Detelinara - povratak u budućnost

            Eh, ponekada kada odvrludam mislima kačeći se za kojekakve gluposti do kojih samo ljudski um može da dosegne, pomislim da je možda šteta što ne možemo da biramo mesto rođenja. Bog nam je dao mogućnost izbora za mnogo šta ali za roditelje, decu, rodbinu, genetski sklop i mesto rođenja nije! A ponekada mislim da je šteta što se nisam rodio na Detelinari. Razmišljam - kad mi je već životna „rezidencija“ ovde, zašto nije i mesto rođenja. A možda i jeste, jer dokle se stvarno pruža ovaj deo grada koji se zove po toj vrsti plemenite trave koja je toliko tražena ako ima četiri lista? Da li je i više od pola veka staro porodilište „Betanija“ ustvari na Detelinari? Ako jeste, onda sam se i rodio u delu grada u kome i živim. Ali teško da bi se s tim složili oni koji žive u okolini „Betanije“, mada bih teško našao nekog ko zna kako se taj deo stvarno zove. Pa dobro, ako se baš nisam rodio na Detelinari, veoma brzo nakon tog čina su me, zamotanog u pelene i malo ćebe, doneli baš tu - na Detelinaru. Za ćebe u kome sam donet koeficijent iskorišćenja je bio 130%, jer sam ga navlačio preko sebe i danju i noću sve do, čini mi se, doba za koje bi arhaično rekli „klipan“ i dok mi noge, od kolena pa na niže, nisu bile u prepustu preko njega kao na „Volvovom“ gradskom busu.

            A tada je Detelinara bila prava košnica. Novi deo, koji je u međuvremenu postao stari, je jedva izdržavao pritisak velikog broja zgrada koje su tada, od 1960. do 1970., rasle jedna za drugom kao palacke iz bare, i stari, sastavljen od lavirinta uličica načičkanih prizemnim kućama od kojih su neke imale veoma dugačak staž, prepoznatljiv po krovu od trske, biljke koja bi mogla biti simbol i na zastavi Vojvodine. Na samom kraju tadašnjeg novog dela protezala se železnička pruga, koja bi mogla biti prava granica kojom se Novi Sad odvaja od beskrajnog atara da i sa one strane pruge nije postojalo, tada vrlo malo - svega stotinak kuća, a danas dosta veliko naselje, koje je dobilo ime po predratnom vojnom aerodromu koji se nalazio u blizini - Avijatičarsko naselje. To će Detelinarce skupo koštati u proleće 1999., kada je NATO izvodio manevre „Srbija ’99“ ili na engleskom „Ejndžel of mrsi“sa bojevim gađanjem pred kraj svakog dana, u trajanju od cirka dva i po meseca, jer su u kasarni „Majevica“ kao nasledniku tog predratnog RV i PVO uporišta našle zanimljivu metu u koju su ispucavali sve ono što im je tog dana bio višak, pa da se „ne baci“. Od kraja sedamdesetih Avijatičarsko naselje je počelo da buja na sve strane, dobilo dvadesetak zgrada da se sa ostatka Detelinare ne bi gledalo „s visine na njih“, ali i dva velika bloka tipskih kuća, spolja veoma interesantnih i lepih a i iznutra sve suprotno tome, koje su sa tada, još kockom prekrivene Rumenačke ulice privlačile pažnju svih onih koji su iz pravca Rumenke, Vrbasa, Petrovca, Sombora.... ulazili u grad. U prvoj kući, prve ulice od ukupno tri, tada je živeo Miroslav Antić i mi smo to s ponosom isticali gde god bi se zatekli, pa makar to bio i neki „kružok“ kome je veliki vojvođanski pesnik značio otprilike koliko i nama Haiku poezija. Nema veze, jedan je Mika Antić.

