Perišićev šef je uvek šef

            Taman sam pre dve nedelje završavao post o Ginisovom rekorderu Voji Vojvodi, kad je do mojih ušiju dopro glas spikera sa našeg novog velikog LCD televizora od 46inča, da je sleteo Momčilo Perišić. Sleteo? Ja sam mislio da on nikada nije ni odleteo. Vidiš kako tuđa robija brzo prolazi?! Da li umišljeno, ili stvarno, ali ja nekako nikada nisam ni imao utisak da je on u Holandiji.... tačnije Ševeningenu i da je bio tamo i onda kad sam ja onomad navratio da ih sve vidim, al’ mi nisu dali.... kazali su da sam došao bez uputa. Kakav uput, mamicu vam dačmansku, pa ne idem kod lekara stoko bezrepa. Podsetili su me tada da su oni jedna civilizovana zemlja koja pazi na ljudska prava i da ne mogu tako da se ponašam samo zato što dolazim iz jedne varvarske zemlje koja ne zna ni za ljude a kamoli njihova prava i, uz sve to, da sam se parkirao na glavnu kapiju njihovog Mardelja pa niko ne može da uđe unutra. Pomislio sam u sebi da mi je to i bila namera, jer baš tih dana su kod nas uhvatili nekog Dragana Babića koji se lažno predstavljao kao Radovan Karadžić i trebalo je svaki čas da stigne i prođe baš kroz kapiju ispred koje sam ja naguzio svog Pasata koga sam od milja zvao „Zeleni obad“, zbog njegove brzine, lepote i elegancije. I dok sam sedao u „Zelenog obada“, moja žena je siktala ka njima da im se sere i u demokratiju i ljudska prava, da su do skoro podržavali onog Botu zvanog Krokodil (a koji je umro valjda samo godinu dana pre naše posete holandskoj zemlji ravnoj), da su krivi za smrt više miliona ljudi što u južnoj, što u istočnoj Africi, da su lenje bube koje dupetom ne mrdaju nego samo naređuju u kenjaju, i.... ma svašta im je rekla.... čak je i meni bilo neprijatno?!.... Ako je to moguće!? Jedva sam je nekako uvukao u kola i krenu punim gasom dok su njoj noge još visile i mlatarale kroz prozor desnih vrata. Malo kasnije, zamaskiravši „Zelenog obada“ na obližnjoj benziskoj pumpi, polako smo se prikrali tom savremenom Alkatrazu, sa spoljnim izgledom Sing-Singa i uspeli kamerom da ovekovečimo tu tvrđavu zla. Bilo je to pre pet godina, a k’o da je juče bilo.

            I sada, kada sam čuo ovu vest na TV, shvatio sam da je tada i Momčilo, u stvari, bio tamo, a da ga mi ni jednom rečju nismo pomenuli Dačmanima. Dobro ja,... ali moja žena.... kako se ona nije setila. Samo kad se seti da mi stalno zvoca i diriguje dok vozim.... posebno po Zapadnoj Evropi.... „Skreni sad ovde.... Isključi se ovde na ovom... pa jes’ ti gluv.... pa proš’o si izlaz za Degendorf.... sad ćemo se voziti Regensburga da bi se vratili ovde.... bolje bi bilo da sam ja vozila....“ Jebote, a u Novom Sadu je mali broj kola koje nije zagrebala.... svaki drugi auto ima belu štraftu od našeg.... njenog.... Pežoa. Mislim.... njen je, ali sam ga ja lično našao i kupio u nekoj vukojebini 50 km od Hanofera (tako se izgovara, ako niste znali.... to me je naučio jedan moj drug koji je nedavno na silu uzeo mađarsko državljanstvo s namerom da baš tamo.... u Hanofer.... ide da radi). Nego.... da se mi vratimo na Momčila.... Perišića, naravno.... nije valjda Bajagića?! Gledam ga na TV ekranu, koji mi još držimo na 4:3 jer su nam na 16:9 svi nekako debeli, a mi smo posebno alergični na debljinu, i vidim.... lepo mi izgleda Momčilo. Čak se malo i proširio pa sam proveravao da nije neko, slučajno, u mom odsustvu prebacio sliku na 16.9. Ma ko bi se usudio? Deca ne smeju, a žena bi pre kupila novi televizor i zamolila trgovca da joj to namesti, nego što bi na našem novom mezimcu to pronašla i promenila. I slušajući Momčila, zaključio sam da ko jednom postane šef, ostane to zauvek. Jer, kako reče general, kad je stigao u Hag, Sloba mu je organizovao dorodošlicu rečima: „Momo, džabe si sve radio, evo i tebe u našem kavezu“, na šta mu je general Moma odgovorio “Šefe, da ste Vi slušali šta sam Vam ja govorio ne bi ovde bili ni Vi ni ja“. Vidiš ti šta ti je školovan oficir.... Jednom ga je zvao šefe i zvao bi ga tako taman da su umesto Tom Henksa njih dvojica ostali na onom ostrvu u „Izgnaniku“ gde se sručio njegov avion.... mislim Tomov.... u stvari „Fedeksov“.... i proveli ostatak života sami.  

            Nije se drug general žalio ni na šta i ni na čega. Delovao je izrazito smireno, staloženo i mudro kao i pre Haga. Čak i mudrije. To je očito jer je rekao da ga politika više ne interesuje.... sem da možda bude savetnik nekom od političara.... Zatim, da će pisati knjige.... i to baš u množini - knjige, da će se igrati s unucima, kao što i dolikuje penzionisanom generalu i, onako usput, da će se baviti paraglajdingom?! Ni manje ni više nego paraglajdingom! Pa, ako se njim nije bavio pre odlaska, gde ga je onda naučio? Sletao je s prozora ćelije u Ševeningenu preko zida do Severnog mora? Pa.... ako su mu dozvolili onda..... Mada.... pričalo se pre nego što je sam, kako i dolikuje pravom Srbinu, otišao u Hag, da je nešto šurovao sa Amerima. Prodavao im neke informacije.... navodno. Ne znam šta se njima moglo prodati a da oni to već nisu znali, ali.... tako kažu. Pa dobro.... možda ni oni ne znaju baš sve i možda je bilo nešto da im se utrapi. Opasan je on lisac.... sa padina Suvobora.... u narodu poznatijim kao Ravna gora. Ko je odande taj nije baš svakidašnji. I to iz mesta Koštunići. Može taj i sa Đokistima i sa Mikistima. A ako treba i između. Tu je i bio i ostao. Sada gostuje po raznim emisijama, vodaju ga k’o mečku ne bi li svugde pokazao i dovoljno patriotizma i dovoljno hvale za evropsku braću koja su mu u mnogo čemu izašla u susret. U međuvremenu su ga spominjali na nekim televizijama.... ali ne verujem ja da on to gledao.... a i što bi? Nego.... da još malo ugreje sunce, pa da odemo do Titelskog brega.... i da gledamo kako general poleće.... paraglajdingom. Ako mu je taj breg dovoljno visok, s obzirom na njegov čin ipoziciju.