Naš dobroćudni pomahnitali saputnik

            Ovih dana naš večiti saputnik se ponovo malo razgoropadio i doveo naše odnose u stanje koje bi se moglo nazvati „veoma zategnuto“. Postao je agresivan, iako ga retko viđamo takvog. Baškari se i razmeće svojom veličinom ali i plahovitošću, jer u roku od samo nekoliko dana u stanju je da se promeni kao prevrnute zepe. I onda veliki broj nas počne da ga se plaši. Doduše, neki su navikli na to i njegove bubice su prihvatili kao uobičajene i trpe ih stoički i čak bi se moglo reći opušteno i uz zezanje na svoj račun. Mnogi ga psuju okrivljujući ga za sve nedaće u svom životu, iako one najčešće i ne potiču od njega. Većina je indiferentna. Posmatra sa strane taj sukob, znajući da sa njim nemaju ništa i da su uvek na pristojnoj distanci. To su oni koji se i ne druže baš mnogo s njim i kada nije u ovoj svojoj „divljačkoj“ fazi. Imaju druge prijatelje. Čak, kažu, da im i smrdi kada su u njegovoj blizini. Pa, sad... to je kao pečena jagnjetina.... ili je voliš, ili te tera na gađenje. Ja sam od onih prvih, i kada je on u pitanju ali i kada je jagnjetina u pitanju. Od malih nogu ga poznajem i ne smeta mi ništa što od njega dolazi. Jeste, ima malo specifičan miris... ali ko od nas ga nema... zato i kupujemo sve one silne dezodoranse, ne bi li isključili taj životinjski nagon za međusobno mirisanje. Smeta nam. Ne podnosimo više međusobne mirise. Ali, meni njegov ne smeta. Mada, moram da priznam da sam retko pored njega kada je u ovakvoj, raspomamljenoj fazi i kada tera sve ispred sebe praveći sebi put veoma grubo, kao neka bizgovčina na „Đavi“ sredinom osamdesetih godina prošlog veka, koji je znao sve da nas izgazi po nogama ne bi li se dočepao šanka. Ako staneš ispred njega i probaš da mu objasniš par pojmova iz bontona, napravićeš opšte sranje u kome će nastati opšta šorka koja se neće doboro završiti.

            To je verovatno razlog što mu se ljudi sklanjaju kad povileni. Poznat je na sve strane i po čitavoj Evropi. I svugde je većinom dobrica, ali onda mu nešto dođe... otkači se i počne da divlja. Kao tornado koji sve češće i kod nas zaluta. Pa, dobro... i mi smo pomalo krivi za to. Džagamo ga, provociramo i bockamo previše, pokušavamo da ga maksimalno kultivišemo i uozbiljimo iako znamo da on to ne voli. U svojim životima se ponašamo kao da on ne postoji, pravimo čitave planove kako da ga promenimo i smirimo i.... kad mu sve to dokurči, on naprosto poludi i počne mahnito da udara sve koji su u njegovoj blizini. Mudar, večit, tih, goropadan, ljut, bezazlen, podmukao, mek, jak, grub, nežan, surov, lep... ko da mu odoli takvom. Većina ga i pored svega voli i drago im je što žive s njim. I kod nas, ali i u staroj, poluofucanoj dami Evropi. Čak nam mnogi i zavide što smo uz njega i što možemo da proćakulamo s njim po neku kada nema nikog drugog. A viđao sam to. Prolazim i vidim čovek priča s njim iako se to ne radi... mislim, većina nas to ne radi. Ali neki, kada ostanu nasamo s njim počnu da mu pričaju sve ono što ih tišti a nemaju ili, još gore, ne smeju nikom drugom da kažu svoju malu ili veliku muku. A on uvek sasluša i to vrlo strpljivo i ljubazno. Naravno, uvek mudro odćuti svoj odgovor, ali imam utisak da ga oni koji mu se ispovedaju razumeju. Sapatnici... ili tako nekako.

Sinoć, na proslavi 30 godina mature s jednom generacijom s kojom sam proveo neke veoma lepe godine mladosti, dvojica naših „maturanata“ je došlo samo na pola sata.... da se javi i da se vidimo. Na brzinu. Nisu čak ni jedno piće popili. Odmah posle toga otišli su na još jednu noć borbe s njim. Vatrogasci, hidraši, vozači. Svako vam je potreban kad se on rezbesni, jer tada je kao „Osmi putnik“ iz istoimenog filma, iako svi znamo da će za samo dvadesetak dana biti ponovo neki naš Forest Gamp. Doduše, možda ipak malo pametniji, ali svakako dobroćudan baš kao taj nezaboravni lik iz Zemekisove bogate radionice. I onda ćemo se opet družiti, biti zajedno ili se ignorisati... ili će mnogi od nas jednostavno gledati u njega tako mirnog i ponovo tihog i odmarati dušu jer, mora se briznati da kad je „dobrica“ ima veoma jako sedativno i regenerativno dejstvo. Skoro kao ono Joga gledanje u sunce koje zalazi. Zauzmeš neku lepu poziciju, uzmeš stolicu, po mogućnosti onu udobnu na rasklapanje, i.... gledaš. A on sija. Čak, ponekad toliko da ti to i zasmeta. Ali ne obazireš se. Gledaš i dalje. Mami ti pogled kao.... kao baš lepa žena koja u nekoj letnjoj bašti sedi s nekim drugim muškarcem. I zna taj da mi nju svi gledamo krajičkom oka ali... smeta mu i muči ga ali mu je u isto vreme neizmerno drago što je baš njegova a ne nečija druga. Jedino.... uvek se pomalo plaši da li će uspeti da je zadrži kraj sebe ili će se u nekim trenucima ljutnje oteti kao i naš saputnik ovih dana.Razumem ga. Moć žene i moć velike reke su slične. Preuzimaju na sebe i naš i svoj teret, i žudnju i čežnju i nostalgiju za nekim prošlim, davno zaboravljenim vremenima. Pomažu nam da sa sebe speremo sve ljage, sve grehe i sve poraze. Jedino.... žene prolaze kao i sve ostalo a on.... on je uvek tu. Makar i ovakav kakav je sada. Moćan i nezadrživ.