Drš'te lopova

            Ovih dana, a i godina, intezivno razmišljam čime bi se sve mogao baviti ne bi’ li namaknuo dovoljno para ovim mojim prasićima.... mislim.... ako je to uopšta moguće.... njih zadovoljiti. Kao što sam pre već pisao razmišljao sam o mnogo čemu, pa i o nečemu što je na ivici... recimo, zakona. A možda i malo preko ivice.... ako ima šta da se zahvati... al’ kutlačom, a ne kašikicom za čaj. Zahvatiš par puta momački i onda... penzija brale. E, ali uvek su za to trebala .... dobro, može i petlja, ali ja bih uvek iskoristio onu staru narodnu, Vukovu, koja bolje opisuje šta je to što ti treba da bi to stvarno i uradio. Ovih dana su me neke „kolege prevodioci“ optužili da sam ukrao prevod nekom.... ne sećam se nik-nejma (na srpskom - nadimka), ali je interesantno da svi imaju te.... recimo.... „umetničke pseudonime“. Ja sam pokušao da im objasnim da sam samo uzeo njegovu matricu koju sam u potpunosti prepravio, preveo iz početka, podesio sva vremena.... ma sve uradio kao pravi „autor“. Ali nije vredelo... skinuli mi titl sa interneta i kažu - lopov. Pa majku vam jebem banditsku. Kad lopov viče dr’šte lopova to je najgora moguća varijanta, posebno što je u pitanju sajt koji nudi nelegalne prevode za nelegalne filmove. Mada, kod nas je ta sa „dr’šte lopova“ i najčešća varijanta. Ili možda jedina?! A u životu sam baš svašta radio, ali to sa krađom... to mi je uvek bila bolna tačka. Uvek su mi za to falila .... muda brate, bolje zvuči nego petlja. Kada smo išli u srednu školu.... ili bar ono što je ličilo na nju, s obzirom da je u pitanju bio ZSVO, ili kako smo ga mi zvali „deveti i deseti“, bilo je izuzetno popularno krasti u samoposluzi. Ništa krupno, ali.... Recimo čokoladice (sećate li se „Životinjskog carstva“ ili „Rum-tabli“), pa onda i paštete.... one koje su se jele za užinu, a poneko odvažniji maznuo bi čak i veliku čokoladu ili, već pomalo, i alkohol. Počneš od „unučića“ pa stigneš do tada popularne „Vekije“. Krali su skoro svi. I dobri i loši đaci. U tome nije bilo podela. Doduše, malo je tada uopšte bilo ikakvih podela. Ali... ja nisam smeo. Kasa i kasirka su za mene bili kao likovi iz crtanih filmova koje sada gleda moja mlađa ćerka. Svi su nešto na rasklapanje, izgledaju kao četvrtastija verzija Frankenštajna, a ništa ne može da im promakne.

            Kasnije, kada sam počeo da radim, u firmi je bila prava samousluga. Mislim... uzimao je kome je šta trebalo.... delovi, gorivo, šljunak, antifriz, pesak, elektronika, šalteri.... ma sve one stvari na koje inače nepotrebno bacaš pare. Što bi plaćao kad ima u firmi? Ja sam se i tu razlikovao. Prvo, jer mi ništa od toga tada nije bilo potrebno, a drugo.... opet nisam mogao. Jednostavno nisam. Mada, bilo je tu i dobrih strana takvog „nastupa“. Svi ostali su, dok im je šef držao neku „vakelu“, gledali u pod, a ja u njega i to dosta prezrivo. Svi drugi su molili za godišnji odmor a ja sam samo „obaveštavao“ šefa kada odlazim.... bez obzira na obim posla koji je čekao. Svi drugi su najavljivali slobodan dan na mesec dana a ja danas za sutra.... a vi vidite šta ćete. Lepo je kada te niko nizašta ne drži u šaci, i kada može da te drži samo za.... opet ja po Vuku. Osećaš se k’o čovek a ne kao gusenica. E sad, kad je nastupilo „privatno doba“ od 1991. teško da iko može da kaže da je bio sasvim čist prema državi. Ja bar nisam upoznao nikog takvog. Doduše, bilo je nekih koji bi započinjali takvu priču, ali su bili brzo blokirani kratkom rečenicom „Daj ne seri, majke ti!!“. I, interesantno, niko nije nastavljao sa tim svojim tvrdnjama. Čudo jedno! Mada, kada se i sada osvrnem iza sebe i pogledam od kada i koliko plaćam državi, dok ogroman broj njih ne plaća ni pekaru hleb, osećam se opet kao konj ukršten sa magarcem. A može i obrnuto. Da sam sačuvao samo pola tih para mogao sam imati još jednu kuću.... a možda još i neku garsonjericu. Ali nikada nisam bio neki uporan kolekcionar, posebno ne nekretnina.

            I tako sve do skoro, dok nisam dobio obaveštenje suda u Novom Sadu u kome me obaveštavaju da se obustavlja postupak protiv nekog Gorana Ilića, a u kome sam ja bio oštećeni. Trebalo mi je dugo da se setim tog slučaja, a onda mi se razbistrilo. Čova je pre četiri godine razbio staklo na mojim kolima i „zapalio“ mi navigaciju. Već sam i zaboravio na to kada sam dobio poziv od istražnog sudije, otišao, čuo da je u pitanju tip od tridesetak godina, i da „vuče“ 24 krađe i 5 teških krađa. Gospođa istražni sudija me pitala da li sam zaintersovan za krivično gonjenje. Prvo sam pomislio, ma boli me uvo, a onda mislim.... konj od 30 godina razbija stakla na kolima i krade po kućama?! E, reko, prijatelju vreme je da vidiš kako izgleda prva zgrada KP doma u Mitrovici i osetiš miris radne SMB uniforme. „Da“, rekao sam, „Jesam zainteresovan za krivični progon okrivljenog“. Ali džaba.... Moj osećaj za pravdu je izgleda loš. Oslobod’lo ga krivičnog gonjenja a da ne piše ni zašto? I od onda stalno mislim o tome.... A zašto i ja ne bih radio slične stvari. Čak ne moram da kradem po kolima i stanovima.... dovoljno je da prestanem da plaćam taksu državi.... ili bar deo takse, i eto nama lepih „šuškica“ od kojih bi mnogo, mnogo opuštenije živeo nego sada. Pa zašto da ne? Obustavlja se postupak protiv čoveka koji ima 30 krađa a ja nisam napravio ni jednu? Zašto i ja ne mogu bar 4 ili 5. Obraz? Ma jebeš više i obraz i sve te gluposti. Hoću svoj deo.... neće me prevariti!