Francuska veza

            Gledam na JuTjubu serijal „Goli život“, čiji je autor za mene ne baš obožavani novinar Milomir Marić. Mada... moram da priznam da uz interesantne stvari o kojima palamudi sa raznim likovima ima i još jednu pozitivnu crtu. Veoma je mladolik. Čovek ima 60 godina, a ja zaista nikada ne bih rekao da ima toliko. Doduše... šta ja imam od toga? Nego... u tim svojim emisijama stalno dovlači ljude sa interesantnim.... recimo, biografijama, i izvlači podosta iz njih. Dobro.... ima i nedostataka.... voli da priča više od gosta, a i najviše voli kada gost potvrdi ono što je on saznao, zaključio, čuo ili pročitao (negde) sa, za nas uvek voljenim, „tako je“, a i već 20 godina se predstavlja kao „bivši urednik Duge“, ma šta da to predstavlja. I u moru tih emisija o ljudima „sa ivice“, napravio je čitav serijal o srpskoj ekipi u Francuskoj, koja je šezdesetih i sedamdesetih godina bila.... recimo „vodeća sila“ i na estradi, a dobrano i u politici. Naravno, u centru je nezaobilazni Stevica Marković, čovek oko koga se tada u Francuskoj vrtelo sve što je imalo veza sa našom tadašnjom socijalistčkom, federativnom i ostalom otadžbinom.... ili domovinom.... da, mislim da se tada više koristila ta reč. Ne znam zašto?! Možda zbog oni stihova „Lijepa naša....“ Verovatno! U svakom slučaju, taj Stevica je bio alfa i omega Pariza tog vremena. Kako je zaista došlo do toga da su svi ti naši prodrli tako daleko u elitu francuskog društva i to iz svih uglova, niko nije baš najbolje razjasnio. Svi znaju samo to da su se oni duboko uklinčili u taj establišment i da ih je godinama bilo nemoguće pomeriti odatle. Cela priča je meni mnogo interesantnija jer je stric (rođeni naravno) mog ortaka, partnera, drugara, prijatelja, kuma.... ima li još nešto što Srbi koriste kao naziv za povezanost  s nekim.... bio jedan od stubova nosilaca čitave te organizacije. Pričali smo o tome više puta, ali nikada to nije bila tako „vruća“ stvar kao sada kada je to u žiži javnosti. Bar onog dela koji je pratio Marićevu priču.

            Sve u svemu, on je krajem pedesetih godina, kao već svršeni student francuskog jezika otišao u Pariz na diplomsku ekskurziju. Ko zna zašto, ali on je odlučio da se više ne vraća u Jugoslaviju. Time je sebi automatski presudio 20 godina nemogućnosti povratka u Jugoslaviju ni pod kakvim uslovima. JNA, naravno.... nije odslužio vojsku. I toliko, ili čak i nešto više, se nije ni vraćao. A bilo ga je svugde po Evropi, a koliko je moj ortak uspeo da sazna, i u Africi. Legija? Manje verovatno.... pre će biti „istraživanje novih tržišta“. Ili ko zna.... U svakom slučaju, kao i cela ta, tada jugoslovenska ekipa, i on je bio blizak sa gomilom ljudi iz tadašnje francuske estrade, ali i političke elite. I prosto je neverovatno do kojih dubina su oni uspeli da stignu. Za Alena Delona se manje-više zna, ali bili su tu i Šarl Aznavur, Iv Montan, Brižit Bardo pa čak, po svim sada dostupnim informacijama, i Katrin Denev. I „pržilo“ se tu momački. Ko je koga stigao.... ako sam ja uspeo dobro da razumem. Čak, bar kad je Alen Delon u pitanju, ni pol nije bio presudan. Rupa je rupa, rekle bi Švabe. Ja se baš ne bih s tom izrekom složio, ali mene niko nije pitao ni onda ni sada. Tamo je, očigledno, sve to bilo „nobles“. Šta ćeš.... uvek smo debelo zaostajali. Jedan od interesantnijih delova cele priče je vezan za same početke „instalisanja“ cele garniture u francusko elitno društvo. Naime, kada su stigli, nisu znali šta bi mogli da rade i od čega da žive dok se nisu dosetili posla koji je i danas aktuelan. Ajfelov toranj je i tada bio turistička zlatna koka, pa su smislili da se i oni ubace pod tu kvočku. S obzirom da je francuski jezik bio jedino što su znali, kupili su foto aparate i počeli da slikaju turiste i da im „uvaljuju“ slike.... uz slatkorečive žvake koje su tada prolazile. Naravno, na početku to nije bilo lako. Žandarmi su ih vijali koliko su mogli, ali posao se vrlo brzo razradio i postao prava institucija nerazdvojna od Ajfelovog tornja. Uz sve to, pravila se jedna simpatična i pozitivna atmosfera koja je počela da privlači razne ljude. Da li su tako stigli i ovi sa „vrha“, ne zna se.

            Znam da sam i ja, kada sam na nagovor ćerke pristao da se popentram uz to poluzarđalo čudovište, mogao to da iskoristim, a da to nisam ni znao. Proveli smo par sati čekajući u redu za penjanje na vrh Pariza, da bih se, kada sam se već spustio dole, čuo sa drugarom i komšijom, koji je mnogo češći gost francuske prestonice od mene, a koji mi je telefonom tada rekao da je dovoljno samo malo glasnije pričati srpski i već ćete biti pozvani od momaka koji rade na obezbeđenju i koji će vas preko reda provesti na VIP ulaz. I danas je to njihova teritorija. Ono što su zapišali polovinom 20. veka ostalo je do danas njihovo. Da li će biti malo pretenciozno da kažem i „naše“. Eh, ko zna dokle bi oni stigli da se nisu umešali u politiku. Stvarno je kurva, mamicu joj njenu. Zakačili su se za Klod, ženu Žorža Pompidua, tadašnjeg premijera, a posle i predsednika Francuske. Do nje su stigli preko natali Delon, Alenove žene. A Klod je bila poznata po pravljenju žestokih orgija kakve nisu viđene još od starog Rima. Znala je da okupi više desetina ljudi na takvom „puškaranju“. I.... eto,.... ne kreše se žena predsednika Francuske tek tako. Za to je glavom platio Stevica Marković.... i još neki. A stric mog ortaka se izvukao.... ko zna kako. Čak je posle toga dolazio više puta u Jugoslaviju. Mom ortaku, a svom sinovcu, je poklonio skupoceni „Dipon“ upaljač, koji on i danas čuva kao jedinu uspomenu na strica. A stric.... umro je od nepoznate bolesti, verovatno dovučene iz Afrike, početkom devedesetih godina ostavljajući iza sebe bogatu biografiju.... i nekoliko skupocenih umetničkih slika. Ali, ostavio je i neku vrstu tapije na Ajfelov toranj, koji eto Srbi „vode“ i danas, i pored srbomrzačkih vladajućih garnitura koje su se posle De Gola menjale jedna za drugom sve do danas. Šta ćeš.... osvojili ljudi tvrđavu, pa je ne daju. Bar ne bez krvi. Pa... nek je drže dok se još može.