Barselona - prvi put među Srbima

Nerado i teško napuštam svoj rodni grad, ali i to sam, iako nevoljno, morao nekoliko puta da uradim. Pre jedno dve godine sam bio sa tri prijatelja na nekom poslovnom putu (čak smo i mi posle nekog vremena međusobnog laganja poverovali u to - da je put poslovni) kroz Italiju i Francusku pa smo odlučili i da (istim) poslom odemo i u Španiju i trošimo (opet istim) poslom zarađene pare. A u Španiji, prva stanica nakon francuske granice – Barselona. Čim smo stigli smestili smo se u hotel koji je bio do besvesti jeftin, a da nismo shvatali zašto, jer je bio sasvim pristojan, čak odličan. Shvatili smo to malo kasnije te večeri kada smo se vratili iz grada i kada su sa vrata počele da nam se smeškaju dame sa perjem koje im je virilo iz guzice k’o u onom pariskom kabare-pozorištu, samo što su ove bile jedno 30 – 40 godina starije od onih iz Pariza. Ja naravno nisam shvatio skoro ništa, ali je zato moj verni drugar odmah procedio:

- Sine najebali smo ga. Ovde ćemo izgleda razliku u ceni za četiri zvezdice morati da odrađujemo!

- Kako - upitao sam ga - da plevimo baštu iza hotela (nju sam spazio čim smo se parkirali)?!

- Čini mi se da ćeš morati da pleviš nešto drugo, i još za to i da platiš - rekao je, sada već pomalo uspaničen.

- Ma ja ni kod kuće ne plevim ništa - odvratio sam - a sad ću ovde da plevim i još da plaćam za to?! Pa ja sam bre turista a ne gastarbajter na crno u EU!

Ni sam ne znam kako smo izbegli taj sudar u tih nekoliko večeri. Verovatno su mislile da smo guzičari! Pa sad... nas četvorica u dve sobe... svako bi posumnjao... ali... ma... pa ja bih radije prošao celim Bulevarom Oslobođenja sa natpisom „Pravda za paradu“ na majici nego s ovim tetkama (naših godina) išao istom stranom ulice.

            To veče nam baš i nije išlo sve ko po loju, jer i u gradu smo sve nešto ispromašivali iako sam ja već bio u Barseloni, a opšte je poznato da ja pamtim kao slon. Dok smo se šetali jednom malom pešačkom ulicom u kojoj sam se osećao kao Prle i Tihi u beogradskoj kanalizaciji ugledali smo da na jednoj dosta neuglenoj, zapuštenoj i izanđaloj zgradi piše „Muzej Pabla Pikasa“. Pitam ja svog najboljeg prijatelja sa kojim već 17 godina delim i dobro i zlo (mada više dobro, jer odakle nam inače pare za to putovanje) i ne sumnjajući da će me uskoro prodati kao stari sat na licitaciji:

- Jel’ to onaj španski crtač, slikar, vajar, keramičar, lončar... a uz sve to španski komunista i revolucionar“?
- Valjda je on!- reče moj prijatelj.

- Pa šta misliš, da uđemo?- pitao sam.

- Ne znam ni sam - reče - šta ako nas neko vidi?- opet će on.

- Ma ko da nas vidi, čoveče - rekoh mu - pa u Španiji smo, ovde nas niko ne poznaje?! 

- Ih u Španiji! Svugde se kreću oni naši maroderi koji samo čekaju priliku da te vide na ovakvom mestu pa te posle zajebavaju ceo život! -nastavio je.

- Ma ja idem a ti kako hoćeš! - rekoh mu i ne sumnjajući da će me to skupo koštati.

Za mnom su, jedva dočekavši da ja probijem zvučni zid srama, ušla i njih trojica.

            U unutrašnjosti muzeja lepo, samo kao i u svakom muzeju pomalo sablasno. Valjda ih zato nikada nisam ni voleo. A zašto onda nisam voleo ni pozorište? Pa.... tamo je i gore od ovoga, ako ćemo pošteno. Krenuli smo od prizemlja gde su bile neke slike.... valjda iz njegovog detinjstva, dok ga je tata učio da slika pa mu je valjda drhtala ruka! Oprezno smo se popeli na prvi sprat jer sa muzejima i izložbama se nikad ne zna šta sve može da te snađe. I taman kada smo kročili na prvi sprat dogodio se ubod nožem u moja dobroćudna ali nežna leđa. Moj najbolji prijatelj mi je pružao mobilni telefon i uz zajedljiv osmeh procedio:

- Traži te žena!

