Operacija „Pusovanje“ – drugi deo

            Kao što sam rekao, čim sam video od brega odvaljenog Vladu, mislio sam, najzad pravi čovek na pravom mestu. Mestu veštaka. Rekao mi je odmah, da ne gubimo vreme, da idem kod teretnog ulaza u MUP, odnosno kod mesta gde njihova vozila ulaze u dvorište (civilnim kolima je strogo zabranjen ulaz u krug MUP.... da ne vide nešto što ne treba da vide.... valjda). Zato mi je i rekao da dođem kod tog ulaza i parkiram se preko puta a da će on doći s druge strane i dati mi signal za ulazak. Pitao sam ga ’oće li mi davati dimne signale ili neke obične, ali on je već odmaglio. Nisam imao izbora, seo sam u kola i izašao sa jednog divnog parking mesta tik uz glavni ulaz.... šteta.... kad nađeš tako mesto najradije ne bi ni pomerao kola ceo dan ali.... obaveze su obaveze. Odvezao sam kola na dogovoreno mesto i čekao da Vlada, kao Prle i Tihi, izviri iz nekog kanalizacionog otvora i da mi signal za upad. Tako je i bilo. Izvirio je iza nekog ćoška i samo lagano prstom pokazao da dođem. Dao sam pun gas, da što pre rešimo svu tu zajebanciju koja se odigravala na, za mene, neprijateljskoj teritoriji. Kad sam stao, ne gubeći ni časa, Vlada reče da otvorim haubu. Kad sam je otvorio on je pogledao u motor bez i cantimetra saginjanja i odmah, sigurno i veštački, odgovorno rekao... „Stvarno se ne vidi ni jedan broj“. Bio sam fasciniran. Kakva moć dedukcije zapažanja. Neverovatno. I sad se naježim kad se toga setim. Upitah ga da li je on mehaničar, saobraćajni tehničar, inženjer.... mislim.... zaista me fascinirao. Nagnuo se blago prema meni i sa poluiskrivljenim usnama rekao „Prijatelju, ja sam diplomirani ekonomista“. E tek me tu srušio na leđa kao smrdibubu. Diplomirani ekonomista?! Jebote. Fascinantno! Pa šta radiš onda ovde.... zaustio sam da mu kažem, ali sam se u trenutku predomislio i rekao mu; Bravo! Svaka čast. Nego.... gde se ide u školu za te veštake u pusovanju, pitao sam ga, misleći, ako je on postao veštak za brojeve motora sa ovakvim iskustvom, mogu i ja da položim za veštaka u pletenju, tkanju ili vezenju.... pa da dokon idem i zajebavam one ženine štrikerke veštačeći im radove. Grupno ili u četiri oka. Transparentno ili iza nekog paravana. Mislim.... sve u cilju ukazivanja na moguće greške. No, tada mi se žurilo pa sam rekao Vladi da i on piše ono kodirano pismo, da ja idem dalje, jer ovako neću kola registrovati do Božićnih poklada. Rekao mi je da ne brinem, da će sve odmah napisati i da idem kod nekog druga Ljube u šalter salu gde će sve biti završeno. Sad.... jes’ da ja imam blage napade klaustrofobije od šalter sala, ali.... šta je tu je.

