Operacija „Pusovanje“ – drugi deo

            Kao što sam rekao, čim sam video od brega odvaljenog Vladu, mislio sam, najzad pravi čovek na pravom mestu. Mestu veštaka. Rekao mi je odmah, da ne gubimo vreme, da idem kod teretnog ulaza u MUP, odnosno kod mesta gde njihova vozila ulaze u dvorište (civilnim kolima je strogo zabranjen ulaz u krug MUP.... da ne vide nešto što ne treba da vide.... valjda). Zato mi je i rekao da dođem kod tog ulaza i parkiram se preko puta a da će on doći s druge strane i dati mi signal za ulazak. Pitao sam ga ’oće li mi davati dimne signale ili neke obične, ali on je već odmaglio. Nisam imao izbora, seo sam u kola i izašao sa jednog divnog parking mesta tik uz glavni ulaz.... šteta.... kad nađeš tako mesto najradije ne bi ni pomerao kola ceo dan ali.... obaveze su obaveze. Odvezao sam kola na dogovoreno mesto i čekao da Vlada, kao Prle i Tihi, izviri iz nekog kanalizacionog otvora i da mi signal za upad. Tako je i bilo. Izvirio je iza nekog ćoška i samo lagano prstom pokazao da dođem. Dao sam pun gas, da što pre rešimo svu tu zajebanciju koja se odigravala na, za mene, neprijateljskoj teritoriji. Kad sam stao, ne gubeći ni časa, Vlada reče da otvorim haubu. Kad sam je otvorio on je pogledao u motor bez i cantimetra saginjanja i odmah, sigurno i veštački, odgovorno rekao... „Stvarno se ne vidi ni jedan broj“. Bio sam fasciniran. Kakva moć dedukcije zapažanja. Neverovatno. I sad se naježim kad se toga setim. Upitah ga da li je on mehaničar, saobraćajni tehničar, inženjer.... mislim.... zaista me fascinirao. Nagnuo se blago prema meni i sa poluiskrivljenim usnama rekao „Prijatelju, ja sam diplomirani ekonomista“. E tek me tu srušio na leđa kao smrdibubu. Diplomirani ekonomista?! Jebote. Fascinantno! Pa šta radiš onda ovde.... zaustio sam da mu kažem, ali sam se u trenutku predomislio i rekao mu; Bravo! Svaka čast. Nego.... gde se ide u školu za te veštake u pusovanju, pitao sam ga, misleći, ako je on postao veštak za brojeve motora sa ovakvim iskustvom, mogu i ja da položim za veštaka u pletenju, tkanju ili vezenju.... pa da dokon idem i zajebavam one ženine štrikerke veštačeći im radove. Grupno ili u četiri oka. Transparentno ili iza nekog paravana. Mislim.... sve u cilju ukazivanja na moguće greške. No, tada mi se žurilo pa sam rekao Vladi da i on piše ono kodirano pismo, da ja idem dalje, jer ovako neću kola registrovati do Božićnih poklada. Rekao mi je da ne brinem, da će sve odmah napisati i da idem kod nekog druga Ljube u šalter salu gde će sve biti završeno. Sad.... jes’ da ja imam blage napade klaustrofobije od šalter sala, ali.... šta je tu je.

