislim... uzimao je kome je šta trebalo.... delovi, gorivo, šljunak, antifriz, pesak, elektronika, šalteri.... ma sve one stvari na koje inače nepotrebno bacaš pare. Što bi plaćao kad ima u firmi? Ja sam se i tu razlikovao. Prvo, jer mi ništa od toga tada nije bilo potrebno, a drugo.... opet nisam mogao. Jednostavno nisam. Mada, bilo je tu i dobrih strana takvog „nastupa“. Svi ostali su, dok im je šef držao neku „vakelu“, gledali u pod, a ja u njega i to dosta prezrivo. Svi drugi su molili za godišnji odmor a ja sam samo „obaveštavao“ šefa kada odlazim.... bez obzira na obim posla koji je čekao. Svi drugi su najavljivali slobodan dan na mesec dana a ja danas za sutra.... a vi vidite šta ćete. Lepo je kada te niko nizašta ne drži u šaci, i kada može da te drži samo za.... opet ja po Vuku. Osećaš se k’o čovek a ne kao gusenica. E sad, kad je nastupilo „privatno doba“ od 1991. teško da iko može da kaže da je bio sasvim čist prema državi. Ja bar nisam upoznao nikog takvog. Doduše, bilo je nekih koji bi započinjali takvu priču, ali su bili brzo blokirani kratkom rečenicom „Daj ne seri, majke ti!!“. I, interesantno, niko nije nastavljao sa tim svojim tvrdnjama. Čudo jedno! Mada, kada se i sada osvrnem iza sebe i pogledam od kada i koliko plaćam državi, dok ogroman broj njih ne plaća ni pekaru hleb, osećam se opet kao konj ukršten sa magarcem. A može i obrnuto. Da sam sačuvao samo pola tih para mogao sam imati još jednu kuću.... a možda još i neku garsonjericu. Ali nikada nisam bio neki uporan kolekcionar, posebno ne nekretnina.

            I tako sve do skoro, dok nisam dobio obaveštenje suda u Novom Sadu u kome me obaveštavaju da se obustavlja postupak protiv nekog Gorana Ilića, a u kome sam ja bio oštećeni. Trebalo mi je dugo da se setim tog slučaja, a onda mi se razbistrilo. Čova je pre četiri godine razbio staklo na mojim kolima i „zapalio“ mi navigaciju. Već sam i zaboravio na to kada sam dobio poziv od istražnog sudije, otišao, čuo da je u pitanju tip od tridesetak godina, i da „vuče“ 24 krađe i 5 teških krađa. Gospođa istražni sudija me pitala da li sam zaintersovan za krivično gonjenje. Prvo sam pomislio, ma boli me uvo, a onda mislim.... konj od 30 godina razbija stakla na kolima i krade po kućama?! E, reko, prijatelju vreme je da vidiš kako izgleda prva zgrada KP doma u Mitrovici i osetiš miris radne SMB uniforme. „Da“, rekao sam, „Jesam zainteresovan za krivični progon okrivljenog“. Ali džaba.... Moj osećaj za pravdu je izgleda loš. Oslobod’lo ga krivičnog gonjenja a da ne piše ni zašto? I od onda stalno mislim o tome.... A zašto i ja ne bih radio slične stvari. Čak ne moram da kradem po kolima i stanovima.... dovoljno je da prestanem da plaćam taksu državi.... ili bar deo takse, i eto nama lepih „šuškica“ od kojih bi mnogo, mnogo opuštenije živeo nego sada. Pa zašto da ne? Obustavlja se postupak protiv čoveka koji ima 30 krađa a ja nisam napravio ni jednu? Zašto i ja ne mogu bar 4 ili 5. Obraz? Ma jebeš više i obraz i sve te gluposti. Hoću svoj deo.... neće me prevariti!

Francuska veza

            Gledam na JuTjubu serijal „Goli život“, čiji je autor za mene ne baš obožavani novinar Milomir Marić. Mada... moram da priznam da uz interesantne stvari o kojima palamudi sa raznim likovima ima i još jednu pozitivnu crtu. Veoma je mladolik. Čovek ima 60 godina, a ja zaista nikada ne bih rekao da ima toliko. Doduše... šta ja imam od toga? Nego... u tim svojim emisijama stalno dovlači ljude sa interesantnim.... recimo, biografijama, i izvlači podosta iz njih. Dobro.... ima i nedostataka.... voli da priča više od gosta, a i najviše voli kada gost potvrdi ono što je on saznao, zaključio, čuo ili pročitao (negde) sa, za nas uvek voljenim, „tako je“, a i već 20 godina se predstavlja kao „bivši urednik Duge“, ma šta da to predstavlja. I u moru tih emisija o ljudima „sa ivice“, napravio je čitav serijal o srpskoj ekipi u Francuskoj, koja je šezdesetih i sedamdesetih godina bila.... recimo „vodeća sila“ i na estradi, a dobrano i u politici. Naravno, u centru je nezaobilazni Stevica Marković, čovek oko koga se tada u Francuskoj vrtelo sve što je imalo veza sa našom tadašnjom socijalistčkom, federativnom i ostalom otadžbinom.... ili domovinom.... da, mislim da se tada više koristila ta reč. Ne znam zašto?! Možda zbog oni stihova „Lijepa naša....“ Verovatno! U svakom slučaju, taj Stevica je bio alfa i omega Pariza tog vremena. Kako je zaista došlo do toga da su svi ti naši prodrli tako daleko u elitu francuskog društva i to iz svih uglova, niko nije baš najbolje razjasnio. Svi znaju samo to da su se oni duboko uklinčili u taj establišment i da ih je godinama bilo nemoguće pomeriti odatle. Cela priča je meni mnogo interesantnija jer je stric (rođeni naravno) mog ortaka, partnera, drugara, prijatelja, kuma.... ima li još nešto što Srbi koriste kao naziv za povezanost  s nekim.... bio jedan od stubova nosilaca čitave te organizacije. Pričali smo o tome više puta, ali nikada to nije bila tako „vruća“ stvar kao sada kada je to u žiži javnosti. Bar onog dela koji je pratio Marićevu priču.