            U šalter sali je bilo kao u košnici punoj Afričkih pčela, ali sam ih sve ignorisao i zaleteo se na šalter druga Ljube na kom nije bilo nikoga. Naravno, i drug Ljuba radi od pola devet do dvan’est, a pauza mu je od pola deset do deset pa zato i nije bilo nikoga. Bilo je devet i dvadeset ali Ljuba nije mogao više da čeka svoj omiljeni burek sa sirom pa je otišao malo ranije.... bar mi je tako rekao dežurni policajac. Ma nema veze.... opustiću se malo u obližnjem kafiću udaljenom oko kilometar, gde sam i kola parkirao nakon one operacije „Otpisani“, tj. veštačenja brojeva motora. U deset je Ljuba bio za šalterom, sit, smiren i dobro raspoložen jer je, koliko sam uspeo da razaznam, zviždukao neku lepu pesmu Lepe Lukić, ali nisam mogao da se setim koju. Valjda zbog sve te graje u buke u šalter sali. Časkom je klasifikovao moje papire na nekoliko mesta, gurnuo mi parčence papira kroz šalter i rekao; „Dođi sutra posle devet“! Na moje molećivo preklinjuće reči da su me poslali Bora, Vlada i još nekoliko ljudi kojih sam tada uspeo da se setim odgovorio mi je; „Džabe ti je i da te Dačić šalje.... načelnik nije tu, a on mora da potpiše“. Načelnik potpisuje moj slučaj?! Odmah sam narastao u sopstvenim očima i brzo odjurio kući da ispričam ženi i deci da načelnik radi naš slučaj. Na kolima su još bile „col“ tablice iz Nemačke, ali boli me uvo.... načelnik radi moj slučaj.... kada to kažem bilo kom saobraćajcu koji me zaustavi ima odma’ da upusti u gaće k’o da je popio čašu ricinusa. Pa doći će i taj sutrašnji dan. Šta je to u odnosu na sve vreme koje imam. A i načelnik je načelnik. Ne idu moji papiri kod načelnika svaki dan. I.... nakon razdraganog popodneva provedenog s porodicom zbog vesti da načelnik radi na našem slučaju i još jedne jedva prospavane noći došao je dan D.

            Obukao sam se prilično svečano, skoro k’o moja žena kad ide na štrikanje samo sa manje ukrasnih detalja, banuo kod Ljube u deset, jer čemu ranije dolaziti kad znam da jede burek s mesom (juče je jeo sa sirom), uzeo svoj novi broj motora i sa tastom kao telesnim obezbeđenjem krenuo u AMS, gde je trebalo da mi te nove „pus“ brojeve „upusuju“ čekićem i zumbama (alat poznat autoru, a ko hoće više da zna nek se raspita). Neki koje su već ranije „pusovali“ savetovali su me da tražim Radeta jer on to radi kao što dobra medicinska sestra daje injekciju.... pljasne te po dupetu i dok se ti smisliš šta joj je bilo ona ti je već i nabila iglu i ispraznila špric a ti i ne znaš da jeste. Dobro.... Rade ne pljeska po dupetu, ali ovo ostalo je, kažu, sve isto. Dok trepneš već je gotovo. I bilo je tako. Mada se čovek ne zove Rade nego Rada, što mi je bila još veća garancija jer je očito da je čovek autohtoni VojvoĐaN. I dok smo mi prodivanili po koju i dok sam se ja izuo još 30 evrića, Rada je već ispusovao sve nove brojeve. Naravno, shvatate da ne mogu da vam kažem brojeve jer je u pitanju izuzetno osetljiva materija i za mene i za MUP. Ali dobro.... reću ću, ali stvarno nemojte to da širite dalje da ja ne bi najeb’o od svih do sada navedenih nadležnih organa.... VMZL134838.... eto, prosto a genijalno.... zar ne? I.... nakon toga tast i ja smo se ispozdravljali s Radom koji je ostao za nama sa 500 dinara više u džepu.... stari srpski običaj.... mora se.... i odjurili do agencije da predamo svu tu hrpu papira s nadom da ćemo u zamenu za nju dobiti jedne registarske tablice, po mogućnosti bez Š,Ć,Č,Ž,Đ u kombinaciji (da ne bih posle Mađarima na naplati drumarine crtao tablice a oni se smejali), i jednu metalik sivu nalepnicu za šoferšajbnu, da ne kažem vetrobran, i da se onda vozimo nazapravo. Prijateljice iz agencije (ali zaista su samo prijateljice.... da ne bude posle...) su mi rekle da idem kući, opružim se na trosed i mirno čekam poziv da dođem po sav taj „materijal“ koji mi i pripada. I taman kad sam se ispeglao po trosedu veličine dvoseda, zazvonio je moj mobilni telefon koji kao zvono pušta predivna Vivaldijeva „Četiri godišnja doba“, a za ovu priliku namestio sam „Proleće“, i čim sam stisn’o „Ansver“ začuo sam prijateljicu iz agencije koja mi je rekla da službenica u MUP traži potvrdu od „Notara“ na ugovoru iz Nemačke?! E, jebiga đuvegijo.... 