            U šalter sali je bilo kao u košnici punoj Afričkih pčela, ali sam ih sve ignorisao i zaleteo se na šalter druga Ljube na kom nije bilo nikoga. Naravno, i drug Ljuba radi od pola devet do dvan’est, a pauza mu je od pola deset do deset pa zato i nije bilo nikoga. Bilo je devet i dvadeset ali Ljuba nije mogao više da čeka svoj omiljeni burek sa sirom pa je otišao malo ranije.... bar mi je tako rekao dežurni policajac. Ma nema veze.... opustiću se malo u obližnjem kafiću udaljenom oko kilometar, gde sam i kola parkirao nakon one operacije „Otpisani“, tj. veštačenja brojeva motora. U deset je Ljuba bio za šalterom, sit, smiren i dobro raspoložen jer je, koliko sam uspeo da razaznam, zviždukao neku lepu pesmu Lepe Lukić, ali nisam mogao da se setim koju. Valjda zbog sve te graje u buke u šalter sali. Časkom je klasifikovao moje papire na nekoliko mesta, gurnuo mi parčence papira kroz šalter i rekao; „Dođi sutra posle devet“! Na moje molećivo preklinjuće reči da su me poslali Bora, Vlada i još nekoliko ljudi kojih sam tada uspeo da se setim odgovorio mi je; „Džabe ti je i da te Dačić šalje.... načelnik nije tu, a on mora da potpiše“. Načelnik potpisuje moj slučaj?! Odmah sam narastao u sopstvenim očima i brzo odjurio kući da ispričam ženi i deci da načelnik radi naš slučaj. Na kolima su još bile „col“ tablice iz Nemačke, ali boli me uvo.... načelnik radi moj slučaj.... kada to kažem bilo kom saobraćajcu koji me zaustavi ima odma’ da upusti u gaće k’o da je popio čašu ricinusa. Pa doći će i taj sutrašnji dan. Šta je to u odnosu na sve vreme koje imam. A i načelnik je načelnik. Ne idu moji papiri kod načelnika svaki dan. I.... nakon razdraganog popodneva provedenog s porodicom zbog vesti da načelnik radi na našem slučaju i još jedne jedva prospavane noći došao je dan D.

            Obukao sam se prilično svečano, skoro k’o moja žena kad ide na štrikanje samo sa manje ukrasnih detalja, banuo kod Ljube u deset, jer čemu ranije dolaziti kad znam da jede burek s mesom (juče je jeo sa sirom), uzeo svoj novi broj motora i sa tastom kao telesnim obezbeđenjem krenuo u AMS, gde je trebalo da mi te nove „pus“ brojeve „upusuju“ čekićem i zumbama (alat poznat autoru, a ko hoće više da zna nek se raspita). Neki koje su već ranije „pusovali“ savetovali su me da tražim Radeta jer on to radi kao što dobra medicinska sestra daje injekciju.... pljasne te po dupetu i dok se ti smisliš šta joj je bilo ona ti je već i nabila iglu i ispraznila špric a ti i ne znaš da jeste. Dobro.... Rade ne pljeska po dupetu, ali ovo ostalo je, kažu, sve isto. Dok trepneš već je gotovo. I bilo je tako. Mada se čovek ne zove Rade nego Rada, što mi je bila još veća garancija jer je očito da je čovek autohtoni VojvoĐaN. I dok smo mi prodivanili po koju i dok sam se ja izuo još 30 evrića, Rada je već ispusovao sve nove brojeve. Naravno, shvatate da ne mogu da vam kažem brojeve jer je u pitanju izuzetno osetljiva materija i za mene i za MUP. Ali dobro.... reću ću, ali stvarno nemojte to da širite dalje da ja ne bi najeb’o od svih do sada navedenih nadležnih organa.... VMZL134838.... eto, prosto a genijalno.... zar ne? I.... nakon toga tast i ja smo se ispozdravljali s Radom koji je ostao za nama sa 500 dinara više u džepu.... stari srpski običaj.... mora se.... i odjurili do agencije da predamo svu tu hrpu papira s nadom da ćemo u zamenu za nju dobiti jedne registarske tablice, po mogućnosti bez Š,Ć,Č,Ž,Đ u kombinaciji (da ne bih posle Mađarima na naplati drumarine crtao tablice a oni se smejali), i jednu metalik sivu nalepnicu za šoferšajbnu, da ne kažem vetrobran, i da se onda vozimo nazapravo. Prijateljice iz agencije (ali zaista su samo prijateljice.... da ne bude posle...) su mi rekle da idem kući, opružim se na trosed i mirno čekam poziv da dođem po sav taj „materijal“ koji mi i pripada. I taman kad sam se ispeglao po trosedu veličine dvoseda, zazvonio je moj mobilni telefon koji kao zvono pušta predivna Vivaldijeva „Četiri godišnja doba“, a za ovu priliku namestio sam „Proleće“, i čim sam stisn’o „Ansver“ začuo sam prijateljicu iz agencije koja mi je rekla da službenica u MUP traži potvrdu od „Notara“ na ugovoru iz Nemačke?! E, jebiga đuvegijo....