            U vreme ’70-tih kada sam ja išao u osnovno školu, ubedljivo je dominirala Dositejeva škola, dok je Tozina, za nas, bila nešto veća od zabavišta. Kasnije su se uloge zamenile i tako je ostalo do danas. Tozina škola je dobila novu zgradu i postala najveća osnovna škola u gradu, mada smo mi iz Dositejeve i dalje na nju gledali dosta prezrivo i držali se na distanci od tih „skorojevića“. Uvek je među nama tinjala doza netrpeljivosti koja se pomalo prenosila i u sledeći stepen - tzv. deveti i deseti razred koji je za nas sa Detelinare oformljen u staroj zgradi Tozine škole, u detelinarskom parku koji se samo tako zvao ali nije posedovao osnovna sredstva jednog parka – drveće, i koga se kao kroz maglu sećam samo iz ranog detinjstva za šta posedujem i dokaze u vidu nekoliko crno-belih fotografija iz šezdeset i...... možda devete. Nova škola  je dobila i novo ime: Škola za ZSVO „Petar Petrović Njegoš“ . I danas je malo onih koji znaju šta je ta skraćenica značila ali to i nije bilo važno jer smo je mi brzo transformisali u nama bližu i kraću varijantu -  „Pe Pe Njegoš“. Tu su se začele mnoge prve ljubavi koje su se kasnije završavale i kobno po neke od njih - brakom, ali i prvi lomovi u životu u vidu detaljnijeg obnavljanja gradiva po principu  „Jedan razred - dve školske godine“ pa tako oba razreda. Ko je stigao stigao, ko nije... A odatle - kud koji, gde je ko želeo ili.... možda još bolje - mogao. 

            Ono što je uvek krasilo dečarce Detelinarce je bila.... malo tvrđa verzija „nestašnosti“. Početkom ’80-tih jedan direktor poznatog novosadskog preduzeća tražio je da mu tzv. „Komisija za stanbena pitanja“ odobri stan na Limanu II iste kvadrature kao stan koji je već imao na Detelinari ili preciznije na Avijaciji. Na pitanje komisije šta će time dobiti odgovorio je kratko, dosta osiono i vrlo jasno i glasno: „Neću da mi sin raste sa radničkim huliganima“. Izazvalo je to tada pravu buru među radnicima od kojih su mnogi imali stanove u njegovoj, a tada i mojoj zgradi, ali je na kraju diša ipak „prebačen“ na novu lokaciju. Naši roditelji su bili.... recimo rezignirani a mi pomalo ponosni na to što smo u kraju koji je rasadnik huligana. Kada danas posmatram stvari, vrlo verovatno je da je „diške“ bio u pravu jer smo bili dosta.... recimo divlji i.... neki su zaista krenuli.... stazom kroz trnje. Poznate su bile i „čarke“ sa „dripcima“ iz drugih krajeva grada jer svi su manje ili više o sebi mislili isto. Na žalost, neki neraščišćeni računi su se preneli i na starije doba kada smo se svi već uveliko razlili po celom gradu, po raznim „usmeranim“ školama, kasnije i fakultetima, ali i novim mestima okupljanja - kafićima i diskotekama u kojima je Detelinara uvek oskudevala. 