Operacija „Pusovanje“ - prvi deo

            Pre par nedelja pisao sam vam kako smo išli u kletu NJemačku po kola i jedva živu glavu izvukli, a u Frankfurtu gde je pravi otvoreni front nismo ni bili. I još sam napisao kako mi je svanulo čim sam prošao ove naše driblere na carini u Horgošu, jer više nema šta de me iznanadi.E, pa zajeb’o sam se. Zaboravio sam da se vraćam u Srbiju a ne u otadžbinu iliti faterland. A u Srbiji ima prepona za preskakanje više nego nekad na poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu - konjički deo (koji sam baš voleo kad sam bio dete i gde me ćale redovno vodio). Svašta naš čovek smisli. Posebno kad je na vlasti. I to na bilo kom nivou. Već sutradan po pristizanju na rodnu grudu oćeraše me u carinsku žicu.... mislim ne mene nego kola, ali ja sam to dosta teško podneo. Znam, vezujem se za stvari a to ne treba, ali... šta ću... zavoleli smo se čim smo se prvi put videli u tom... Zigenfildenu, ili kako li se već zove. Ja i auto, naravno. I odmah mi ga oteše iz ruku kao majci dete posle dojenja u porodilištu. Sedeo sam u njemu još pola sata nakon ulaska u carinsku zonu i kao dete vozio „na suvo“.... znate to... sediš i kao voziš a onomatopejom dočaravaš zvuk motora i šaltanje getribe što se srpski zove menjač. Mada.... ovaj moj je automatik.... ali nema veze.... lepo je vratiti se u dečačke dane. Na kraju radnog vremena, oko 5 popodne, isterali su me sa carine uz moje bučno negodovanje, ali su me ispratili tešeći me da će carinske formalnosti biti obavljene za dva ili tri dana. Kurve carinske lopovske i lažovske. Ček’o sam celu jednu nedelju. I to zato što su drugovi carinici štrajkovali zbog malih plata pa su radili sa pola kapaciteta. Nataknem ih na njihov kapacitet.... kakva plata.... pa to im je samo za cigare.... mene su našli.... Eh da mi je vlast na par dana. Nego.... bila je to baš duga nedelja. Oteglo se do u nedogled. Valjda zato što sam ih svaki dan zvao. I jedva nekako pustiše mog vranca iz one njine žicetine. E, sad smo na konju, pomislio sam! Međutim....

            Odem ja na tehnički pregled vozeći svoj „Plavi bljesak“ (tako sam ga nazvao od milja), i to kod poznanice.... da ubrzam stvari a da i ona zaradi neki dinar. Kažu mi da sednem opustim se.... sad je sve rešeno, u roku od sutra dobijam tablice. Tako i uradim. Ali nisam dugo sedeo opušten. Brzo su me nategli k’o praćku. Dotrčaše ona dvojica što pregledaju... ili, ako ’oćete pravilno „vrše tehnički pregled vozila“ pomalo zbunjeni i tiho, što mogu tiše, saopštiše mi da se ne vide brojevi motora na motoru.... normalno, gde bi bili brojevi motora ako ne na motoru. I za divno čudo ja se uopšte ne uzbudim jer, ubeđen da je moja faterland izbacila brojeve motora kao podatak iz saobraćajne pomislim da mi i ne trebaju. Čak je i Švabo lepo napis’o u eksportnom papiru da je broj motora nečitak. Samo.... to ova moja „umetnička štrikaljka“ što živi samnom bespravno već više od 20 godina nije videla a čitala je sve papire deset puta. Šta li je ona radila na tom fakultetu i kako je uopšte stigla do kraja.... jebem li ga ako znam. Učila sigurno nije, jer da jeste rekla bi mi to odma’ a ne da takvu poražavajuću vest saznajem, potpuno nespreman, od majstora na tehničkom pregledu. Taj izgleda zna nemački bolje od nje. A sem što zna nemački, zna i to da mi broj motora treba.... ne da treba, nego nemo’š da registruješ kola bez toga. E Srbijo.... pa dokle ćeš pišati po nama, sinovima tvojim (verovatno vanbračnim). Kud ću sad po taj broj? Gde bi drugo.... u MUP, što se nekad zvao SUP... A i sada ga tako zovemo. Teško je odbaciti stare navike.... I rekoše mi da sledeće nedelje (bio je petak.... pogađate) u cik zore, u osam sati, idem kod nekog druga Bore, u taj SUP, a on će dalje „preduzeti sve neophodne radnje koje su potrebne da dobijem novi broj motora“, a cela ta operacija ima šifrovano ime „pusovanje“.... mislim.... tako se to stručno zove. Znači, počinjemo u utorak ujutro.

