Probudih se jutros posle kraće ali gadne noćne more. U snu sam usnio ružan san. Totalno me pomerio. Sanjam ja kako je došao dan Svetog Valentina, odnosno Dan zaljubljenih, koji svi mi preko cele godine iščekujemo više nego prvi kiseo kupus u decembru i kako je počelo tradicionalno srpsko slavlje u kome smo, kako to stari običaji nalažu, međusobno razmenjivali žene, devojke, kućne pomoćnice, razredne (ženske) starešine svoje dece, kafe kuvarice u raznim Javnim preduzećima, oficire (ženske), policajce (ženske), direktorice i direktorke, profesorice i profesorke, manekenke, slikarke, rudarke i ostale pripadnice pola za koje one tvrde da je lepši od onog drugog pola u koji sam ja slučajno upao. Krenuli smo prvo sa ispipavanjem terena, uvek mnogo više očekujući od realnog stanja koje je u velikom broju slučajeva kao Potemkinova sela, jer ovi poslednji modeli steznika koji se upravo reklamiraju na „Top Šopu“, mogu i od Keti Bejts za dva minuta da naprave Šeron Stoun u jednoj od najbolje urađenih scena u „Niskim strastima“ (kada su specijalni efekti u pitanju), gde nam je silna kompjuterska animacija omogućila da vidimo da li je gospođica Stoun stvarno plavuša ili se farba. Dok smo mi započinjali dan onako kako tradicija nalaže i kako su to radili svi naši preci na taj dan, poštujući običaj koji smo još u sedmom veku preuzeli od Ujedinjenih Panameričkih Država koje su u to doba bile vodeća sila u kreiranju narodnih običaja širom sveta, odjednom poče neko talasanje i uzburkavanje širokih srpskih i ostalih narodnih masa.
Kakav li je sad to remetilački faktor koji preti da nam upropasti ovaj divan dan koga volimo skoro kao 8.mart, najveći praznik slobodarske Srbije. Šta može da pomeri ili promeni jednu od najvećih tradicionalnih vrednosti ovog malog ali hrabrog, mirnog ali ratničkog, dobroćudnog ali goropadnog, ljubaznog ali odbojnog, nepokorenog ali kupljenog, gordog ali rasutog i smernog naroda pa makar to bilo i samo u mom snu. Pa i san je deo života. Ako ti sjebu snove, šta ti je još ostalo? U želji da to otkrijem svesno sam u snu čvrsto odlučio da nastavim da spavam i ništa me u toj želji nije moglo pokolebati, čak ni neki duboki ženski glas koji mi je sa jave (ili Sumatre - uvek mešam ta stanja i ostrva) kao sa dna jeftino kupljene visoke peći u smederevskoj železari govorio da kod mene nešto smrdi (vrsta neprijatnog mirisa za ljude sa istančanim osetilima, naviklih na svilu i saten) uz to spominjući - da li usta ili noge - nisam baš najsigurniji. Čini mi se da je taj glas ličio na glas moje žene, ali u znatno poznijem životnom dobu, onom kada postanete baba ili (samo dosta kasnije) deda.
Ali, kao što rekoh, nisam ja neka latinoamerička državica da me slome reči i dela nešto severnijih komšija i zato sam, ne obazirući se na te sablasne glasove, nastavio da spavam da bih do kraja video zaplet radnje u mom toliko životnom snu koji je sve više podsećao na sjajnu tursku seriju „Junske noći“ koju prati moja majka i za koju tvrdi da je slikama potpuno podseća na neke Selenićeve romane za koje je čula od zaove komšinicine ćerke. Ili beše jetrve? Moram je pitati čim dođe kod nas da zajedno, kao i svake godine, proslavimo Dan zaljubljenih. Moja mama svake godine na taj dan dođe kod nas sa tatom (mojim tatom a ne svojim), koji je od malih nogu najviše voleo baš ovaj veliki srpski praznik i slavio ga u inat svim članovima SKJ u firmi, o tome otvoreno govorio i čak nosio mali ruzmarin na reveru na taj dan da se zna da su njegova opredeljenja srpskog nacionaliste i tradicionaliste nepokolebljiva, a posle posla žurno dolazio kući i uvek, ali baš uvek, svake godine, sa crvenom ružom u ustima namerno zvonio, da mama otvori vrata, i da mu nežno izvadi ružu, i blago ga šeretski ali zaljubljeno kao da su se upoznali prošle subote na igranci, pomiluje s njom po glavi. I ta tradicija se održala do danas, samo danas Dan zaljubljenih slavimo u mnogo većem broju kako u kući, tako i u celoj Srbiji jer se sve više ljudi vraća tradicionalnim srpskim vrednostima.
