Pre par nedelja pisao sam vam kako
smo išli u kletu NJemačku po kola i jedva živu glavu izvukli, a u Frankfurtu
gde je pravi otvoreni front nismo ni bili. I još sam napisao kako mi je svanulo
čim sam prošao ove naše driblere na carini u Horgošu, jer više nema šta de me
iznanadi.E, pa zajeb’o sam se. Zaboravio sam da se vraćam u Srbiju a ne u
otadžbinu iliti faterland. A u Srbiji ima prepona za preskakanje više nego
nekad na poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu - konjički deo (koji sam baš voleo
kad sam bio dete i gde me ćale redovno vodio). Svašta naš čovek smisli. Posebno
kad je na vlasti. I to na bilo kom nivou. Već sutradan po pristizanju na rodnu
grudu oćeraše me u carinsku žicu....
mislim ne mene nego kola, ali ja sam to dosta teško podneo. Znam, vezujem se za
stvari a to ne treba, ali... šta ću... zavoleli smo se čim smo se prvi put
videli u tom... Zigenfildenu, ili kako li se već zove. Ja i auto, naravno. I
odmah mi ga oteše iz ruku kao majci dete posle dojenja u porodilištu. Sedeo sam
u njemu još pola sata nakon ulaska u carinsku zonu i kao dete vozio „na
suvo“.... znate to... sediš i kao voziš a onomatopejom dočaravaš zvuk motora i
šaltanje getribe što se srpski zove menjač. Mada.... ovaj moj je automatik....
ali nema veze.... lepo je vratiti se u dečačke dane. Na kraju radnog vremena,
oko 5 popodne, isterali su me sa carine uz moje bučno negodovanje, ali su me
ispratili tešeći me da će carinske formalnosti biti obavljene za dva ili tri
dana. Kurve carinske lopovske i lažovske. Ček’o sam celu jednu nedelju. I to
zato što su drugovi carinici štrajkovali zbog malih plata pa su radili sa pola
kapaciteta. Nataknem ih na njihov kapacitet.... kakva plata.... pa to im je
samo za cigare.... mene su našli.... Eh da mi je vlast na par dana. Nego....
bila je to baš duga nedelja. Oteglo se do u nedogled. Valjda zato što sam ih svaki dan zvao. I jedva nekako pustiše
mog vranca iz one njine žicetine. E, sad smo na konju, pomislio sam!
Međutim....
Odem ja na tehnički pregled vozeći
svoj „Plavi bljesak“ (tako sam ga nazvao od milja), i to kod poznanice.... da
ubrzam stvari a da i ona zaradi neki dinar. Kažu mi da sednem opustim se....
sad je sve rešeno, u roku od sutra dobijam tablice. Tako i uradim. Ali nisam
dugo sedeo opušten. Brzo su me nategli k’o praćku. Dotrčaše ona dvojica što
pregledaju... ili, ako ’oćete pravilno „vrše tehnički pregled vozila“ pomalo
zbunjeni i tiho, što mogu tiše, saopštiše mi da se ne vide brojevi motora na
motoru.... normalno, gde bi bili brojevi motora ako ne na motoru. I za divno
čudo ja se uopšte ne uzbudim jer, ubeđen da je moja faterland izbacila brojeve
motora kao podatak iz saobraćajne pomislim da mi i ne trebaju. Čak je i Švabo
lepo napis’o u eksportnom papiru da je broj
motora nečitak. Samo.... to ova moja „umetnička štrikaljka“ što živi samnom
bespravno već više od 20 godina nije videla a čitala je sve papire deset puta.
