Umetnost - investicija budućnosti I deo

            Čovek je oduvek bio neodlučan. Evo na primer moja mama. Dok ona izabere četiri paprike babure na pijaci, u Njujorku na berzi paprici baburi padne vrednost bar za 25% pa je onaj jadni poljoprivredni proizvođač (da li takvih uopšte ima na pijacama) koji joj je prodao paprike pukao a da to i ne zna. Ko mu je kriv kada nema stalnu internet konekciju na mobilnom telefonu pa da bar svakih sat vremena odleprša na Vol Strit i zrikne situaciju. Gadna su vremena i mora se i što se ne razume. Moraš se boriti s neodlučnima koji će te načisto upropastiti. Ali, iver - klada, klada - iver, i ja sam izgleda na sličnoj santi leda. Neodlučan i sluđen. Već godinama razmišljam u čega da uložim svoj slobodni kapital koji mi kao proton i elektron zuji oko glave i stvara poveliku glavobolju. A bilo bi tu podosta para. Možda za jedno 240 do 250 garsonjera, u zavisnosti ko koga nadvlada u trgovini. Ali razmišljam; ko će kupiti tolike kirije mesečno? To je deset kirija dnevno (vikendi su neradni), i ne znam kako bi to uspeo a da ne lipsam skroz na skroz. Jer kad kod svakog malo sedneš, popiješ kafu i neko piće, dođeš kući pregažen k’o tenkovskim gusenicama i sa izjednačenim gornjim i donjim (krvnim) pritiskom i to na 190. Mada, ne mogu da kažem, znam neke kolekcionare garsonjera i čini mi se to dosta primamljivo. Ali ja sam ti brate lenj, što bi rekao onaj bećar Aradski, k’o lenja pita ili još i više pa bi verovatno imao dosta zanemarljiv odnos prema prikupljanju tih svojih prihoda (što su drugima rashodi).

            I vozeći se opušteno snegom raščišćenim ulicama rodne grude ali sa zimskim gumama i lancima u gepeku, pa samim tim rasterećen briga, pogledah u vis pod uglom od 42 stepena severoistočne dužine, a tako gledam još od III srednje gde sam to naučio kod profesora geografije kome mnogi od straha još uvek ne smeju da spomenu ime, pa iz solidarnosti neću ni ja, i ugledah interesantan bilbord (to su one velike daske na kojima piše da Kiki Lesendrić ima koncert sad - 17. decembra 2011.). Na ovom nije bio Kiki nego nacrtan crtež nacrtane Merlin Monro i pored toga (crteža) crvenim latiničnim slovima na engleskom ili amerčkom piše „Endi Vorhol u Somboru“. Znači tako! Sad je Sombor postao važniji od Novog Sada?! Kiki svira u Novom Sadu a u Somboru Endi Vorhol!! Pa ko je prestoni grad ove užegle pokrajine, Sombor ili Novi Sad?! Zašto Endi svira u Somboru a ne u Novom Sadu?! I onda probam da se setim neke Endijeve stvari i ne mogu da me ubiješ. Na vrh jezika mi je, ali neće preko njega da pređe do mozga. Lupao sam glavu sve do kuće do koje sam izvrteo skoro sva imena muzičara koje znam. Setio sam se čak i Alena Slavice, Zdravka Škendera i Milića Vukašinovića, ali ovaj Endi nikako da mi upadne u neki dokument koji mi je sačuvan u najmekšem tkivu mog  tela (ili bar glave). Kada sam došao kući hteo sam još sa vrata da pitam ženu da li se ona seća neke njegove stvari, ali sam je zatekao kako pegla posteljinu a ona strašno ne voli da pegla bilo šta, a posteljinu, posebno našu - bračnu, nikako, pa sam naprečac odlučio da ipak pitam „Gugl“.

           Ukucao sam Endija u „Gugl“ i na „Vikipediji“ mi izađe da je bio najznačajnija figura američkog pop arta. Kakav pop art?! Kako ja ne znam ništa od njega?! Da vidim... koga ja znam od američkih pop grupa... „Juritmiks“... ne oni su Englezi... „Simpl Majnds“... i oni su Englezi... ili Škoti, Irci ili već neki koji nose suknje bez gaća, ali na žalost muškarci a ne žene... iskrivljen narod skroz... ili „Komjunards“... ma i oni su Englezi... da vidimo... „Alfavil“... e da oni su Nemci (Švabe)... „Simpl Red“... pa i oni su Englezi, a i imaju onog riđokosog dramosera koji tvrdi da oni sviraju soul... jes, mora biti, ko što i ja zviždim bluz..... I onda se nešto mislim... pa najveća i vojna i ekonomska i politička i privredna i seksualna sila na svetu nema ni jedan pop sastav..... Pa da li je moguće?! Valjda samo neki metalci koji prangijaju kraš-soul tako što svojom apsolutnom nestvaralačkom bukom čupaju dušu iz svakog slušno zdravog tela.... I na kraju sam se setio.... „Toking Heds“... jesu li i oni... ma ne ipak su Amerikanci.... Pa eto setio sam se bar jednog sastava..... Mada.... i njihova glavna glavata glava čini mi se beše..... opet neki karirani suknjonosac koji je odbeg’o u Ameriku. Ma dobro.... nemama više snage da razmišljam o američkom popu a da Majkl Džekson ne iskoči k’o neki džoker iz horor filmova. Setio sam se Toking Hedsa i dobro je! Setio se jesam, ali ne mogu da nađem ništa od tog Endija.... Odlučim da ipak priupitam ženu, ona zna više od svih pretraživača na internetu zajedno. I prođem tako nehajno kroz prostoriju za peglanje koju smo joj napravili kada smo shvatili da svojim neraspoloženjem s peglanja direktno implicira sukobe u skoro celom kvartu, i onako... (kao) potpuno nevažno je upitah:

- Jel’ znaš ti neku stvar od Endija Vorhola...?