Sve te slike su mi prolazile kroz glavu u teškoj borbi da ponovo vratim san na oči, da bih bar u snu prozreo šta se to dešava i zbog čega neki ljudi ne poštuju ništa što je svakom od nas sveto. Na jedvite jade, posle 4 ili 5 minuta prevrtanja u krevetu kao u oraniji s čvarcima vratih se u san i to baš tamo gde sam i stao, kao da sam nišanio iz pljuce koju sam savladao sa nepunih deset godina. U nastavku - velika previranja. Neki foliranti i takozvani proevropski Srbi počeli da spominju nekog Svetog Trifuna. Kažu, bio je zaštitnik vinara i vinogradara a u vinu i vinogradima je budućnost ove zemlje što je i vlada istakla u svom pedesetogodišnjem planu. Aman ljudi ko je sad taj? Kakvi vinogradi, kakvo vino, kakvi bakrači, kakve kovalentne veze?! Zar ćemo sada opet da se prešaltavamo na nove tradicije i gradimo ih iz početka?! Pa gde ću i šta ću ja dok ovaj tvrdoglavi narod ne prihvati Trifuna, vino, vinograde, berbe, vinske podrume, sedenje i ispijanje vina?! Ljudi, ovaj narod je navikao da voli i da radi, a ne da sedi i loče. Nisam ja, kao što je svima dobro poznato, protiv Evrope! Naprotiv! Sve prave vrednosti su tamo! Ali lepo smo ljudima iz UPD (otvorena skraćenica se nalazi u prvom pasusu) pre 14 vekova obećali da ćemo slaviti Svetog Valentina, odnosno Dan zaljubljenih iliti Valentinovo.
Opet ćemo ih ispaliti kao što smo to umalo uradili za Deda Mraza i počeli da slavimo Božić i unosimo neke grane u kuće ili da ih javno spaljujemo uz okupljanje velikog broja ljudi koji celu tu noć pevaju neku novu pesmu „Roždenstvo tvoje“ i to taman kada sam ja naučio sve reči stare srpske pesme „Hepi Nju Jir“. Pa nisam ja više u godinama da mogu sve to da popamtim, a dosadilo mi je i da stalno kopiram svoju decu. Osećam se pomalo izgubljeno. Valjda mi zato deca stalno i govore „Ćale, gubiš se!“ A s druge strane, kada ću ako ne na taj dan voditi ženu i sebe na kolače u „Vremeplov“? Ostalim danima nije interesantno! Kada ću joj kupiti bombonjeru sa lepom fotografijom ogromnog crvenog srca na A strani? Za rođendan možda? Kada ću izvesti ženu u bioskop da gledamo „Paranormalne aktivnosti 2“? Prvi deo je bio sjajan! Kada otići na „Indeks“ kod sajma? Kada na čaj u.... ma taj dan je ispunjen od 8 ujutru do poslednje bioskopske predstave u 10 uveče kada idu oni filmovi za omladinu (posle „Paranormalnih aktivnosti 2“)!
No ništa nije vredelo. Počeo narod da se lepi za novi praznik, sve više i više. Vidim ja da je Dan zaljubljenih propala stvar načisto. I onda onaj užasan osećaj kada si svestan da sanjaš i hoćeš da se probudiš i rasteraš to što dalje od sebe a ne možeš. Upinješ se, stežeš zube, pomalo kao da se koprcaš, blago stenješ i radiš sve ono što tvoju ženu ubija i zbog čega te obično gurne mrmljajući sebi u bradu „ Uu mrcino“, ali te bar probudi. Sada kada ti to treba k’o davljeniku obučen spasilac (ne spasilac u odelu, nego spasilac osposobljen da spašava), baš sada kada vapiš za tim da te po običaju prene iz teškog i mučnog sna koji te pritiska i nabija sve dublje u madrac kao da je cela Keopsova piramida na tebi i to sa šiljkom na dole ona spava k’o međed na Aljasci. Sve uvek moram sam! Posle mučeničke borbe u trajanju od nekoliko kao dan dugih minuta jedva sam se probudio. „Noć prođe, a san nikad“ rekoh sebi dok sam se umivao da malo dođem sebi. Sve ne verujem, da li sam sanjao ili je to stvarno danas.... Otvorim kalendar pravoslavnih naroda i njihovih podstanara s doživotnim stanarskim pravom i odahnuh. Piše: 14. Februar - Dan Zaljubljenih. Uff...Dobro je!
opet politika ne volem to
ОдговориИзбриши