- Što me moja žena traži preko tvog mobilnog?!... upitao sam naivno, ne znajući da je on nju zvao i rekao joj gde smo i šta radimo!! Nije bilo druge - javio sam se na telefon.

- Šta radite u muzeju Pabla Pikasa?! - napala je odmah kao ženka gorskog lava i nastavila u istom ritmu – od tolikih restorana, kafana, vinskih podruma, toples barova, barova sa šipkom i bez nje, ti si našao da ideš baš u  muzej i to Pikasa druga Pabla!?! Svinjo muška!! - reče i spusti mi slušalicu. Sad, ono jes’ da sam se u poslednje vreme malo ugojio, ali nikada nisam voleo te slikovite opise sopstvenog tela. Nisam mogao da pređem preko ovoga i pitao sam drugara ljuto ali i vidno razočarano i tužno:

- Pa što si je zvao čoveče?!

- Nisam mogao da izdržim - reče - grizla me savest!

- Kakva savest!? Ti da imaš savest nikada s nama ne bi ni krenuo na ovakav put! Pa šta si mislio da ćemo raditi u Barseloni?! Jesti šunku-šunku, gledati mesec i pipati sisu, i piti vino možda?! Ma to ima samo u onim oguljenim filmovima onog... Almodovara i njemu sličnim. Život je nešto drugo! Srce si mi isčupao kao Majklu Korleoneu njegov brat Fredo na Kubi u „Kumu II“!! (Koji sam baš pred put gledao na TV Palma Plus gde uz „Kum I“, „Lice s ožiljkom“ i „Bilo jednom u Americi“ ide jednom nedeljno. I Palma ih kao i ja najviše voli.) 

Posle ovog udarca jedva sam uspeo da nastavim da razgledam slike, ali mi iskreno nije bilo više ni do čega. Kada te najbolji prijatelj proda potoneš k’o zidarski čekić. A onda je došlo do naglog preokreta jer sam imao priliku da sam spoznam veličinu, toplinu i širokogrudost španskog naroda. Dok sam kamerom snimao neke Pablove rane radove, slične Žilnikovim, prišao mi je jedan fini španski mlađi gospodin, povukao me za rame i kada sam sa kamere malo bacio pogled na njega počeo da mi govori dosta bučno nešto na španskom a onda stavio kažiprst na desnu slepočnicu i počeo da ga vrti oko sopstvene ose (ose prsta). U tenutku sam shvatio sve. Vikanje i galama su deo španskog temperamenta u trenucima razdraganosti kada ostvaruješ nova poznanstva, a prst (vrteći) na slepočnici je njihov način pozdravljanja. Ko bi rek’o, samo 2.000 km od Srbije, u istoj toj Evropi, a potpuno drugačiji način pozdravljanja. Spustio sam na trenutak kameru i ja njemu, uz osmeh, otpozdravio na isti način. On je nastavio da vrti prst i da i dalje vrlo srdačno, tipično španski nešto viče i otišao iz prostorije u kojoj smo bili. Taman sam pomislio da možda baš i nije nešto posebno ljubazan, kada eto ti njega sa još dva svoja drugara koje je očigledno doveo da se upoznaju samnom. Neverovatno kako Španci šire prijateljstva. A oni... isto obučeni.... vrlo elegantno.... plava odela dva broja veća nego što bi im trebalo, ali to je tamo moderno. A i oni su brate mali, manji od mene. Jedino što umesto šnale na kravati kao ukras nose neke kablove od sakoa do desnog uva vrlo slične kabelu od telefona do slušalice, a jedan od njih ni kabel nije imao nego neku štipaljku zakačenu na levo uvo.... ali je baš onako... svetski. Viđao sam to samo na filmovima, ali uživo.... nikada. Počeše i oni da vrte prste na slepočnici u znak pozdrava i da viču kao i onaj prvi, ali sada je to već za mene bila rutina, pa sam i ja odmah ito tako otpozdravio i rekao im:

- Mi nombre is Sinisa, karo para mi! 

