Legende... Zoran Đinđić

            Približava se godišnjica, ili bolje rečeno desetogodišnjica, od smrti Zorana Đinđića. I danas, deset godina kasnije, on je svakako jedna od najzanimljivijih ličnosti novije srpske istorije, pod koju možemo uvrstiti i čitav 20. vek. Čovek koga su voleli do obožavanja, ali u isto vreme još više mrzeli do patoloških razmera. Zašto? A ko će nas razumeti do kraja?! Voleli smo Kralja dok ga nismo zamrzeli, pa Tita dok i njega nismo zamrzeli, pa Slobu koga smo u isto vreme i voleli i mrzeli. Pa onda Đinđića. A Đinđić.... nesumnjivo, izuzetno jaka ličnost i za mnoge; pragmatičan, elokventan, energičan, pametan, srčan, šarmantan, sposoban, mudar, harizmatičan, jednostavan, razborit, običan.... mogli bi ovako pisati u nedogled. A za druge, sa neke druge strane, bilo je sasvim drugačijih kvalifikacija poput: izdajnik, špijun, lopov, plaćenik, germanofil, prevarant, lažov, licemer.... Ko je u pravu i ko zna pravu istinu? Niko, verovatno. Ko uopšte može znati pravu istinu i suštinu bilo kog čoveka? Ali ima nešto čemu su skloni svi, a čini mi se posebno mi sa „prostora zapadnog balkana“ – mistifikacija i glorifikovanje onoga koga više nema. Dobro.... ima toga i sa one strane velike vode.... setimo se Kenedija i svih priča koje su kružile, pa  igranih i dokumentarnih filmova o njemu, zatim komisija, istraga, mišljenja, nalaza.... I opet ista stara priča.... da je ostao živ, danas bi....?! Šta bi?! Šta bi danas bilo u Americi da je Kenedi živ.... odnosno da je onda ostao živ? Isto tako se stalno provlači priča: Gde bi danas bila Srbija da je Zoran Đinđić ostao živ? Zaista, gde? Odgovor je prilično jednostavan; Ovde gde je i sada.... godina gore ili dole, ništa ne menja na stvari. Ni u našem odnosu prema Evropi i ostatku sveta a ni obrnuto. Zašto? Pa ne može jedan čovek toliko da promeni zemlju ako to i drugi neće. Izuzev ako ne namerava da bude, Hitler, Staljin, Idi Amin ili Pol Pot. Mada.... i oni su imali pozamašnu podršku oportunista i ziheraša iz prikrajka.

            Da probamo da sagledamo činjenice. Vlada na čelu sa Zoranom Đinđićem formirana je, na jedvite jade, 25. januara 2001. godine. Dve godine i 46 dana kasnije, 12.marta 2003. godine, Đinđić je ubijen, uvedeno je vanredno stanje i izabrana je nova vlada. 2 godine i 46 dana trajala je izvršna vlast Zorana Đinđića. Za te dve godine ništa se bitno (a i nebitno) nije promenilo u državi našoj, truloj i bolesnoj. Sem ako se u bitno ne računa stalna borba za kontrolu nad  policijim (posebno njenim specijalnim jedinicama), vojskom, Službom državne bezbednosti, medijima i velikim i moćnim javnim preduzećima. Ako se za te dve godine ništa bitno nije promenilo, zašto mi danas govorimo da je Đinđić promenio Srbiju? Zašto nove generacije đaka i studenata sledećih sto godina treba to da uče kao veliku promenu koja je Srbiju sa pogrešnog puta okrenula na pravi put.  Šta je uopšte pravi put? Posebno sada, kada možemo da vidimo sve prednosti i mane države u kojoj živimo.... u stvari samo mane.... ali i prednosti i mane država u okruženju i skoro celoj Evropi. No i pored te šarene slike koja se često menja ali zadržava uvek iste boje kao kaledioskop, javlja se ta naša želja za stvaranjem mita, legende, veličine. Postoje mnoge organizacije, udruženja ili čak stranke koje i danas svaku rečenicu započinju sa „da je Đinđić sada živ....“  Šta?! Šta bi bilo da je živ?! Bili bi u EU još od 2007. godine i sada bi već bili na mestu predsedavajućeg istoj toj EU?! Bili bi jedna od razvijenijih zemalja Evrope, korupciju i kriminal bi sveli na nivo Švajcarske, verovatno bi našli naftu negde tamo gde su je svi i do sada tražili i nisu je našli, ali mi bi je našli, i živeli bi kao Norvežani? Na žalost, ubeđen sam da ne bi, nego bi bili tu gde smo i sada. Zašto?

            Ma koliko da je bio sposoban i ma koliko da je imao poznanstva u širokom krugu svetske političke elite, on je ipak bio jedan mali Srbin iz jedne zemlje seljaka na usranom Balkanu. I kao takav i dalje je bio suviše, suviše mali i beznačajan gledajući iz ugla najmoćnijih ljudi ove planete, koja je samo nekome majka a velikoj većini maćeha i to ne baš prijateljski nastrojena. Nikada on svim tim moćnim matorim prdonjama nije značio više od izgubljene partije bridža u večernjem klubu. Možda su mislili su da će im biti lepa alatka ali on to, možda, nije hteo da bude. Možda im je još 2001. jasno rekao da nema nameru da prizna Kosovo i ’ladno dozvoli stvaranje države tamo gde je nikada bilo nije?! Možda? Možda je imao u planu neko drugačije kretanje Srbije od pravca koji su oni zamislili? Zar to nije i više nego dovoljno da se ubije jedan čovek?! A posle toga.... klasično stvaranje mita i legende s naše strane.... Pripisivanje bezbroj vrlina koje nije posedovao i brisanje ne malog broja mana koje je u stvarnosti imao i eto čoveka-supermena, novog Nikole Pašića u telu Kraljevića Marka „s kojim bi ko zna dokle stigli da ga nisu ubili oni zlotvori“! Koji? Ne znamo sigurno, ali.... Ne znam ni ja, ma koliko da sam probao da iskalkulišem raznim opcijama. Amerikanci? Rusi? Britanci? Ili svi po malo? Sve zvuči uverljivije od toga da su to bili; Šiptar, Kum, Pekar, Budala, Bagzi, Pacov.... i još neki sitni glodari. Još manje mi deluje moguće da je sve krenulo od Koštunice. Od Koštunice...?! Da se ubije Đinđić?! Pa to je naučna fantastika! Ali u kalkulacijama i „iskopinama“ naišao sam na jednu vrlo interesantnu stvar koja se može naći o JSO. Zvezdan Jovanović je u JSO bio na raznim komandnim pozicijama i obavljao razne zadatke sem jednog; Nikada nije bio snajperista.