Inostranstvo te opije k’o roštilj na jugu Srbije. Počne da ti se drema i sve ti prolazi kao stalna borba da ne zaspeš a oko tebe promiču najbolje stvari. Kao u snu kad hoćeš da vikneš, da pozoveš nekoga, a ne možeš glas da pustiš. Pa se napinješ, mučiš, zevaš s nadom da ćeš dreknuti al’ ne ide. I to te drži, čini ti se satima, a u stvari traje par minuta. Mislim - ta patnja u snu, a ne u inostranstvu. Tamo traje mnogo duže, samo nije patnja nego je samo osećaj kao da si u snu. Ma .... mnogo je to komplikovan osećaj da bih mogao da vam ga opišem u par desetina rečenica. Ko će sve svoje misli i osećaje opisati. Zato se i zovu misli jer su samo u mislima. Ne daju se prostreti po papiru ili ispljunuti kroz usta. Jedino što .... kad ti pretrpaju glavu ne znaš kud bi s njima i rado bi ih nekome uvalio pa nek malo on gleda film iz tvoje glave. Ali i pored svega istraživački duh ti neda mira pa ideš da upoznaješ te druge kulture i narode u tom inostranstvu iako ti je dosta i sopstvene kulture i sopstvenog naroda koji te odgajio kao šljivu džanariku koja samo čeka da otpadne sa svog drveta i otkotrlja se niz breg što dalje (jer su šljivici obično na nekom brežuljku). I tako pored raznih zemalja stigneš i do ove stare kulture i nacije u Španiji. Stigneš, i čim stigneš nekako ti se čini da nit je tol’ko stara nit je nacija, jer gde god u Barseloni spomeneš Kralja vidiš da im je Če (GeVara) mnogo bliži, a ni Bob Marli baš i nije tako daleko. Ma u stvari od jadnog Huana su im važniji i svi rumunski državljani na privremenom radu u Barseloni, iako im je taj isti Huan doneo bar malo mira nakon silnih godina hajdukovanja i puškaranja (kad kažem puškaranja mislim na okršaj puškama a ne na .... ).
Tako smo nas četvorica krenuli u obilazak ovog lepog grada (koji je još lepši na televiziji a posebno na turističkim prospektima) dosta raspoloženi, ali i pomalo uplašeni od svih tih bulevara i ulica na kojima su već bili okačeni Božićni ukrasi iako je bio kraj novembra. Plašili smo se s razlogom. Ja zbog gomile kretena koji su na skuterčićima zujali oko nas k’o muve zunzare, a moji drugari plašeći se da zbog moje nežne i pitome naravi ne zveknem nekog od tih kretena vratima u prolazu, pa onda ja idem na ... odmor ... a oni moraju nazad busom, a teško da bi ih i jedan autobusdžija primio sa onom gomiletinom sanduka prepunih vina koje smo kupili u nekom „Šatou“ kod Bordoa (ja sam čak razmišljao da angažujemo nekog špeditera pa da to ubacimo u Srbiju kamionom). Srećom, ni jedna od tih dosadnih muva koje su me izluđivale nije naletela na moju „muvalicu“, čak su me često pozdravljali sa tim njihovim tradicionalnim španskim pozdravom koji smo naučili u muzeju druga Pavla... ili Pabla... pa smo i mi njima otpozdravljali. Sve u svemu, da nije te španske srdačnosti, zbris’o bih ja iz tog grada u roku u kom pokojni Fredi Merkjuri otpeva onu njihovu narodnu sa onom debelom što pomalo liči na Titovu Jovanku samo je deblja. A lepo su otpevali.... baš lepo, nema šta. Nego... taj naš obilazak grada i nije bio baš najbolje organizovan. Nismo imali jasno utvrđen plan i program (što je za Srbe tipično), nasumice smo upadali u razne muzeje, izložbe, galerije, znamenitosti grada... ni malo ne vodeći računa o sopstvenom zdravlju jer po ceo dan ništa nismo ni jeli ni pili. Kad je čovek gladan sveta i kulture ni ne misli na jelo, već samo srlja i juri dovodeći samog sebe u opasnost. A i često smo se setili onih aspida iz hotela pa nam se nije ni jelo ni pilo ni spavalo. U jednom trenutku sam ja čak pristao da pri povratku u hotel ostanem sam sa njima i da im zaokupljam pažnju nekom lakom konverzacijom (jer samo sam ja znao španski dovoljno dobro da imaju bar zbog nečega da mi se smeju) dok se oni krišom na zadnji ulaz ubace u sobe, a zatim meni obezbede odstupnicu tako što bi jedan od njih na trenutak izašao na hodnik u bade mantilu, odvezao ga i raširio, dok bi mu za bokserice bilo zakačeno par novčanica od 100 Evra. Ipak sam odustao u poslednji čas, jer nisam bio siguran da bi me pustile. Ružne žene se za mene kače k’o čičak za dukser gaće.
