Umetnost - investicija budućnosti II deo

 

            Pošto sam u potpunosti odbacio ulaganja u tog pop crtača Endija rešio sam da se možda bacim na neke druge umetnike, jer tu je možda oplodnja (love) veća. Uzmem leksikon i polako krenem.... Ali, crv u dupetu mi ne dade mira da mirno na miru tražim nekog novog, većeg, plavljeg i lepšeg umetnika, nego me vrati opet na Endija. Naterao me da se vratim na Gugl i vidim pošto je taj soboslikar prodavao svoje umotvorine. I kada sam našao cene ruka mi je počela da klikće po mišu k’o Beloglavi sup koji je na pragu nestajanja sa spiska živih vrsta. Jebote.... pa taj je te svoje crteže iz detinjstva, veličine sada već zaboravljene kutije šibica, valjao za 15 ili 20 hiljada funti i to sterlinga! Preračunam funtu u evro.... auu.... „Koje li su to budale kupovale?!“- pomislio sam i odmah došao na genijalnu ideju kao da sam u nekoj srušenoj zgradi pronašao žabu koja peva. Pa ja ću sa sinom da pravim tih crteža koliko hoćeš. A i starija ćerka nešto stalno škljoca foto aparatom za koji me je izula kao za ekskurziju za ceo razred plus džeparac svima, pa nek onda i ona otplati bar deo tog čuda za koje sam mislio da se upisuje u katastar nepokretnosti kad smo ga kupovali. Ma ima da napravimo porodični posao koji očito nije težak a lova je laka. Bacio sam se na opservaciono-anamnezno-analitičko-detaljnoposmatračko skeniranje Endijevih ručnih radova i cena. Nađem jednu koju su sigurno uvaljali nekom sa vrlo lošim vidom, veoma bogatom i u trenutku kupovine mortus pijanom klincu koji je rešio da u inat svom ocu sve pare spizdi za jedan dan. Na crtežu sedam Elvisa prislija i još jedan koji viri iza onog sedmog. U stvari svi kao da pomalo stoje jedan iza drugog ili se malko preklapaju. To nacrtati je za našu porodicu isto što i za moju ženu skuvati viršle.... ma, u stvari, mnogo lakše od toga jer ih ona uvek prekuva i budu tvrde, a zna da svi više volimo rovite.

            Pogledam cenu - 100.000 dolara Sjedinjenih Američkih Država. Pa to!!.... To je prava stvar... nećemo se zamlaćivati sa ovim jeftinijim crtežima na bloku broj 5, nego ćemo pravo u glavu - odma’ pravi keš u ruke. Uzmem paus papir i krenem da kopiram crtež razmišljajući kako bi pravi potez bio ubaciti još jednog - devetog Elvisa, koji bi se tek nazirao iza onog osmog. Kada sam počeo precrtavanje, onako kroz paus slučajno prebrojim nule na cifri koja je označavala cenu slike. Osam nula! Osam nula - osam Elvisa! Logično! A onda još jednom preračunam sve te nule i .... U jebote! Pa to je 100 miliona dolara!! 100 miliona su uzeli nekom mazohisti za ovaj crtež?! Gde li pronađu sve te mamlaze da mi je znati?! Ali, zašto preterivati sa cenom?! Čoveče, pa mi možemo da ga valjamo za jedan promil te cene i da i dalje poslujemo pozitivno i sa vrlo skromnim primanjima od oko pet do šest milona dolara ili evra ili funti (kao da je važno?!) mesečno! Poučen dugim životnim iskustvom nastojao sam da se smirim i ne dižem dževu po kući, a da dedi ni slučajno ne govorim da prestane da uplaćuje loto jer bi to izazvalo sumnje svih komšija ali i trafikantkinja na 26 uplatnih mesta a samim tim i šire javnosti što bi moglo negativno da se odrazi na naše poslovanje. Mada moram da priznam da sam u jednom trenutku pomislio kome ćemo prodavati sve te Endijeve Elvise, istovremeno mi je kroz glavu prošlo da je cena više nego primamljiva, a u kopiranju ne možeš da pogrešiš jer radiš ono što je i Endi radio - kopiraš sa nekog postera koji je neko već napravio i potpišeš Endija. Prosto k’o pasulj (mada poznajem neke žene kojima kuvanje tog istog pasulja baš i nije tako prosto, pa ne znam da li je pogrešna izreka ili žene)!

            No, ipak sam seo, popio malo jogurta, i pokušao da se još jednom presaberem. Palo mi je na pamet ko će da kupi tolike Elvise! Zašto baš Elvise?! Kao da mi on baš i nije lik za srpsko-hrvatsko-bosansko i ostalo tržište.  A da stavimo Ejmi Vajnhaus?! Njoj su i čitulje davali u svim novinama odavde, pa bi i prodaja sigurno išla bolje nego sa Elvisom koga pamte samo još čiče što piju pivo ispred minimarketa već od šest ujutro! Ili Dip Parpl? Pa nema muškog čeljadeta u Srbiji koje ne zna da odsvira „Dim na vodi“ na jednoj žici. Ako ne zna da odsvira, zna bar da onomatopejom u potpunosti dočara živu verziju sa koncerta u Japanu. Tu melodiju i moja keva tiho pevuši uvek kad sprema sataraš. Ufff... nađoh se na mukama... koga staviti....? Možda ići na masovnu produkciju pa raditi celu svetsku i našu pop-rok-narodnu-turbofolk-rep-haus-vaš šlager sezone-hiphop-rejv-bluz.... scenu? A onda mi pade na pamet najgenijalnija ideja jednog genija. Te slike u stvari ne treba ni prodavati. Treba ih napraviti, ali ne previše, i čuvati. Jer samo je pitanje godine kada će ih neko otkriti i utvrditi njihovu basnoslovnu vrednost. Tako su i ostale umetnike otkrivali. Sad, ko ih je otkrivao ni sam nisam najsigurniji, ali sigurno mora da postoji nešto zašto je taj dizajner-fotograf-crtač Endi proglašen za otkrovenje 20-tog veka. Možda zato što je bio dupedavac pa ga „njegovi“ proguraše?! Sad, baš, da li je bio topdžija il’ furundžija ne zna se pouzdano ali nama je ta njihova preraspodela i onako nebitna. Ma da, treba to napraviti i ostaviti da odleži koju godinu ili deceniju. ’Leba ne traži. 