            Nisam ni znao da u to doba dana ima toliko sveta na ulicama. Baš sam se zaprepastio. Šta li samo rade toliki ljudi? Nego... nađem ja druga Boru.... primio me lepo.... ne mogu da kažem.... što je čudno s obzirom da je iz Čuruga. Ne bih ja to znao nego sam na zidu njegove male tople i ukusno uređene kancelarije sa zlatno-bež foteljama iz 1972. vid’o veliki plakat na kome je pisalo; „Šta radi Čak Noris u Čurugu?“, i odmah u produžetku, da se mi ne bi umno napinjali, i odgovor; „Sve što mu se kaže“. Eh... uvek su bili šašavi i spremni na šale i pošal’ce ti Čuružani. Bora je čovek iz naroda, pomislio sam, a ne iz SUP. Ili MUP.... mada ovo MUP nekako tvrđe zvuči iako me uveravaju da je MUP demokratska institucija a SUP autokratska. Može biti. Možda sam malo staromodan. Ili zaostao? Nije to ni važno.... Važno je da mi je drug Bora dao jedan lep beo list papira na kome je napisao kodiranu poruku i rekao da već sutra u isto doba dođem na drugi ulaz tog SUP i tražim druga Vladu koji vrši veštačenje i dam mu tu kodiranu poruku, te da će on (taj Vlada) preuzeti moj slučaj. Rekao mi je i da Vlada radi sa strankama kao i on (Bora), od pola devet do dvan’est, a pauza mu je od pola deset do deset, ali ovaj radi samo utorkom i četvrtkom. Ostalim danima analizira to što je izveštačio. I još mi je rekao da je taj dosta brz i da radi i po dvoje ili čak troje kola dnevno. Pa dobro i stigne za to kratko radno vreme. Natovarili čoveku takvu obavezu na vrat a ne daju mu da radi duže od tog propisanog radnog vremena!? Ako čovek radi veštačenje, to je jedna vrlo ozbiljna i odgovorna funkcija. Treba izveštačiti svaki motor u detalje i osmisliti novi broj za njega. Kad sam samo pomislio na takvu odgovornost, odmah su me prošli neki trnci kroz telo. Nisam spavao skoro celu noć zbog treme. K’o da krećem na ekskurziju. Sutradan ujutro sam se već navikao da u gradu ima toliko ljudi kao da svaki dan ustajem u to doba, i sa nestrpljenjem i blagom zebnjom krenuo ka zgradi SUP. Šta ako Vlada ne bude mogao da izveštači broj? Moraću opet u Frankfurt. Ili Manhajm. Šta mi bude zgodnije. E Vlado, Vlado! Nemoj me sada izneveriti.... sada kada je najteže. Pomagaj kako znaš i umeš. Samo.... treba Vladu i naći. Srećom, na službenom ulazu u SUP.... ili MUP,.... jebem li ga.... naletim na poznanika koji takođe radi u toj instituciji, a poznaje i Vladu i Boru i sve druge subjekte neophodne za privođenje mog slučaja kraju. Odmah je zvao Vladu i ovaj se ubrzo pojavi.... onako.... visok i snažan.... pravi mupovac. Jedino što je umesto uniforme imao radno odelo kao mehaničar. I to prljavo. Dobro je, pomislio sam, stvar je rešena. Ali....