Naša neorganizovanost nas je na početku odvela u neki tržni centar na nekom ostrvcetu uz samu obalu mora kod spomenika onom Italijanu Kolumbu. Što li su stavili Italijana blizu rive nikad neću shvatiti?! Možda zato što ti Katalonjani... ili Katalonci, šta li su, u stvari više vole Italijane nego Špance. Moguće... lako je moguće.... Uglavnom, nakon što smo pola sata čekali da se sastavi most do ostrva, koji je bio rasklopljen po svim standardima EU, a sve da bi prošao neki čiča sa nekom ofucanom barkom koji je sigurno sreo onog seratora Hemingveja i inspirisao ga da napiše onaj roman.... „Starac i more“.... valjda... sa Gari Kuperom... ili je ipak „Za kim zvona zvone“... pa da... taj je u stvari sa Gari Kuperom. Ma nije ni važno. Kada je čiča prošao, burno pozdravljen od mnogih turista isturenim srednjim prstom, stuštismo se u taj tržni centar. Ovi moji odmah napadoše znamenitu prodavnicu sa natpisom „FC Barcelona“, a ja sedoh u jedan lokalčić da protegnem noge sedeći. Tu smo videli i ogromnu lutku Deda Mraza koja... recimo.... izbacuje fekalije iz sopstvenog tela. A oko njega sveta.... neviđeno. Okupili se i gledaju. Valjda gledaju od čega su napravljene te fekalne izlučevine da tako liče na original?! I Taman smo odlučili da brišemo sa tog ostrva, kad je jedan od mojih drugara primetio plakat za neki ogromni akvarijum sa gomilom riba (mislim morskih) i fotografijama na kojima se vide ljudi koji idu kroz neki tunel od stakla a iznad njih plivaju razne ribe, ali sam ja video najviše ajkula. Odmah nas je sve spopao da idemo u taj akvarijum. Ja sam se borio kao lav, ali ova dvojica pokleknuše kao Sloba ispred Ahtisarija i pristadoše. Srećom uspeo sam da ih ubedim da tu zmamenitost obiđemo sutra, a do sutra ćemo, tešio sam se, već nešto smisliti da u širokom luku obiđemo taj akvarijum i te ribice. Nisam uspeo! Sutradan smo ipak otišli. Najneinteresantnije mesto koje sam ikada video. Ko li tamo ide? A samo par meseci pre toga me je žena odvukla u Budimpeštu da gledamo isto neki takav akvarijum. Samo.... ovaj u Barseloni je pravi Tihi okean u odnosu na onaj ćumez u Pešti.
I taman kada sam pomislio da ćemo opet lepo u neki muzej, odvedoše me do crkve kod koje sam već jednom bio. Crkvu je izgleda sagradila neka familija, jer tako se i zove, a od meterijala je najviše korišćen pesak jer sve izgleda kao kada smo nekada na Dunavu od mokrog peska propuštanog kroz prste pravili zamkove. Nije bila gužva za ulazak pa smo bili i unutra. Šta ja znam... onako... interesantno je. Jedino što me ubijalo je to što je više od pola zgrada, crkava, parkova i trgova u tom gradu radio jedan te isti čovek. Neki osobenjak definitivno, jer ništa što je taj smislio nema ni jedne jedine prave linije. Sve je k’o da je rađeno od blata. Išli smo posle i u neki njegov park. Ili je to u stvari park nekog drugog za koga je ovaj samo smišljao kako će da izgleda. Sad... da li je Gueljo radio za tog Gaudija.... ili obrnuto.... ne mogu da se setim.... a i ta španska imena i prezimena... ko će to sve pohvatati. Uglavnom, u tom parku uopšte nema drveća. Ulaz izgleda kao da je Diznilend a ne park, a čim uđeš dočeka te neka statua geštera koju su majstori očigledno oblepili ostacima raznih keramičkih pločica koje su im se našle pri ruci, a koju deca jašu od rane zore do kasno uveče. A i čini mi se da je osim tog Guelja i onaj Lakosta dao neku pezetu čim se ta keramička gušterčina iskerebečila na samom ulazu. I to ti je to. Posle se popneš na neku terasu sa ogradom koja je kriva kao što je krivo sve što je taj zidar i moler Gaudi radio i preko grada vidiš more. Valjda Sredozemno! Ili je Ligursko?! Ma... u stvari i to Ligursko je Sredozemno, samo na obali valjda žive neki narcisi od ljudi pa mu dali da bude kao posebno more, a granica... ma ko zna gde je na moru uopšte granica?! Ja je nikada nisam primetio! Možda zato što nisam bio dovoljno dugo na moru?! U svakom slučaju video sam i lepših pogleda na more od ovog iz parka... Gueljo. Recimo.... kada se od Grahova spuštaš ka Risnu.... fenomenalan pogled.