Udarna mesta na Detelinari su bile kafane klasičnog tipa i sa imenima koja nisu podsećala na bilo šta „stranjsko“ ili egzotično, nego na nešto skroz naše, kao: „Pilot“, „Kolubara“, „Robnjak“, „Gol“, „Jastreb“... i..... prva piva ili „Badelov“ konjak kao i njihov „povratni udar“ u vidu mučnine, horskog pevanja, povraćanja, ludovanja u kome te smiruje pet ljudi, ali i po koje razbijanje čaše, su isprobana baš u njima. Sve su imale isti „LTH“ šank sa skrivenim frižiderima u sebi, gornjom površinom od rostfraja koju je vredna konobarica svaki čas brisala „truleks“ krpom da bi je posle toga gosti naklaćeni uz šank ispolirali rukavima svojih jakni ili tada veoma popularnih i čestih bundi braon boje u svega dve verzije: muška i ženska. Sem šanka koji je uvek bio prekratak bar za dva ili tri stojeća mesta jer je bio centar zbivanja, svaka kafana je imala i nekoliko garnitura stolova i stolica koje si noću mogao prebaciti iz jedne kafane u drugu i niko ne bi primetio nikakvu razliku, kao i svog dežurnog „podupirača“ šanka kome su svi već sa vrata zvali piće i vadili cigarete da ga ponude  jer ionako bi mu to posle pozdrava bilo sledeće pitanje: „Imaš jednu da zapalim?“. Tu smo i mi povukli prvi duvanski dim koji je donosio sličan ili još gori osećaj od onoga sa akoholom, samo nije bio „recidivan“ – jednom ga pregrmiš i gotovo je, a cuga.... ona je uvek uzvraćala udarac. Osim kafana mesto na kome su se susretali Detelinarci je bio „Musa“. To ime je bila institucija ne samo na Detelinari nego i u čitavom gradu. Dobre semenke, kokice i sladoled, a u jesen kestenje mogao si kupiti ili kod „Muse“ ili kod „Džafera“ na Limanu. Skupljanje kod „Muse“ je bilo k’o „Zvižduk u osam“ - prozivka, prebrojavanje, neopravdani izostanci.... I galerija sjajnih likova koji su ostali u našem sećanju: Ćopica, Voja Okupacija, Cuks.... i još neki.... Danas „Musa“ ima piljarnicu sa dobrim izborom voća i povrća, ali... nije to onaj stari „Musa“. Ne nosi više šešir, nema „Varburga“ karavan sa velikim rogovima na prednjoj haubi ni čizme sa špicom (tzv.“šimike“). Porodični posao je, koliko sam uspeo da vidim, manje-više preuzeo sin koji je „uneo mnoga osveženja“. 

Od vremena koje pamtim..... od neke ’69.- ’70. Detelinara je imala „bogatu“ trgovinsku infrastrukturu. Bila je to stara „Robna kuća“, u koju se posle izgradnje nove uselila „Gvožđara“ koja je tada imala sve što je jadan prosečni Detelinarac mogao da zamisli, a što je bilo vezano za bilo kakve radove po kući. Ako neko nešto traži prvo ga svi pitaju „Jesi tražio u gvožđari?“, i ako bi on razočarano odgovorio da jeste i da „to“ nemaju, razočaranje bi se prenosilo na sve prisutne jer bi to neminovno pokazivalo na prvu stanicu GSP i odlazak u grad. A to se moglo i sutra, a dotle u „Pilot“ na po jednu. Nova „Robna kuća“ koju je otvorilo Trgovinsko Preduzeće „Stoteks“ je imala dva „sprata“, odnosno prizemlje u kojoj je bila za tadašnje pojmove ogromna samoposluga kojoj mi nismo mogli kraj da vidimo i sprat gde je bila tehnika -  bela i sva druga, nameštaj, tepisi, zavese, posteljina, materijal na metar („metraža“) i razne druge stvari neophodne za domaćinstvo, ali ne i za nas jer jedino što je nama vuklo pogled su prvo bile igračke, a zatim ona tehnika koja nije bela - gramofoni, zvučnici i tada jedino dostupna „RIZ“ pojačala. Odatle smo iznosili svoje prve „Toske“ 10, 15, 20... kako je koga i kada zapadalo da mu ih roditelji za neki .... 13. ili 14. rođendan kupe. Sem „Robnjaka“ postojala je još jedna samoposluga ispod tribina stadiona FK „Novi Sad“ koju su svi zvali „Radnički“, a nešto kasnije na Avijatičarskom naselju još jedna „Centroslavijina“ mala radnja u koju se obično ulazilo postrance. Drugačije nije moglo što zbog ljudi, što zbog robe. Danas na Detelinari postoji bezbroj radnji i radnjica, ali svima još uvek suvereno vlada „Robnjak“ koji je od onda promenio dosta vlasnika, ali klijentelu nije. One koje su komšije uz dužno poštovanje i spratile na groblje zamenili su neki novi, mlađi kupci, sa približno istim navikama samo uz nešto veće prohteve koje je donelo novo vreme ili neka nova era u našim životima, započeta.... ’90-te ili tu negde.