To sam naučio pred put ali i u hotelu pred spavanje, dok su se ovi moji lelemudi gađali jastucima. Ali ovi Španci nastaviše da viču i dalje vrteći prst na slepočnici, ali sada i pokazujući na kameru. Sad.... ja sam znao da imam dosta kvalitetnu kameru, ali da ih toliko interesuje nisam očekivao. No, bez obzira, skinem ja kameru s ramena i dam im da vide. Kratko su pogledali u kameru, a posle u mene i počeli da se čude. Očito su bili fascinirani kamerom. Uz to, dok su mi vraćali kameru počeše polako, tek osetno, da me guraju ka izlazu i dalje temperamentno španski, ali srdačno, vičući i pokazujući mi prstom malo na kameru a malo na slike po zidovima i opet vrteći prst na slepočnici. „Jebote, ovi se pozdravljaju k’o Kinezi - oko pola sata“ - pomislio sam, ali ne mogu da kažem da mi nije bilo drago. I tako polako, stigosmo mi do ulaza, ili bolje rečeno izlaza iz muzeja. Kada smo izašli primetio sam da su moji pajtaši već napolju. Pa da, mora da im je javljeno da je u muzeju podmetnuta bomba čim su nas tako brzo izveli napolje. E stvarno je ovaj španski narod predivan. Ostao sam bez  reči i španskih i engleskih. Toliko požrtvovanje zbog nas - stvarno su me kupili za sva vremena. I čim smo mi svi bili na bezbednom, isto tako glasno i srdačno su krenuli unutra, valjda da traže bombu, i na odlasku mi svi mahali onim istim (kaži)prstom gore-dole. Tako se, očito,  pozdravljaju kada se rastaju. Zamahao sam i ja njima, a oni opet staviše kažiprste na slepočnicu i počeše da vrte. Ah, dobro, to mi je već poznato. Pitam ove moje jadnike za utiske, ali nisu mi delovali baš oduševljeno. A i ne čudi me. Gde su odrasli i dobri su....

- Kretenu - reče mi drugar iz Beograda - izbaciše nas baš kad je bilo najlepše; jel’ moraš baš sve da snimaš?

- Šta lupaš - odgovorio sam spremno – ljudi su hteli da se upoznaju a posle da vide moju kameru, ali im je očito stigla dojava o podmetnutoj bombi pa su nas na brzinu evakuisali.

- Ma kakva bomba - nastavio je - izbacili su nas zbog tvog snimanja i to baš onda kada smo došli do njegove faze ludila (Pablovog).

- A jel’ uopšte on imao još neke faze osim te - upitao sam, pa nastavio - šta ti znaš o galerijama seljače beogradski. Pa ti si u inostranstvu bio samo do „Metroa“ u Segedinu i to poslednji put negde... 1995! Ti ćeš mene da učiš?! Pa ja sam bre i u onom Luvru snimao i snimio onu Đakondu a da svi okolni panduri nisu ni trepnuli. Još su mi se zahvaljivali jer su bili ubeđeni da snimam za „Nedeljno popodne sa Leom Kiš“.

Brzo sam shvatio da neukima ne vredi objašnjavati, jer prvo te spuste na svoj nivo a onda te dokusure iskustvom.

Iz muzeja smo iz očajanja ušli u neki restoran blizu mora i spomenika onom istraživaču kome bi bolje bilo da je sedeo s mirom nego što je plovio po svetu tražeći zemlju dembeliju. Ali restorani nisu teren na kome se mi osećamo prijatno i zato smo na brzinu pojeli 8 porcija neke fast-fud teletine ispod sača A’la Katalonja i popili (oni, ja nikad) nekih 7-8 flaša vina jer je na teletinu ovaj drugar sa Telepa slučajno prosuo pun slanik soli, a mi smo bili gladni - pa se pojelo (samo su tamo te vinske flaše neke male - par deci veće od plastične Koka-kole od pola litre). Na brzinu smo sve to smlatili i već nakon 4 ili 5 sati sedenja shvatili da moramo nazad u hotel gde su nas čekale one aspide sa početka priče. Ali smo sve njihove nasrtaje na naš integritet stojički odbili i još ih usput ubedili da je Kosovo neraskidivi deo Srbije, a Katalonija Španije na šta su one reagovale kao i oni fini momci iz onog muzeja u kom smo bili ali na žalost, zbog svetskog terorizma, veoma kratko ostali.

Tako sam ja u Barseloni upoznao i dela druga Pabla, niske udarce prijatelja ali i stvorio nova poznanstva sa Špancima. Prijatelju sam oprostio ali nisam zaboravio (vidi se iz ovog teksta), a slike i crteže druga Pabla sam poneo u glavi zauvek sa sobom. Smislio sam čak i kako ću se mom nerazdvojnom drugaru revanširati. Kada ponovo negde u inostranstvu budemo ulazili u neki muzej ili galeriju snimiću ga kamerom i to staviti na JuTjub, pa neka onda ženi, roditeljima, prijateljima i celom gradu objašnjava šta je tamo radio! Ceo Novi sad će mu se smejati. I treba!