            Sve u svemu, on je krajem pedesetih godina, kao već svršeni student francuskog jezika otišao u Pariz na diplomsku ekskurziju. Ko zna zašto, ali on je odlučio da se više ne vraća u Jugoslaviju. Time je sebi automatski presudio 20 godina nemogućnosti povratka u Jugoslaviju ni pod kakvim uslovima. JNA, naravno.... nije odslužio vojsku. I toliko, ili čak i nešto više, se nije ni vraćao. A bilo ga je svugde po Evropi, a koliko je moj ortak uspeo da sazna, i u Africi. Legija? Manje verovatno.... pre će biti „istraživanje novih tržišta“. Ili ko zna.... U svakom slučaju, kao i cela ta, tada jugoslovenska ekipa, i on je bio blizak sa gomilom ljudi iz tadašnje francuske estrade, ali i političke elite. I prosto je neverovatno do kojih dubina su oni uspeli da stignu. Za Alena Delona se manje-više zna, ali bili su tu i Šarl Aznavur, Iv Montan, Brižit Bardo pa čak, po svim sada dostupnim informacijama, i Katrin Denev. I „pržilo“ se tu momački. Ko je koga stigao.... ako sam ja uspeo dobro da razumem. Čak, bar kad je Alen Delon u pitanju, ni pol nije bio presudan. Rupa je rupa, rekle bi Švabe. Ja se baš ne bih s tom izrekom složio, ali mene niko nije pitao ni onda ni sada. Tamo je, očigledno, sve to bilo „nobles“. Šta ćeš.... uvek smo debelo zaostajali. Jedan od interesantnijih delova cele priče je vezan za same početke „instalisanja“ cele garniture u francusko elitno društvo. Naime, kada su stigli, nisu znali šta bi mogli da rade i od čega da žive dok se nisu dosetili posla koji je i danas aktuelan. Ajfelov toranj je i tada bio turistička zlatna koka, pa su smislili da se i oni ubace pod tu kvočku. S obzirom da je francuski jezik bio jedino što su znali, kupili su foto aparate i počeli da slikaju turiste i da im „uvaljuju“ slike.... uz slatkorečive žvake koje su tada prolazile. Naravno, na početku to nije bilo lako. Žandarmi su ih vijali koliko su mogli, ali posao se vrlo brzo razradio i postao prava institucija nerazdvojna od Ajfelovog tornja. Uz sve to, pravila se jedna simpatična i pozitivna atmosfera koja je počela da privlači razne ljude. Da li su tako stigli i ovi sa „vrha“, ne zna se.

            Znam da sam i ja, kada sam na nagovor ćerke pristao da se popentram uz to poluzarđalo čudovište, mogao to da iskoristim, a da to nisam ni znao. Proveli smo par sati čekajući u redu za penjanje na vrh Pariza, da bih se, kada sam se već spustio dole, čuo sa drugarom i komšijom, koji je mnogo češći gost francuske prestonice od mene, a koji mi je telefonom tada rekao da je dovoljno samo malo glasnije pričati srpski i već ćete biti pozvani od momaka koji rade na obezbeđenju i koji će vas preko reda provesti na VIP ulaz. I danas je to njihova teritorija. Ono što su zapišali polovinom 20. veka ostalo je do danas njihovo. Da li će biti malo pretenciozno da kažem i „naše“. Eh, ko zna dokle bi oni stigli da se nisu umešali u politiku. Stvarno je kurva, mamicu joj njenu. Zakačili su se za Klod, ženu Žorža Pompidua, tadašnjeg premijera, a posle i predsednika Francuske. Do nje su stigli preko natali Delon, Alenove žene. A Klod je bila poznata po pravljenju žestokih orgija kakve nisu viđene još od starog Rima. Znala je da okupi više desetina ljudi na takvom „puškaranju“. I.... eto,.... ne kreše se žena predsednika Francuske tek tako. Za to je glavom platio Stevica Marković.... i još neki. A stric mog ortaka se izvukao.... ko zna kako. Čak je posle toga dolazio više puta u Jugoslaviju. Mom ortaku, a svom sinovcu, je poklonio skupoceni „Dipon“ upaljač, koji on i danas čuva kao jedinu uspomenu na strica. A stric.... umro je od nepoznate bolesti, verovatno dovučene iz Afrike, početkom devedesetih godina ostavljajući iza sebe bogatu biografiju.... i nekoliko skupocenih umetničkih slika. Ali, ostavio je i neku vrstu tapije na Ajfelov toranj, koji eto Srbi „vode“ i danas, i pored srbomrzačkih vladajućih garnitura koje su se posle De Gola menjale jedna za drugom sve do danas. Šta ćeš.... osvojili ljudi tvrđavu, pa je ne daju. Bar ne bez krvi. Pa... nek je drže dok se još može.