            Ali, ubrzo sam se setio još jedne uklapajuće komponentne činjenice. Svi koji su bili otkriveni, tada kada su otkriveni već su odavno bili prekriveni i to sa dva metra debele ilovače. E, to baš i nije neki podsticajno-afirmativno-promotivno-entuzijastički element! Što da me zatrpaju pre nego što imalo osetim ukus slave?! Da stvaram slavu za unuke?! Ma da, k’o što je i meni moj deda stvarao!?! A onda, prebirajući po glavi, setim se da je ovaj Endi otkriven pre nego što je prekriven (zemljom)! Ali ko ono još beše tako prošao? Pa da, onaj Španac, kompanjero Pablo. Kako se ranije njega nisam setio?! Za njega od početka znam da je neki slikar, crtač, vajar ili tako nešto i ne bi ni bauljao po Guglu tražeći neke njegove pesme iliti kompozicije k’o za ovog Vorhola. E da, taj Endi je izgleda bio Rusin, samo čini mi se da nije bio ni iz Krstura ni iz Kucure nego iz neke selendre u Slovačkoj. Otkud tamo Rusin? Nego, da se vratimo na druga Pabla koji je, kao i svaki pravi Španac, bio i član KP Španije i to pre Žikice Jovanovića ali, koliko sam shvatio, nije baš redovno dolazio na sastanke i nije mu baš legla ni ona parola „No Pasaran“ ili nije nešto imao volje da je brani. Nije bilo ni neke potrebe, jer u Španiji je tih godina, po podacima SUBNOR SFRJ, bilo više Srba i Hrvata nego Španaca, pa su mnogi Španci bili samo požarni i to kod kuće. Ali nisam ja nešto posebno zainteresovan za njegove memoare, više me interesuje koliko su na slobodnom tržištu um(j)etnina (a jel’ postoji nešto tako?) te njegove maksimalno dosegnute umetničke impresije. I nađem! A kad sam našao.... Uuuu... jebote! Pa tek je ovaj imao visoko mišljenje o sebi! Ili neki drugi, pomalo izvraćeni likovi, o njemu?! Našao sam neku sliku na kojoj su valjda on i njegova švalerka. Na prvi pogled mi je izgledala kao da su je crtali oni manijaci sa BBC koji su napravili Teletabise, ali kada sam je malo bolje pogledao i izanalizirao.... izgledala je još gore! Dal’ on drži nju, ili je drži bista ili ona malko ’pava ispod nekog lišća - to ni on ne zna sigurno, ali da je zajebavao gomilu budala - to je sigurno, jer da sam ja ovo predao kao završeni rad kod moje nastavnice likovnog Zore Šibul u šestom razredu, ubola bi mi keca koji bi jedva stao u njenu rubriku za likovno u dnevniku. 

            Cena? Ovoga puta nisam hteo da pravim greške s nulama pa sam broj’o jednu po jednu. Uhh.... ošišaše Endija i Elvise. 106 miliona! Ne znam čega!? Ma da je i dinara pa je zadovoljavajuća kinta za ovo malo boje i desetak minuta koliko otprilike treba da neko od moje dece ovo nacrta, al’ lepše. Ma iskopiraće tebe Sindža, neće niko primetiti čak iako bude na velikom hameru. A šta dalje? Čuvati ih kao i one Endijeve umotvorine? Što da ne! Samo što nisam siguran da će ovo više iko ikada otkriti. Nije lud! Samo se budala spotiče o isti kamen dva puta. Al’ dobro, u budalama ovaj svet nikada nije oskudevao, pa to možda i ne bude toliki problem. Ali i pored toga ostaje problem koji me muči još sa početka priče. Ako sve ovo sam islikam, što nije problem, i obezbedim svetlu budućnost i za neku dečicu kojima ću biti Parćupan, ostaje i dalje problem sa viškom para sada. Viškom koji sam najtvrđe rešio da grunem u umetnost, a ne znam više gde. Mislio sam o onom drugom Špancu – Mirou, samo to su sve neki prevrtači. Svi su bili za revolucionare, a kada je revolucija pukla k’o najlon čarapa, naglo zavoleli kralja. Imam osećaj da bi u slučaju pobede revolucionara svi slikali neke rudare kako kao pravi fundament rmbaju mlateći krampovima i velikim macolama po tunelima rudnika u Melilji za koju bi tada verovatno zaboravili da je u stvari u Maroku, jer je i pored toga neraskidivo vezana za srce svakog poštenog Španca. I kada razmislim o svemu - jebeš ti umetnost. Sve sam go peder, isfolirani folirant i najskoriji skorojević. Bataliću ja to i vratiti se prvobitnoj ideji sa velikim brojem garsonjera. Mora se malo više raditi ali je lova sigurnija. Obrni-okreni, garsonjere su zakon!