Šta li je ona radila na tom fakultetu i kako je uopšte stigla do kraja....
jebem li ga ako znam. Učila sigurno nije, jer da jeste rekla bi mi to odma’ a
ne da takvu poražavajuću vest saznajem, potpuno nespreman, od majstora na
tehničkom pregledu. Taj izgleda zna nemački bolje od nje. A sem što zna
nemački, zna i to da mi broj motora treba.... ne da treba, nego nemo’š da
registruješ kola bez toga. E Srbijo.... pa dokle ćeš pišati po nama, sinovima
tvojim (verovatno vanbračnim). Kud ću sad po taj broj? Gde bi drugo.... u MUP,
što se nekad zvao SUP... A i sada ga tako zovemo. Teško je odbaciti stare
navike.... I rekoše mi da sledeće nedelje (bio je petak.... pogađate) u cik
zore, u osam sati, idem kod nekog druga Bore, u taj SUP, a on će dalje
„preduzeti sve neophodne radnje koje su potrebne da dobijem novi broj motora“,
a cela ta operacija ima šifrovano ime „pusovanje“.... mislim.... tako se to
stručno zove. Znači, počinjemo u utorak ujutro.
Nisam ni znao da u to doba dana ima
toliko sveta na ulicama. Baš sam se zaprepastio. Šta li samo rade toliki ljudi?
Nego... nađem ja druga Boru....
primio me lepo.... ne mogu da kažem.... što je čudno s obzirom da je iz Čuruga.
Ne bih ja to znao nego sam na zidu njegove male tople i ukusno uređene
kancelarije sa zlatno-bež foteljama iz 1972. vid’o veliki plakat na kome je
pisalo; „Šta radi Čak Noris u Čurugu?“, i odmah u produžetku, da se mi ne bi
umno napinjali, i odgovor; „Sve što mu se kaže“. Eh... uvek su bili šašavi i
spremni na šale i pošal’ce ti Čuružani. Bora je čovek iz naroda, pomislio sam,
a ne iz SUP. Ili MUP.... mada ovo MUP nekako tvrđe zvuči iako me uveravaju da
je MUP demokratska institucija a SUP autokratska. Može biti. Možda sam malo
staromodan. Ili zaostao? Nije to ni važno.... Važno je da mi je drug Bora dao
jedan lep beo list papira na kome je napisao kodiranu poruku i rekao da već
sutra u isto doba dođem na drugi ulaz tog SUP i tražim druga Vladu koji vrši veštačenje i dam mu tu
kodiranu poruku, te da će on (taj Vlada) preuzeti moj slučaj. Rekao mi je i da
Vlada radi sa strankama kao i on (Bora), od pola devet do dvan’est, a pauza mu
je od pola deset do deset, ali ovaj radi samo utorkom i četvrtkom. Ostalim
danima analizira to što je izveštačio. I još mi je rekao da je taj dosta brz i
da radi i po dvoje ili čak troje
kola dnevno. Pa dobro i stigne za to kratko radno vreme. Natovarili čoveku
takvu obavezu na vrat a ne daju mu da radi duže od tog propisanog radnog
vremena!? Ako čovek radi veštačenje, to je jedna vrlo ozbiljna i odgovorna
funkcija. Treba izveštačiti svaki motor u detalje i osmisliti novi broj za
njega. Kad sam samo pomislio na takvu odgovornost, odmah su me prošli neki
trnci kroz telo. Nisam spavao skoro celu noć zbog treme. K’o da krećem na
ekskurziju. Sutradan ujutro sam se već navikao da u gradu ima toliko ljudi kao
da svaki dan ustajem u to doba, i sa nestrpljenjem i blagom zebnjom krenuo ka
zgradi SUP. Šta ako Vlada ne bude mogao da izveštači broj? Moraću opet u
Frankfurt. Ili Manhajm. Šta mi bude zgodnije. E Vlado, Vlado! Nemoj me sada izneveriti.... sada kada je najteže. Pomagaj
kako znaš i umeš. Samo.... treba Vladu i naći. Srećom, na službenom ulazu u
SUP.... ili MUP,.... jebem li ga.... naletim na poznanika koji takođe radi u
toj instituciji, a poznaje i Vladu i Boru i sve druge subjekte neophodne za
privođenje mog slučaja kraju. Odmah je zvao Vladu i ovaj se ubrzo pojavi....
onako.... visok i snažan.... pravi mupovac. Jedino što je umesto uniforme imao
radno odelo kao mehaničar. I to prljavo. Dobro je, pomislio sam, stvar je rešena. Ali....
Нема коментара:
Постави коментар