- Kakvu stvar?

- Pa plastičnu stvar!..... Pesmu bre, pesmu od Endija Vorhola?!

- Seljače goljo, prosikta kao Indijska Vipera od koje inače najviše ljudi strada kada su otrovnice u pitanju.... Endi Vorhol je umetnik.

- Pa i Bora Spužić Kvaka je umetnik... Ja te pitam jel’ znaš ti neku njegovu pesmu?! Ja ne mogu da se setim ni jedne.

- Pa to ti i govorim, nastavi vrlo zajedljivo i prezrivo, on je slikar, ili bolje rečeno multimedijalni umetnik čija su dela kombinacija slikanja, fotografije, stripa, crteža i svega što ima veze sa umetnošću, reče i namrgodi veđe k’o moja učiteljica kada sam je pitao zašto uvek nosi iste „Borosane“.

- A što onda piše da je pop umetnik?!.... pitao sam ja, sada sa veoma povišenim tonom,  spreman da uzvratim udarac kao Imperija u Ratu Zvezda.

- Pa zato što su sve to delovi pop kulture, ooo balvanu bosanski!!

- Misliš ništa ne slika, slaže sve te crteže, fotografije i strip junake k’o neki pazl, a umetnik je?!

- I to kakav!!... reče dosta nadmeno.... samo što kada je u Novom Sadu bila izložba ti nisi hteo da me vodiš!! A znaš zašto?!.... Zato što imaš osećaj za umetnost kao ja za..... i zastade ne mogavši trenutno da se seti ničegašto bi me skrljalo u potpunosti, a što sam ja iskoristio da dodam:

- Kao ti za kuvanje!!....rekoh sa veoma malom dozom zajedljivosti i dosta diskretno, skoro neprimetno, jer znam da ne smem mnogo da je čačkam dok pegla, i zbrisah iz njenog bližeg okruženja u spokoj svoje sobe koja je i njena, ali bar sad dok ona nije tu da se malo odmorim i razmislim o svemu ovome k’o čovek.

Sad.....ono.... jeste ona spominjala pre par godina neku izložbu, ali to je bilo onda kada samo što smo se vratili sa izložbe onog Dačmana bez jednog uva koja mi je presela toliko da posle nje nisam mogao da vidim ni crteže mlađe ćerke koja mi ih redovno i s ponosom donosi u krevet skoro svako jutro, a kamoli da idem na neku novu izložbu. Ali bar sam se setio odakle znam to ime! Da ne prebiram više po glavi sve pesme koje mi padnu na pamet. I, šta ću, zaronim ja na internet da vidim šta to taj majstor slika, crta i secka. Pogledam slike.... ili šta li su već.... crteže.... fotografije.... skice iz skicenbloka.... ne znam ni ja baš sigurno. I odmah sam primetio nekoliko stvari. Prvo - taj je im’o veći pik na Merlin Monro nego Džon Kenedi, samo što je Džek nešto i ubo, a Endi.... tako lep k’o i njegove slike.... ne verujem. Drugo - nigde ni jedan meni poznat lik iz stripova; nema ni Zagora ni Komadanta Marka ni Bleka Stene ni Teksa Vilera i njegovog sina Kita.... nikoga. Treće - taj je sve radio na paus papiru koji smo mi u školi koristili samo kada treba da prekopiramo neki crtež. Četvrto - najviše je voleo gotova jela iz konzervi. Peto - kada se natovrne na nekog ne zna da sjaši i kopira ga i po 20 puta na istoj slici.... ili šta li je već. Šesto - od pića je najviše pio viski s Koka kolom. Sedmo - ono sa Merlin Monro je pogrešan zaključak jer ovaj je sigurno (100%) više voleo plavušane nego plavuše. Osmo.... Ma provalio sam sve kao da sam Marsovac koji mu je upravo napravio kompletan CT glave i izvukao dijagnozu kao bris iz dupeta. Umetnički dojam - kesa Milesa. Slikarska tehnika - kesa Kontesa. Umetnička vrednost - kesa Desa. Pa danas prave interesantnije tetrapak mleko ili crevo za Tirolsku salamu od svih tih njegovih „ludo burazere“ zaostavština. Vidim ja nema tu ništa oko čega i u čega bih ja strpao svoju mukom stečenu ušteđevinu. Nije to vredno moje okupaciono-interesne pažnje. I turnuh kompjuter u „of“ dok sam još pri lošem raspoloženju - a obično sam takav uvek, sem dok slušam Seku Aleksić a i to više zbog istog ukusa po pitanju kola nego muzike.

Nastaviće se.... verovatno sutra posle ručka. 

T bi kntinju(d).... tumorou after lanč-a (probabli).