 

Detelinarska pijaca koja je nekada subotom i nedeljom još iz daljine brujala od povika prodavaca ili žamora koji su stvarali kupci pogađajući se oko dve kile paprika ili raspravljajući jel’ kantar laže i koliko, danas je dosta tiša, mada je u međuvremenu imala svoje uspone i padove. Stariji Detelinarci su taj deo zvali „Serum“, jer je nekada davno, pre II svetskog rata tu bila fabrika seruma koji su se tada koristili za lečenje, a dobijani su većinom od konjske krvi, kao i stara konjska klanica od koje je posle rata nastao „Venac“ - današnja „Neoplanta“. Čitav taj kraj od ulice Kornelija Stankovića do Sajma je potpuno promenio lični opis i to šminkanje je i dalje u toku. Na mestu starih kuća sada su nove zgrade, koje su građene u različito vreme, ali svakako u poslednjih dvadesetak godina, i u čijem podnožju je bezbroj lokala, sa radnjicama u kojima su marketi, frizerski saloni, kafići, obućari, picerije, pekare.... Stara i Nova Detelinara su zamenile imena i uloge. Ono što je bilo staro sada je novo i obrnuto. To je neumitni uticaj vremena koje kao planinska reka nosi i menja sve pred sobom i čije se obale stalno menjaju.

„Detelinara - škola malog fudbala“ uzvikivali smo u moje vreme. Danas su u opticaju neke druge „sentence“ ali ništa lošije ili manje važne. FK „Novi Sad“ ili „Radnički“ kako smo ga zvali, je bilo mesto gde se obreo svako od nas u nekom periodu života pokušavajući da isčačka i pronađe u sebi tu nit, tu žicu koja muškarcima život znači. Skoro svi smo odustali, ali ima i onih koji nisu, koji su sa te trave otišli u „Vojvodinu“ pa „Partizan“ ili „Zvezdu“, pa.... u svet. Šule je bio nezaboravni prvi trener silnim generacijama koje su se smenjivale sve dok se krug ne zatvori i počnu da dolaze klinci očeva koji su ’70 i neke prvi put šutnuli loptu koju im je baš Šule dodao. Tu u sklopu kluba radila je, možda i najposećenija  tombola u gradu. Užasna galama, gomila potrošenih tiketa i pikavaca po podu, konobar koji i pored cirkuskih veština ne stiže do svakoga i unjkavi glas matorca koji čita izvučene brojeve posle kojih sledi jedno gromko „Dosta!“, da bi nakon toga usledila salva psovki, nervozno gašenje cigareta i paljenje novih, razočarano duvanje kroz usta i po neki zvižduk. I danas je „Radnički“ mesto gde se novi „petlići“ skupljaju, guraju kondicione ali i one druge treninge kada se „razvaljuje lopta“. Možete ih videti kada Rumenačkom ulicom prođete pored „Kanarinaca“- jednog od pomoćnih terena FK „Novi Sad“. Njihova plavo-žuta oprema prosto vuče pogled na sebe.

Nekada davno se govorilo „Nedo ti Bog da imaš devojku s Detelinare“ jer se do nje moglo samo mačetama probiti u toj zabiti na severozapadu grada. Danas je Detelinara kvart koji je odlično povezan i sa centrom grada ali i sa praktično svim izlazima iz njega u bilo kom pravcu da krenete. I kretao sam bezbroj puta i na kraće i na duže puteve. Ali uvek sam se vraćao. Na Detelinaru. 

Svim Detelinarcima, nekadašnjim i sadašnjim kao i onima koji Detelinaru vole i prihvataju kao autentični deo Novog Sada.

Poveden akcijom na Radiju 021 - "Šta to sija u mom kraju".