Kad bih bio žensko ili...

 

            Da li ste se ikad zapitali kako je gledati život kroz oči suprotnog pola. Mislim... kad bi mi muški postali u trenutku ženski, kako bi se osećali u nekoj situaciji. Priznajem da mi je to, u stvari, nemoguće i da zamislim ali... eto... da probamo. Recimo... pred neki prvi izlazak s nekim kurajberom. Treba da izađeš s nekim s kim si se videla prvi put pre par dana i sad imate sudar. Doduše, ja već imam osećaj gađenja ma koliko da je to samo razmišljanje... Ja sam onaj... homofob... ili tako nekako. Ali, jebiga, možda su i one? Sastaješ se s tipom koji je već pri prvom kontaktu izazvao blage trnce u tebi, ali se posle toga dva - tri puta dobro izlupetao za nešto, pa razmišljaš... šta li ću s njim pričati celo veče? Ajd’ priča i nekako, ali šta ako bude hteo nešto... šta ako hoće da me poljubi? Mislim... ja kao muško znam da bih, ali se samo pitam, šta bih da mene neko treba da ljubi... a popio je tri piva... i stalno pomalo podriguje. Muči ga pivo u stomaku. Ne bi mi bilo svejedno. Šta svejedno?!... Pobegao bih što dalje mogu. Mada... to je bilo rešenje kad smo mi bili u tim godinama... mislim... za ljubakanje i te metode „razrađivanja“. A danas? Taj napola pijani kreten ima tvoj mobilni i... eto ga za par sekundi opet tu. Ja bih teško izdržao da ga ne drknem u glavu, pa šta bude. A možeš samo da zamisliš šta bi bilo kad je on jači a tebi nema ko da pomogne. Nezgodno, stvarno. A tek sudar sa... „onim“ na kraju. Ajao! Kad samo pomislim da bi neko trebao da legne na mene, već mi je zlo. Još kad neki deo njegovog tela, ma kakav da je, treba da uđe u mene... Nije ni čudo što se sve... dobro... skoro sve... ženske plaše toga. Mislim na prvi put.... posle toga ide k’o po loju. Pa ja sam jednom išao na hidrokolon terapiju na kojoj mi je doktorka, umrla je, Bog da joj dušu prosti, ugurala sondu u dupe u roku od 3 sekunde, i da je nisam dobro poznavao kunem se da bih je prvo ispičkao a onda joj onu sondu, ø 25 mm ugurao u levo uvo iako po svim zakonima fizike tamo ne može da uđe ni da je tri puta tanja. Dobro... nisu isti otvori u pitanju ali je u svakom slučaju „invazivna“ metoda očita. Pod invazivnom se smatra kad nešto prodire u tebe a ti po pravilu ne možeš ništa. Kad se samo setim koliko sam injekcija u životu primio... dupe mi je bilo kao Vilerov goblen, ali šta je to u odnosu na ovo. Ovo je mnogo invazivnije... i mnogo duže traje od injekcije.

            Ali, čini se da to baš i nije tako grdno kako ja to zamišljam inače bi sve žene do poslednjeg daha bežale od nas. A nešto nisam primetio da to rade. Posebno u ova poslednja vremena seksualnih sloboda. U vreme moje mame i tate sve je bilo drugačije. Ili bar tako mislimo. I to zato što svoje roditelje ne možemo da zamislimo u nekim pohotnim pozama. Nekako nam se ne uklapa u sliku. Mada, ne mogu da ne primetim da žene ne manipulišu „tim stvarima“ s nama. Eto, jedna blog koleginica je pozvala žene da masovno prekrste noge svaki put kad im se to ne radi a nama radi. Zašto? Zato što nas, muške, samo to interesuje i ništa više kod njih. Pa sad, teško da me nešto posebno obuzimaju svi ženski problemi, sve glavobolje, rem faze u sred dana, PMS, klimaks, pred klimaks, plače joj se, smeje joj se, treba joj malo nežnosti... Jebiga, sve joj treba sem onog što nama treba. I sad još i to da nam ukinu. Pa za čega ćemo onda služiti? Da nas pokazuju kao deo nameštaja kad neka od njihovih drugarica dolazi da malo četuju uživo. E, to malo morgen. Za te stvari su naše mame imale razne miljee i goblene po svim sobama pa su njih pokazivale. Treba da sedim i da se smeškam k’o dvorska budala kad njoj dođe drugarica... da skuvam kafu... naseckam nešto... malo popričamo o krojevima iz „Burde“ ili nešto novo u pletenju, a onda da diskretno nestanem... Da ih ostavim same, da se isćakulaju. Inače im smetam... i ne osećaju se prijatno. I sve to da bi dobio malo .... Ma za te pare i to kilo živaca odo’ ja na drugu stranu a njoj nek’ tata kuva kafu.... koju ja inače ne pijem.

            Dosta mi je što su te ženske slobode ukinule pečenje kolača po kućama. Danas sve ili ih kupuju ili prave neke „smuti pa prospi“, odnosno one u kojima se ništa ne peče. „Čizkejk“, „Snikerstorta“, „Ledene kocke“(šatro) i ostale instant varijante mrzovoljnih domaćica sa gomilom keksa od kog me ubi žgaravica. A kad se samo setim kako je kod nas, mislim kod moje mame, mirisalo kad se pravi lenja pita s višnjama. Ili „Žerbo kocke“. Za to su znale i komšije iz susednog ulaza. Danas sve otvoreno kažu da ne vole da kuvaju, ne vole da spremaju, ne vole da razvoze decu, ne vole da peku kolače, ne vole goste, ne vole kad im mašina pere veš, ne vole kad im mašina ne pere veš... a onda im se još i „ono“ ne radi. Pa šta ti se radi, nataknem te.... pardon.... izvinjavam se deci i starijim ljudima. I ženama starijim, naravno. „’Ajde da mi pričaš nešto lepo“... kaže... Ja kažem – šta? „Pa nešto, valjda znaš nešto lepo?“ „Monika Beluči“- izbacim kao iz topa. Pogleda me prezrivo i iskrivi usta na levu stranu. To je još dobro... kad ih iskrivi na desnu onda je mnogo gore. Ali to je prvo čega sam se setio da je lepo. Ili... neki auto... „A-6 Ol Roud“... i to zato što više ne smem da spominjem druge žene. A kad u nekom filmu igra njen miljenik Džordž Kluni, koji je dobar glumac isto kao što je Lidija Vukićević glumica, onda se samo smeška, malo počeše po glavi, pa opet smeška i tako do odjavne špice. S tim što taj Kluni ima više filmova nego što Monika Beluči ima čarapa. Svake nedelje na TV puste po neki film s njim. A s Monikom.... ništa. Idi na „Gugl“ u „slike“ pa gledaj. Pa nije to isto. I zato kad čujem neku pro-feminističku priču o ugroženosti žena, najrađe se okrenem i odem... ako ostanem pašću u iskušenje da neku „ugroženu“ šutnem u dupe. Ako je veliko i debelo. A ako je simpatično, lepo i zaokrugljeno.... pa.... mogu malo i da saslušam šta žena ima da kaže. Ko zna,.... možda nađemo neke dodirne tačke. Po telu.

ili