Obiđosmo mi sve to za jedan dan i još nam ostade jedva 5 - 6 sati da posedimo u nekom na brzinu fast-fud restoranu i popijemo par čaša vina od po 7 decilitara. Italijanskog - naravno! Pa u Španiji smo! Neko reče da odemo i do stadiona Barselone. Ma šta da radimo na praznom stadionu? Bez veze je. A onda smo čuli za neke fontane. Fontane magije, valjda. Tu je, kažu, Fredi pev’o sa onom debelom pred olimpijadu 1992. Mada mislim da je kod nas tih godina bilo mnogo više događanja nego u Španiji, ipak smo odlučili da vidimo i to čudo. Samo... mene je brinulo što je zimsko doba, a znate i sami da se zimi zavrću sve slavine i ispušta voda iz njih da ne smrznu. Dobro sad.... tamo je bilo +18, ali zima je zima. Grad okićen za Božić! Ma nema veze, skoknućemo do tih fontana iako je pala noć jer je, kako su nam rekli u prodavnici erotskog rublja u kom smo nešto sitno kupili.... ženama, noću i najlepše. Potrošili smo skoro dva sata tražeći tu fontanu jer smo očekivali da se vidi sa kilometra daljine. Kada smo je jedva našli, na nekom kartonu je pisalo da zimi ne radi zbog zime, a leti radi samo jedan dan nedeljno zbog štednje vode. E jebem ti tu Evropsku Uniju. Samo štede. Pa kad će živeti?! Zbog razočarenja padosmo u neku vrstu hibernacije i jedva potrefismo neku kafanu da se malo priberemo (jer ja u blizini nisam našao ni jedan muzej). Odseli smo tu svega nekih 240 do 250 minuta, pa slomljeni polako krenusmo na počinak u hotel.
A u hotelu, nastavak drame. One punačkije animir dame nas zovu na piće?! One nas zovu?! Pa mamicu vam špansku jel’ znate vi red?! Ko koga zove na piće?! Jel’ se kod vas zna ko piša stojeći a ko čučne?! Ali izgleda da su se u toj EU mnoge stvari promenile! No, bez obzira na lokalne običaje, trebalo je nas četvorica da napravimo onaj „Los“ test što ga onaj Alvirović i sin čine svake nedelje u dva popodne s nekim kolima, i u tom krivudanju izbegnemo ove beštije. Podelismo im onaj erotski veš iako su šanse da se u njega uvuku bile minimalne, ali ih zamolismo da ga ne oblače do prekosutra kada će to kao biti iznenađenje za nas, a kada ćemo mi u stvari po mom proračunu biti negde između.... Monte Karla i Đenove. Ma i dalje! Spavali smo tu i sledeću noć em na smenu, em na jedno oko (za svaki slučaj), a dva dana kasnije, u dogovoreno vreme, bili smo još dalje od mojih procena. Stigli smo u Kremonu u Italiji. Tamo su se valjda muvali oni poznati Šekspirovi ljubavnici. Tako su nam tamo rekli - da to u stvari nije bilo u Veroni nego u Kremoni. E sad.... svako navlači na svoju vodenicu.... da su ovi to veče popili još koju buteljku, ubedili bi mi njih da je to bilo u ulici Modene u Novom Sadu i to iznad Narodnog bioskopa. Ma nek’ bude gde god hoće, samo da mi već jednom stignemo kući i skinemo se sa tih fast-fud nacionalnih restorana i odvratnog italijanskog, francuskog i španskog vina i najzad se vratimo starom dobrom „Banatskom“. Oni.... ja ne pijem.... to svi znaju.
Nikako vam nije bilo dosadno! :)
ОдговориИзбриши